Прикривању западне улоге у случајно српској обојеној револуцији прикључила се Ања Филимонова, руски стручњак за Балкан. Постала је не само ударник покушаја да буде негирана обојена потка студентских протеста, већ и нова ударна песница негирања значаја Кумановског споразума, који представља темељ косовске стварности и по многим питањима везује руке Београда у преговорима са Приштином
Деведесетих су, испод шофершајбне, на аутобусима у Малију били исписани слогани на француском језику. Један ми се урезао у памћење. „Искуство чини разлику“, писало је на крнтији која је једног децембарског јутра требала да нас одвезе из Бамакоа у Ђене.
Кренули смо око два поподне, осам сати пошто сам, у време када је требало да кренемо, стигао на станицу. Пошли смо тек када су се сви путници уверили да им се по стварима, које су биле на крову аутобуса, неће испишати козе. Само једна црна церада, пуна рупа, их је делила од њихових торби. У Ђене смо стигли сутрадан, иако је требало да стигнемо пре него што смо кренули из Бамакоа. Само су искуства у „црној“ Африци јефтинија од времена.
У мом случају, искуство је све. Направило је од мене различитог човека. Данашњи је неспојив са оним који се укрцао у аутобус на коме је писало „Искуство чини разлику“.
Искуство ме је научило много тога. На пример, да не верујем Американцима када говоре о Русима, и да не верујем Русима када говоре о обојеним револуцијама. И једни и други имају интерес да, када говоре о те две теме, не говоре истину. Чак и онда када не лажу (свесно).
ЛЕВО-ДЕСНА НЕПРИНЦИПИЈЕЛНА КОАЛИЦИЈА
Неколико месеци пошто је пала надстрешница – која није убила онолико људи колико су прижељкивали овдашњи некрополитички лешинари – у Србији се појавила једна лево-десна непринципијелна коалиција. Циљ тог заједничког молерског подухвата је био да се прекречи истина о Другој српској обојеној револуцији, која је, за разлику од Прве, завршила неуспехом па сад моле бога (или неку убитачнију надстрешницу) да им обезбеди Трећу.
У њој коло воде грађанистички идеолози (у покушају) и чиерлидерсице „Маминих Сунаца“, многи са „културно деконтаминиране“, већински натофилне институције коју сам назвао „Факултет аутошовинистичких наука“.
Уз њих је и понеки елитни националиста, са „др“ и ништа мањом алергијом на народ. Њихова политичка улога данас стаје у екстензију слогана из 1993. године: Зрело је. Презрело је. Струлило је. Оличава је Коштуница, који се политички поново родио на трави испред „Стакленца“ као кругодвојкашки „блокадер“. Нажалост, и националистички грађанисти посматрају народ као „талог“ – па више не желе ни да га виде, а камоли погледају у очи.
Сви заједно су, као неки оцвали Калимеро, стално понављали – „Ово није обојена револуција“, иако је само једна, наранџаста у Украјини, била бојенија и више обојена од оргије тоталитарног беса овдашњих класно привилегованих некрофила, лажних ожалошћених који су, неретко, чак и своја разјарена тела бојили крваво црвеном бојом.
Нажалост, изданци „мајке Русије“, Филимонова колико и Шемјакин, јако тешко се носе са чињеницом да живо српство има само једну мајку – Цецу
Доминантна, мада не увек и најбројнија, снага у оваквим масовним протестима – који су обележили протекла четврт века историје земаља које је зла судбина сместила недовољно далеко од Запада и његових лепљивих прстију – били су људи, углавном млади, који су желели да што пре, било мимо избора, било игноришући њихове резултата, сруше власт и успоставе либералну демократију каква верују да постоји у западним земљама.
Све су различите и вратићу се касније на главну, збуњујућу специфичност Друге српске (односно Прве случајно српске) обојене револуције – чињеницу да примарна западна агенда није била иста као 5. октобра у Београду или четири године касније у Кијеву.
У очи су ми упала два главна „аргумента“ српских лумена који инсистирају да обојена револуција, коју је Вучић коначно поразио тек новембра 2025. године, није била обојена револуција. Оба су нарцисоидна, и полазе од њиховог увеличаног, елитистичког „ЈА“.
