Игра нерава на српски начин

У временима олује на глобалном океану, нико не жели да кормило државе препусти аматерима који не знају ни куда плове и то је само један од разлога зашто је трка на дуге стазе уништила блокадерски мит

Политичка сцена Србије већ месецима подсећа на велемајсторску шаховску партију у којој један играч вуче потезе са неколико корака унапред, док други грозничаво покушава да схвати правила игре док му време на шаховском сату неумитно исцури. Стратегија актуелне власти да не срља у превремене изборне циклусе, упркос константним притисцима, свакодневним уличним перформансима и захтевима са асфалта, испоставља се као хируршки прецизан и дубоко промишљен политички прорачун.

Уместо да улази у директан, реактиван клинч са хетерогеном групом протестаната, активиста и професионалних блокадера, државни врх је применио најстарију, али и најефикаснију стратегију у историји политичког деловања: пустио је време да ради за њега. У политици, баш као и у законима физике, сваки систем који је препуштен сам себи, а који унутар себе нема јасну идеологију, чврсту структуру и кохезиону силу, тежи неумитној ентропији и самоурушавању. Покрет који је почео са великим амбицијама, праћен снажном логистичком и медијском подршком, сваким новим даном блокада и уличних акција доживљава тихи, али незаустављиви крах. Данас сведочимо процесу у којем се блокадерска политика огољава до саме сржи, остављајући иза себе само серију политичких фијаска, унутрашњих сукоба око будућег плена и драматичан пад подршке у реалном бирачком телу.

Анатомија свесног одлагања: Зашто време ради за државу

Одлука врха власти да не жури са расписивањем изборних циклуса није израз неодлучности или страха, како то покушавају да представе опозициони медији, већ израз дубоког разумевања психологије маса и унутрашње динамике политичких процеса у савременој Србији. У тренуцима када опозиција и организатори блокада покушавају да по сваку цену креирају вештачку атмосферу ванредног стања, перманентне нестабилности и друштвене кризе, институционална смиреност и игнорисање хистерије делују као најбољи могући штит.

Када имате ситуацију у којој се енергија протеста храни искључиво негацијом, деструкцијом и ометањем живота других – дакле заустављањем саобраћаја на кључним петљама, блокирањем виталних државних институција и онемогућавањем обичних грађана да оду на посао или се врате својим породицама – та енергија по природи ствари има врло кратак рок трајања. Власт је правовремено препознала да би прерано расписивање избора дало опозицији жељени алиби, хомогенизовало њихово иначе дубоко подељено и посвађано бирачко тело и пружило им прилику да се представе као жртве система.

Имена која се константно ротирају на тим фамозним списковима углавном су рециклирани политичари из бивших режима, људи који су већ имали прилику да воде државу и који су остали упамћени по пљачкашким приватизацијама и економском урушавању земље

Пустивши их да недељама и месецима без икаквих препрека управљају „улицом“, власт им је заправо дала политички простор у којем ће сами себе дискредитовати. Сваки нови дан без избора приморава блокадере да понуде нешто конкретно, неку нову идеју или решење. А пошто конкретног програма нема, они су приморани да посежу за све радикалнијим, агресивнијим и бизарнијим потезима који иритирају и одбијају просечног, умереног грађанина.

Грађани Србије, без обзира на своје личне политичке афинитете, пре свега цене стабилност, мир и економску предвидивост. Када на једној страни имате власт која отвара фабрике, гради стотине километара ауто-путева, подиже плате и пензије и одржава макроекономску стабилност у тешким глобалним временима, а на другој страни групу људи чији се целокупан програм своди на питање „како данас блокирати Газелу“, просечан бирач брзо схвата ко нуди стабилну будућност, а ко инстант хаос.

Зато време ради за државу – оно неумољиво огољава апсолутни недостатак политичке супстанце на другој страни.

