Парола „било ко само не он“ имала је неког смисла у Србији деведесетих година. Заиста смо били јединствен случај
Власт мора бити смењива. Савремене установе треба да буду искључиво уставне и демократске. Равноправност политичких актера мора бити загарантована. Избори ваља да буду поштени.
У ова четири постулата сам веровао и верујем. Ипак, предуслов за „мора“ и „треба“ је „могуће“. Поставља се питање да ли држава и народ који су под санкцијама, у ратној опасности, делом окупиране, уопште могу бити демократске. У модерно време, уз великим делом високообразовано становништво, нове технологије и велике промене у друштву које не долазе из политичке сфере, јако је тешко одржавати принципе из прошлости.
Пре десет година Сједињене Државе протестовале су због наводног „токсичног“ утицаја Руске Федерације на њихов изборни процес. Ако је Руска Федерација, која је вишеструко сиромашнија, технолошки инфериорнија и њено становништво бар двоструко малобројније од америчког, могла то да учини, шта тек могу да очекују мали народи од било које велике силе. Својевремено су САД и савезници тврдили да се руска страна умешала у изборни процес и у Румунији. Ако је такво мешање довело до поништавања избора, шта тек да кажемо о западном утицају на Србију и њој сличне државе?
Код нас је, нажалост, тај утицај одавно институционализован. Било је тешко бунити се против Слободана Милошевића у време када је извесно да би сваки споразум са Западом подразумевао нове жртве и патње српског народа и Србије. Међутим, живот једне државе не може да чека.
У штампаном издању Српског недељника Компас, које је на киосцима од четвртка 23. јула, можете да прочитате цео текст "Поуке обојених револуција"