Први каже да оно уз шта „ОНИ“ стану срцем и душом не може бити обојена револуција, што је појам који доживљавају као увредљив, по себи неспојив са изборима њиховог наднародног „ЈА“. Други каже да знају шта је обојена револуција када је виде – и ту поново стижемо до првог „аргумента“ да, пошто су у њој, или уз њу, она не може бити обојена.
Некада је то нарцисоидно „није“ и „не може бити“ бивало прикривено „аргументима“ скупљеним по принципу грабуљања траве после косидбе. Што је стог већи, наши умни грабуљари су теже видели обојену, крваво црвену стварност иза псеудонаучног сена.
„МАЋЕХА“ РУСИЈА ПРОТИВ СРПСКЕ МАЈКЕ
Не бих (поново) писао о разобојавању обојене револуције да се том више хистеричном него мучном процесу није прикључила једна паметна Рускиња. Да ме неко питао пре него што сам 14. јула прочитао превод текста „’Универзум обојених револуција’, или дисонанса означавања прозападног режима у Србији као ‘жртве Запада’“, вероватно бих написао да не постоји много људи који о Србији знају више од његове ауторке, Ање Филимонове.
Део проблема је у томе да знати и разумети није исто, и да та разлика уме да постане јако велика када је обележена, с једне стране, страсном мржњом, у њеном случају према Александру Вучићу, и, с друге, љубављу према Милу Ломпару, која одаје обожаватељку.
Филимонова каже да „ново електронско гласило“ које уређује тумачи „актуелне догађаје искључиво са српског становишта. Наши аутори су људи осведоченог личног става и професионалног знања. Пошто мислимо српски, а пишемо храбро и стручно, ми смо – СРПСКИ СТАВ.“ Нажалост, и аутошовинистички став је српски став, а „чисто српско становиште“ о коме сеири у наставку је Ломпарово становиште. Српско колико и Латинкино.
Искуство ме је научило и да се плашим Руса који нам свој став продају као српски. Филимонова је лично познавала један од најподмуклијих примера – Андреја Шемјакина, њеног колегу историчара. И он је много волео Србију, можда више и од Филимонове, али је у Србији највише волео оне „учене“ (елитне) Србе који презиру „просте“ (обичне) Србе.
Нажалост, изданци „мајке Русије“, Филимонова колико и Шемјакин, јако тешко се носе са чињеницом да живо српство има само једну мајку – Цецу. Милош Црњански, кога Филимонова воли скоро колико и Мила Ломпара, јако је лепа значка српства. Штавише, мислим да нема лепшег украса српских трагедија оличених у сеобама.
ФОТО: Компас/ИлустрацијаАли, суштина живог српства у Србији – некада презреног као геџованско, затим као паланачко, данас као „Овча, Борча ча-ча-ча“ српство – има само једну синегдоху. Српска целина, наиме, стаје само у Цецу – а Руси, на нашу жалост, немају ниједну Цецу. Штавише, они немају ни „Ц“ од Цеце. Зато се руским елитама пречесто или гадимо или су српску лепоту склоне да пронађу само у идејама Латинке Перовић и прози Милоша Црњанског.
Филимонова за себе каже да је „историчар и аналитичар…12 година радила као научни сарадник у Институту за словенске студије Руске академије наука… Бивши главни уредник сајта и руководиоц српског филиала Фонда Стратешке културе. Главни уредник Српског става.“ Ја бих само додао да, иако је конкуренција баш јака, вероватно не постоји неко ко мрзи Александра Вучића више од Филимонове. Наслућујем главне разлоге, плус имам огромно разумевање за све оне који много мрзе друге људе, али искуство налаже опрез.
Оно што ме брине су слепе руско-српске интелектуално-политичке љубави. Много сам времена посветио „изучавању“ претходне, мало старије, надам се да ова између Ање Филимонове и Мила Ломпара неће постати још више фатална по саморазумевање српских елита, између, неки би вероватно рекли прерано преминулог, Шемјакина, важног руског „верификатора“ српског аутошовинизма и зломисли на коју се ослања, и Латинке Перовић, његове политичке комесарке, која је дуго живела. (Биће да се једини прави Непоменик плашио да у пакао припусти жену која је одгојила српски аутошовинизам. Разумем га.)