Фијаско фантомских листа: Огледало организационе и идејне немоћи

Најбољи и најсвежији доказ тоталног организационог и идејног расула унутар блокадерског покрета и такозване уједињене опозиције представља недавно скандалозно појављивање наводних изборних листа у јавности. Тај догађај, који је у медијском простору оправдано дочекан са подсмехом, представља апсолутни фијаско и аматеризам који се ретко виђа чак и на локалном нивоу политичког деловања, а камоли код групација које претендују на то да воде читаву државу.

Појављивање тих спискова и калкулација у јавности разоткрило је две кључне унутрашње бољке овог покрета:

Тотални недостатак кадровског потенцијала: Имена која се константно ротирају на тим фамозним списковима углавном су рециклирани политичари из бивших режима, људи који су већ имали прилику да воде државу и који су остали упамћени по пљачкашким приватизацијама и економском урушавању земље. Када на та имена додате неколико естрадних личности и самопрокламованих активиста без икаквог реалног утемељења и легитимитета међу грађанима, добијате структуру која не може да инспирише никога.

Патолошко неповерење и борба за фотеље: Листе су процуреле у јавност управо зато што унутар тог опозиционог блока нико никоме не верује. Док пред камерама декларативно говоре о јединству, солидарности и борби за „више циљеве“, иза добро затворених врата води се беспоштедни, сурови рат за то ко ће заузети прва, пролазна места на листи. Битка се не води око идеологије или плана за Србију, већ око тога ко ће обезбедити себи посланичку плату, имунитет и буџетско финансирање за наредне четири године.

Избори у Србији ће се десити онда када то држави, законским оквирима и уставним роковима буде одговарало, а не када то кроз уцене и претње диктира група фрустрираних и политички пропалих лидера са улице

Када просечан бирач, који можда и има одређене критичке ставове према тренутној ситуацији, погледа ту понуду, он не види никакву кредибилну алтернативу. Види само скуп интересних група које нису способне да се договоре ни око обичног редоследа имена на папиру, а камоли око комплексног вођења државе у тренуцима када се свет налази на ивици глобалног сукоба. Тај медијски шамар који су сами себи задали показао је да је опозиција у озбиљном дефициту са озбиљним, одговорним људима који разумију како функционише државни апарат. Ако нисте у стању да сачувате интерну комуникацију и саставите кохерентну листу кандидата без скандала, цурења и међусобних оптужби, како онда мислите да водите економију, здравствени систем, војску или комплексне дипломатске преговоре? Одговор грађана на такав аматеризам је логичан и немилосрдан – потпуно окретање леђа таквој опцији.

Канибализам на сопственом фронту: Случај Бојане Маљевић као парадигма

Један од најупечатљивијих и друштвено најопаснијих феномена овог политичког суноврата јесте брутална медијска кампања и синхронизовани јавни напади на истакнуту драмску уметницу Бојану Маљевић. Овај случај није тек пуки инцидент на друштвеним мрежама; он је чиста парадигма, школски пример политичког канибализма и идеолошке искључивости који владају унутар блокадерских кругова и опозиционих ешалона.

ФОТО: Компас/Илустрација

Бојана Маљевић је годинама у јавности била препозната као неко ко има изразито критичан став према актуелној власти, ко је отворено, именом и презименом, подржавао протесте и ко је делио проевропске вредности које опозиција наводно заступа. Међутим, оног тренутка када је показала интелектуално поштење, политичку зрелост и личну храброст да јавно упути добронамерну критику на рачун тактике, лутања и понашања лидера опозиције, преко ноћи је прошла кроз „топлог зеца“. Проглашена је за „издајника“, „режимског бота“, „продану душу“ и постала је мета најприземнијих, највулгарнијих увреда и претњи од стране оних који сами себе називају „елитом“ и „борцима против насиља“.

Овај застрашујући механизам јавног линча разоткрива дубоку нетолеранцију, ригидност и суштински ауторитарни ментални склоп који влада међу организаторима блокада. Формула је јасна и примењује се на свакога ко покаже и трунку критичког мишљења:

Фаза 1: Апсолутна подршка покрету;

Фаза 2: Упућивање минималне, конструктивне критике;

Фаза 3: Тотална елиминација, јавни линч и проглашавање за непријатеља.