Једно од главних оруђа хибридне операције у Србији – пре почетка, током и по завршетку Друге српске обојене револуције – јесу два електронска, луксембуршка, дакле инострана, „Јунајтед медија“
Нажалост, немам овде простора да се детаљније посветим тужној причи о улози руске елите, која је неретко чинила да Русија буде више наша зла „маћеха“ него добра „мајка“, па ћу се у наставку фокусирати на улогу Ање Филимонове као „Алексеја Стаханова“ односно „Алије Сиротановића“ скидања боје са Прве случајно српске обојене револуције, и чињеницу да ова новокомпонована руска „Косовка девојка“ одбија да уважи Кумановски споразум, темељ данашње косовске стварности и „Устав“ Устава Србије.
НАЦИОНАЛИСТИЧКА ВАРАЛИЦА ЗА ПОНОСНО СРПСКЕ „СОМОВЕ“
Један од проблема са приступом Филимонове обојеним револуцијама је оно што не може да види, или што бира да не види – на пример када каже да обојене револуције нису „било какви масовни улични немири усмерени против актуелне власти“ већ они у којима кључну улогу имају од „споља управљане хибридне операције“.
Једно од главних оруђа хибридне операције у Србији – пре почетка, током и по завршетку Друге српске обојене револуције – јесу два електронска, луксембуршка, дакле инострана, „Јунајтед медија“. Један од кључних гостију на тим западним политичким и идентитетским отровима, који су, између осталог, активно стварали илузију да у Србији 2025. године није било обојене револуције већ, речима Филимонове, само „природних друштвених протеста“ – био је и остао Мило Ломпар, српски „бог“ те умне Рускиње растројене Вучићем.
Ломпар је постао важан чинилац западне „хибридне операције“ кога је, јако пажљиво и систематски, бирао Слободан Георгијев, један од локалних „субкоманданата“ који су њоме управљали 2025. године, и који данас сондирају медијски и политички терен за њен могући (пост)изборни наставак, за Трећу српску обојену револуцију. Не ваља потцењивати политичког непријатеља, чак ни онда када одаје утисак карикатуре османског фићфирића.
Георгијев је тестирао и Милоша Ковића, али он није хтео да се држи „хибридно ратних“ упутства које му је дао Георгиејев – и пао је на првом тесту у склопу потраге за политички бенигном поносно српском икебаном. Патриотским украсом обојене револуције, који су Георгијев и други локални „центарфори“ укључени у дугогодишњу западну хибридну операцију посматрали као националистичку варалицу за поносно српске „сомове“.
Мислим да ме сећање добро служи, бесан, после тест-емисије на пропагандистичком каналу коме би више пристајало име „Нови SS“, Георгијев се драо на Ковића вичући „Ја сам ти дао прилику, а ти ми тако враћаш“. То „тако“ и „враћаш“ се односило на начин како је Ковић говорио о Косову и Метохији. Он није желео да буде оно што је мало касније постао Мило Ломпар – зачински националиста у бљутавој србофобичној чорби.
Српско издање хибридне кухарице каже да национални „зачин“ не сме да „јак“ – да не би постао опојан. То је једна од специфичности хибридне операције против Србије, која и даље траје. Мило Ломпар је тест за патриотску варалицу Прве случајно српске обојене револуције положио из прве, са најбољим оценама. Summa Cum Laude за корисног идиота „плана Б“.
Пошто сам све о току „избора“ за фотогенични националистички мамац сазнао од Ковића, надам се – мада стрепња ми је ту јача од наде, пошто је кукавичлук његових путовођа велики непријатеља српског национализма – да ће Ковић имати довољно храбрости да своје искуство понови Филимоновој – ако га Ломпарова добра руска вила нешто пита. То би за њу био добар начин да открије да, поред „методолошких ограничења“ о којима надмено пише у свом дугачком тексту, постоје и различита сазнајна и спознајна ограничења.
КАДА ДЕМОКРАТИЈА И ЗАПАД НИСУ ЛЕПЕ РЕЧИ
Пробаћу да Филимоновој једноставним речима, ослањајући се на њен ауторитативни, квази професорски приступ, мада без фуснота, помогнем да препозна суштину. Постоје различити протести, различите обојене револуције и различите од „споља управљане хибридне операције“, које – а то је кључна различитост у случају Друге српске, односно Прве случајно српске, обојене револуције – имају различите циљеве.
Не постоји ни јединствени „алгоритам“ односно јединствени „обојени сценарио“ обојених револуција, који конструише Филимонова, већ скуп проверених „хибридних“ метода, организационих оквира и поступака, који се могу прилагодити сваком специфичном контексту. Подсећам да је он је јако специфичан, рекао бих и посебно непогодан, у земљи која је пре четврт века била жртва западне агресије. Овде су и циљеви западног мешања и мешетарења условљени историјом односа Запада према Србији и његовој перцепцији – која је битно различита оне у држава близу Русије и јако слична оној у арапском свету.
Зато би се, на пример, обојена револуција чији би учесници у Србији махали заставама такозване Европске завршила неуспехом пар дана пошто је почела. Зато је овде „хибридна операција“ укључивала и уклањање западних симбола на протестима коришћењем физичке силе. Зато су у први ред истуране иконе и „локнасти Исуси“, а 28. јуна 2025. је на Славија говорила монтипајтоновска креатура са шајкачом и подловћенски „бин Исус“, чија се коса убрзано повлачи ка темену па није погодна за „исусолику“ трајну ондулацију.
У савременом свету је чак и суверенитет постао амбивалентан, тешко ухватљив појам – ствар договора и преговора, флуидни скуп атрибута, „права… која се могу разложити, делегирати, купити, одузети и продати“, о којима мале земље преговарају са великим силама, међународним организацијама и великим компанијама.
Идеја да је могуће, онако како то чини Филимонова, јако уско, јасно и чврсто дефинисати шта је обојена револуција, која обично укључује много тога што је подмукло, хибридно и неухватљиво, у најбољем случају је застарела. Обично и прилично непаметна.
При томе, „дефиниција“ коју је понудила Филимонова, за коју тврди да „најпотпуније одражава појам ‘обојене револуције’“, накићени је опис преврата у коме кључну улогу имају спољашњи „страни фактор“ и „прозападни медији и ‘пета колона’“ унутар земље. По њеном „критеријуму“ испада да се у Београду само 27. марта 1941. године догодила „обојена револуција“, у коју су биле укључене британска и совјетска „пета колона“.
Једноставно, како је с правом указао Павел Баев, свака смислена дефиниција обојених револуција ће бити „намерно нејасна“ и наизглед непрецизна. Не постоји одлика коју је могуће скрупулозно сугерисати – и затим растегнути на све „обојене“ покушаје промене хибридних и ауторитарних режима.
Мета обојених нису били само анти-западни режими, нити је циљ увек био „успостављање демократије западног типа“ – што је одлика коју деле Прва и Друга српска обојена револуција. Штавише, успешност Прве неодвојива је од неуспеха Друге. Свиђало се то некоме или не, „демократија“ и „Запад“ у Србији нису лепе речи.
ФОТО: Компас/ИлустрацијаМУХАМЕД ЛОМПАР ИЛИ МИЛО МУРСИ – ОД КАИРА ДО БЕОГРАДА, ДВА ПУТИЋА
Циљ хибридне операције – која се у Србији, поред моћних „Јунајтед медија“, ништа слично није постојало у Србији пре 5. октобра, ослањала и на перверзно велики број такозваних невладиних организација финансираних са Запада и учинак четврт века националне „деконтаминације“ на елитним факултетима – био је да Србију и Вучића, коме не верују, држе што слабијим. Не би им сметало да буде збрисан са власти, из два разлога.
Први, мала је шанса да га неће заменити неко ко је, из западног угла, фантастичан. Лакоћа са којом су то постигли је неодвојива од чињенице да је Русија не само далеко од Србије већ да је, од када се заглавила у Украјини, све даља и, то овде није промакло никоме ко има политичке амбиције, лакоће са којом је дозволила Западу да преузме Црну Гору и интегрише је у НАТО. Балкан је, бојим се, за Русију једна од последњих рупа на свирали.
Други се огледа у једној, можда још већој, сазнајној и спознајној рупчаги у дугачком тексту Филимонове – египатској епизоди „Арапског пролећа“. А она за тужну причу о Другој и, могућој, Трећој српској обојеној револуцији није релевантна само због, користићу јако благе речи, политичке бене која је преузела власт у Египту после обарања Хоснија Мубарака.
Из западног угла, у најгорем случају овде на власт може да дође српски „Мухамед Мурси“. Ту политичку и интелектуалну антизападну „крпу“ су тамо пажљиво бирали, Западу бескрајно лојални, египатски „Георгијеви“ – египатске верзије оних који су овде одабрали Мила Ломпара као једину могућу „лошу“ алтернативу Вучићу. Она је толико мало одржива и неспособна да се не разликује много од, из западног угла, фантастичних алтернатива.
У Египту, пар година касније, Абдел Фатах ел Сиси је са лакоћом почистио Мухамеда Мурсија – и Америкаци су добили нешто што је 2011. године деловало немогуће. „Свог човека“ који је за њих бољи, кориснији и још мање ризичан него што је био Мубарак.
Не знам да ли размишљају уз помоћ метафоре која се врзма по мојој глави, али мислим да самообоженог подловћенског супремацисту – кога волим да зовем „бин Његош“, пошто себе види као Његошевог јединог, мада мало биолошки окаснелог „сина“ – посматрају као „Мухамеда Ломпара“ или „Мила Мурсија“. Друго име за исту фигуру у хибридној операцији.
И ХИБРИДНА ИНТЕРВЕНЦИЈА И ОРГАНСКИ ГРАЂАНСКИ ПРОТЕСТ
Оно што не збуњује само Филомонову је да циљ „хибридног мешања“ Запада овде није била „брза смена режима“. Она је падом надстрешнице постала могућа, многи су поверовали неизбежна, последица вишедимензионог „сценарија хибридног мешања“.
Важан разлог зашто није дошло до смене власти тиче се чињенице да се грађани Србије добро сећају шта им је донела претходна – прва српска и прва светска – обојена револуција.
Како је с правом указао Павел Баев, свака смислена дефиниција обојених револуција ће бити „намерно нејасна“ и наизглед непрецизна. Не постоји одлика коју је могуће скрупулозно сугерисати – и затим растегнути на све „обојене“ покушаје промене хибридних и ауторитарних режима
Није без значаја ни то да су уз председника Вучића, неки од њих стидљиво, као јако обазриви али, ипак, јасно препознатљиви „корисни идиоти“, стали скоро сви помена вредни поносно српски јавни интелектуалци – Чедомир Антић, Слободан Антонић, Милош Ковић, Часлав Копривица…
Изузеци су Мило Ломпар, који је убрзо постао избор кључне постпетооктобарске трансмисије сорошизма у Србији, Ђорђе Вукадиновић, који предводи симулацију медија коју је годинама финансирала Сорошева фондација, и Слободан Самарџић, чији је ум толико колонизован западним отровима да може конструктивно да делује само у интересу српског национализма чији су субјект хабзбуршки Аустросрби.
Ипак, најбизарнија „научна“ тврдња Филимонове је њено инсистирање да постоји „јасна разлика између хибридне интервенције и органског грађанског протеста“.
Навешћу, као илустрацију њене одвојености од реалности сложених и нетранспарентних западних хибридних операција, како се, по Филимоновој, доказује да та „јасна „разлика“ постоји. „Заговорници оптужби о обојеним револуцијама“, каже, „морали би да понуде конкретне и проверљиве доказе“, „конкретне финансијске трансакције и логистичке токове: верификоване податке о наменском финансирању конкретних студентских и еколошких лидера…— рачуне, криптоновчанике, доказе о примопредаји готовине“.
Питам се да ли докази морају да буду оверени код ЦИА, или може и печат НЕД-а. Питам се и да ли сви руски стручњаци верују да Наранџаста револуција није била – и – „органски грађански протест“? Да ли постоји неко иоле озбиљан ко верује да да је могуће спровести обојену револуцију – дакле нешто што није пуки пуч, дворски удар или преврат – а да се она не ослања на стварно, често огромно, незадовољство грађана вољних да протестују?
Нажалост, опет из искуства, укључујући и своју прошлост, знам да су „верници“ често много кориснији од „плаћеника“, а знам и да се прелива српских и руских стручњака који у свакоме ко је на супротној страни виде „готовину“. Можда је реч о аутопројекцији. Ко ће га знати. По правилу, нема „доказа о примопредаји готовине“, а немогуће је доказати да је није било.
Оно што нам, у ствари, говори Филимонова, обучена у шињел љутите али ригорозне „научнице“ – у километарском тексту са (само) 17 фуснота, писаном у првом лицу множине, са краљевским „ми“ – јесте да никада нигде није спроведена ниједна обојена револуција.
Или, можда, као и неки расисти међу елитним српским националистима, верује да су незадовољни Украјинци и Грузијци били стадо човеколиких волова хипнотисаних западном пропагандом и деловањем невладиних организација. Да су Украјинци 2004. и 2005. године били, њеним речима, „безлична, лаковерна маса лишена сопственог разума, националног поноса и достојанства“? Да у Украјини није постојао „корумпирани олигархијски систем“?
Жалосно је ако Филимонова стварно верује у оно што недвосмислено сугерише њено претенциозно „методолошко“ тумачење – које је њен текст претворило у јефтини руски разређивач за, нажалост софистицирану, западну боју евро-атлантске обојене револуције.
Једноставно, грађански протести и обојена револуција никада нису, како тврди Филимонова, „фундаментално различити појмови“. Ако је ту нешто фундаментално, онда је то чињеница да су обојене револуције увек испреплетане са грађанским протестима.
Мада, судећи по резултатима 5. октобра 2000. године у Београду и 11. фебруара 2011. у Каиру, кључ успеха обојених револуција је да масовни протести не остану само грађански – већ и да постану народни. Често се губи из вида да „грађани“ у Београду себе виде себе као супротност народа, који им се гади, а да у Каиру народ, који је задао смртни ударац Мубараковој владавини, не говори енглески – па није могао да даје интервјуе за CNN и BBC.
КУМАНОВО, НАЈСКУПЉА ПОНОСНО СРПСКА РЕЧ
Филимонова тврди да се српским студентима „буквално повраћа од пузајуће предаје Косова“ и да зато „излазе на улице“. Нажалост, истина је да је на протесте организоване у пролеће 2023. године због „предаје Косова“ изашло поражавајуће мало људи, међу којима је било поражавајуће мало студената. Тешко је рећи да ли су они који су национално „деконтаминирани“ постали већина, али поражавајуће великом броју београдских студената се „повраћа“ од Косова и тога да није „предато“ – у смислу „скинуто“ са карте.
Мислим да је међу побуњеним студентима било још више оних којима се „повраћа“ што Србија није чланица такозване Европске уније. Уосталом, побуњени „српски студенти“ нису бицикларили ни ка Призрену ни ка Москви већ ка Бриселу. За пленумаше, који су диктирали темпо и идеолошки смер Прве случајно српске обојене револуције, Русија није „свет“ – само је Запад „свет“. Велики број њих види Русију као ружну геополитичку и цивилизацијску чињеницу, што, сигуран сам, зна и Мило Ломпар, иако се његова амбиција прави да не зна.
Истини за вољу, бизарно је да је то потребно објашњавати Филимоновој, Косово јесте – и то цело, у својим административним границама, безусловно и на век векова – Кумановским споразумом „предато“ НАТО-у, који га је затим предао Албанцима. Али, наравно, као и њен монтенигрински идол, иначе једини Ломпар (уз сина му) који тврди да је Србин, Филимонова нигде не помиње Кумановски споразум. То, нажалост, не може бити случајно.
Да се непристрасно, поштено и одговорно, „научно“ бавила оним што у њему пише, сигуран сам да би схватила би Бриселски и сви каснији споразуми представљају покушаје, не увек највештије, да се Србија, њеном речју, „пузајући“ одмакне од „предаје Косова“ коју Милошевић није сам потписао у Куманову, али је сам договорио (и) са једним Русом.
Баш као и Резолуцију 1244 – донету дан пошто је потписан Кумановски споразум. Она је Милошевићу била важна као „смоквини лист“ помоћу кога је могао да прикрије оно што је потписано у Куманову. Штавише, Милошевић је са Виктором Черномирдином и Мартијем Ахтисаријем у пролеће 1999. године преговарао о мало чему сем о формулацијама помоћу којих може да буде забашурена суштина онога што ће бити потписано – не, како је НАТО планирао, у албанском борделу „Европа 93“ већ у шатору на ливади поред Куманова.
Зато, „суштина преговарачког процеса“ – у коме су са српске стране учествовали, прво, Борис Тадић и Борко Стефановић, затим Ивица Дачић и Александар Вучић – није, како тврди Филимонова, у „безусловној предаји свих српских позиција“ већ у потреби да буде спречено брисање Срба и свега српског на Косову и Метохије, чему је Милошевић широм отворио врата прихвативши Кумановски споразум.
Нажалост, од потписивања Кумановског споразума све „српске позиције“ на Косову су биле српске искључиво захваљујући вољи НАТО пакта, и калкулацијама које утичу на ту вољу. Али, танушна „добра воља“ НАТО-а према Србима и Србији је била временски ограничена и Србија је могла да бира само између нешто и ништа. Зашто?
Кумановским споразумом Србија је остављена ван Косово, док је Резолуцијом 1244 – која је на терену безвредна, док политички, истини за вољу, вреди мало више од папира на коме је написана – Косово је остављено у Србији. Свако ко у Србији или Русији игнорише прву од ове две реалности је „корисни идиот“ албанског сна о Косову без Срба и било чега српског.
ФОТО: Компас/ИлустрацијаМУКА НАУЧНИЧКА СА ЈЕДНИМ ПРОЗАПАДНИМ ПРОРУСКИМ ПРОКИНЕСКИМ РЕЖИМОМ
Филимонова је у наслов сместила речи – „дисонанса означавања прозападног режима као жртве Запада“. Проблем, наравно, није у овом високопарном, сајантификујућем „дисонанса“, уместо „несклад“ или „несагласност“, нити у томе да, изгледа, „Јендексов пёреводчик“ или „Гугл преводилац“ не зна да се на српском каже „дисонанца“ – већ у разлозима зашто један режим који јесте прозападни може постати жртва Запада.
Довољно је поменути два, иако их има много више. Први, мањи од та два разлога, јесте да је истовремено прокинески. Други, много већи разлог, јесте да је истовремено проруски. Верујем да Филимонова зна како се зове једна од само три европске земље које нису увеле санкције Русији, и који је разлог зашто друга од те три европске земље није увела санкције Русији. Сигуран сам да зна да се трећа од те три земље граничи са Русијом.
Не ваља потцењивати политичког непријатеља, чак ни онда када одаје утисак карикатуре османског фићфирића
Забрињавајућа когнитивна дисонанца, ако већ треба говоримо у академским терминима, јавља се у њеном мозгу. Нема „дисонансе“ ни у стварности ни у њеном означавању, али има сложености, можда се може рећи и јединствености или изузетности, ја бих рекао и генијалности, у начину како Вучић води спољну политику. Колико је она велика илуструје и чињеница да се Србија не граничи ни са Русијом ни са Белорусијом.
Бојим се да се когнитивна дисонанца јавља у мозгу Филимонове, не због немоћи тог мозга, он је јако моћан, већ због, бојим се, растројености Вучићем која јој искључује мозак и не дозвољава да препозна Вучићеву јако ретку, можда јединствену, вештину – да у све више поларизованом свету води полицентричну спољну политику, која представља један од стубова његове владавине. А она је, ефективно, 27. јула ушла у своју петнаесту годину.
Колико је Вучић велики и вешт политичар илуструје и чињеница да не постоји „српски Наваљни“ – ни у затвору ни два метра испод земље. Нећу овде о томе да га нема ни ван затвора. Колико је Филимонова растројена Вучићем илуструје и реченица: „Ако [Вучићев] режим већ две године успева да се без већих напора брани од ових мирних протеста, онда су западни ‘куратори’ професионално неспособни или патолошки лењи.“
У тој реченици имамо и бар две „дисонансе“. Прва је тврдња да су протести били „мирни“. Друга је квалификација „без већих напора“. Ја бих волео да јесте „без већих напора“, али свако ко је пратио Вучићеве јавне наступе могао је да види да је напор често био велики.
Ствари стоје још мање научно, и још више „дисонансно“, са следеће две реченице: „У исто време, док класични ‘обојени’ сценарији увек предвиђају тренутно истицање харизматичне фигуре ‘народног трибуна’ (било да је то Вацлав Хавел, Виктор Јушченко, Михаил Саакашвили или Корасон Акино), којој Запад одмах уручује ‘мандат за управљање’, српски студенти демонстрирају невиђену стратешку лукавост. Они не само да скривају свог вођу, већ, изгледа, о његовом постојању не обавештавају ни саме себе.“
Прескочићу растезање „’обојених’ сценарија“ временски (на 1989. годину) и географски (на обале Тихог океана), и јефтино иронисање („невиђена стратешка лукавост“), и истаћи ћу чињеницу да ни у Првој српској обојеној револуцији није било „народног трибуна“ у једнини, већ смо имали њих двојицу – Војислава Коштуницу и Зорана Ђинђића.
Мада, иако тога није свесна, Филимонова није сасвим промашила мету. Српски студенти су поверовали да су хибрид Луја XIV („Држава то смо Ми“) и овоземаљске инкарнације Троједног Бога – да су (иако углавном атеисти) Бого-Лујеви, који нису измисли само топлу воду већ и воду. Они су поверовали, ту се слажу са Филимоновом, да њихови протести нису обојена револуција већ да је то јединствена, sui generis револуција, која нема никакве везе са претходним револуцијама, обојеним и необојеним. Закључили су и да су, у поређењу са (само)обоженим „Њима“, Лењин, Мао и Кастро аматери. Револуционарна боранија.
Филимонова их није разумела. Они јесу обавестили и све друге и саме себе да „мандат за управљање“ припада „Њима“ – у самообоженој, краљевској једнини-множини. Њихово „Ми“ је тај инокосни „народни трибун“, који, иначе, није неопходан да би један масовни бунт био обојена револуција, али потребу за њим налаже најмоћнија сила у Срба – српски културни образац, који се меша у све српско, па и у српске обојене револуције.
Део њиховог проблема, и Вучићевог решења, везан је за чињеницу да су слагали саме себе али не и народ који воли да види правог вођу, „народног трибуна“, а не његов фалсификат – булументу самообожених бубуљичавих адолесцената са минђушама у носу.
КАДА ИСКУСТВО НЕ ЧИНИ РАЗЛИКУ
Не знам да ли је Филимонова била у Бамакоу. „Вагнеровци“ јесу, али то није разлог зашто после (два) пуча у Малију није било (покушаја) обојене револуције. Када „цена“ људских живота постане јако ниска – а у Подсахарској Африци је најнижа, још нижа него у Ирану, и Русима и нама непојмљиво ниска – онда су обојене револуције склоне да постану самоубилачке. Штавише, обојене револуције имају шансе да постану успешне само када је режим против кога су усмерене меке руке. Мало је битно зашто је меке руке.
Разлог зашто Вучић има разлога да буде оптимиста тиче се чињенице да су током претходне две године „српски студенти“, и њихова селебрити и академска подршка, показали да у њиховом случају искуства не чине (довољно велику) разлику. Ваљда, када поверују да су богови, људи закључе да нема потреба да уче – ни из својих ни из туђих искустава.
Колико је Вучић велики и вешт политичар илуструје и чињеница да не постоји „српски Наваљни“ – ни у затвору ни два метра испод земље
Ања Филимонова им је у томе одличан савезник. Признајем, нисам очекивао да ће га наћи у Русији. Али, биће да се Русија – да ли као „мајка“, да ли као „маћеха“, то је увек у „оку“ српског посматрача, у његовом саморазумевању и идеологији – меша у све и свашта овде.
„Савремени догађаји у Србији, упркос свим својим политичким тензијама и оштрини, не одговарају већини маркера хибридне операције и због тога у научно-аналитичком смислу не спадају у категорију ‘обојене револуције’“, закључује умна Рускиња растројена Вучићем.
Верујем да Филимонова зато ни не помишља да му тиме помаже – да у Србији делује као његова „мајка“, а њихова „маћеха“.
У политичком смислу, у Србији која је предалеко од Русије а преблизу Запада, самообожени „српски студенти“ и њихови добростојећи обожаваоци ће тешко нешто постићи ако се не спусте на земљу Србију и не схвате да их, можда, само две ствари могу одвести до победе. Или неочекивана сила, неко чудо, или суочавање са оним што јесу. Обојени револуционари.