Порука коју су послали овим случајем је језива за сваког мислећег човека у Србији: „Ако не мислиш стопроцентно као ми, ако слепо не пратиш наше промашене идеје и ако се усудиш да укључиш мозак, бићеш медијски и људски уништен.“

Управо је овај аутогол највише уплашио и трајно одбио огроман број умерених, грађански оријентисаних појединаца, професора, уметника и интелектуалаца. Они су можда имали критички отклон према власти, али сада јасно виде да је ова улична алтернатива неупоредиво гора, агресивнија, искључивија и опаснија по слободу говора од било чега другог. Ако се опозициони прваци и њихова интернет јуришна коњица овако брутално понашају према жени и уметници која их је до јуче здушно подржавала, како би се тек понашали према обичним грађанима и политичким неистомишљеницима када би се домогли стварних полуга државне моћи, полиције и правосуђа? Тај чин унутрашњег прождирања трајно је опустошио и оно мало кредибилитета што је блокадерски покрет имао на свом почетку.

Сваки нови перформанс, било да је реч о камповању на коловозу или блокирању државних институција, само додатно цементира свест код обичног човека да се ти људи не боре за бољи живот грађана, већ искључиво за сопствену политичку промоцију и изазивање општег хаоса

Статистика против политичких илузија: Пад у провалију и фингирана истраживања

Политичка реалност је сурова дисциплина јер се на крају дана не мери бројем лајкова на Фејсбуку, запаљивим објавама на Твитеру или гласношћу пиштаљки на раскрсницама, већ искључиво егзактним бројкама, процентима и изборним листићима. Како недеље пролазе, а стратегија власти „да не жури“ огољава све слабости противника, сви релевантни и методолошки исправни индикатори показују јасан, стабилан и неумољив тренд: проценат подршке актуелној власти и председнику државе остаје на историјски високом нивоу са тенденцијом раста, док рејтинг опозиционих партија и лидера блокада доживљава прави слободан пад у провалију.

Суочени са овом болном истином, свесни да се налазе у дубоком политичком минусу и да им се резервоар народног незадовољства потпуно испразнио, организатори протеста су прибегли старом, одавно проваљеном и прилично очајничком трику – пласирању намештених, фингираних и наручених истраживања јавног мњења кроз своје блиске, приватне медије. У тим и таквим „истраживањима“, која се спроводе по сумњивим методологијама које пркосе основним правилима статистичке науке, опозиција одједном „води“, подршка блокадама наводно „експлодира“, а власт је у тобожњој паници.

Међутим, та врста јефтиног политичког плацебо ефекта има изразито контрапродуктиван резултат. Она краткорочно служи само за анестезирање и умиривање сопствених, сваким даном све малобројнијих и депресивнијих присталица на друштвеним мрежама, док код иоле писменијег, неутралног бирача изазива искључиво подсмех и неверицу. Право, реално стање на терену се не може сакрити нарученим новинским текстовима. Оно се јасно види по голим чињеницама: блокаде кључних саобраћајница једва успевају да сакупе неколико стотина људи који малтретирају милионски град, енергија протеста је потпуно испарила, а грађани отворено негодују због агресије на улицама. Рејтинзи опозиције неумитно падају јер су народу понудили деструкцију уместо конструкције, мржњу уместо плана, и прошлост уместо будућности. Народ у Србији је кроз своју богату историју увијек показивао дубоку политичку мудрост и непогрешиво бирао оне који граде, који доносе стабилност и напредак, а одбацивао оне чији су једини циљеви рушење и дестабилизација сопствене државе зарад личних интереса.

ФОТО: Компас/Илустрација

Замка радикализације: Како улични перформанси иритирају обичног човека

Када политички покрет изгуби масовност и када схвати да му аргументи више не пију воду код шире популације, он готово увек упада у опасну замку радикализације потеза. То је управо фаза у којој се блокадери у Србији налазе већ извесно време. Схвативши да шетње више не привлаче пажњу јавности нити доносе политичке поене, лидери овог покрета одлучили су да заоштре ситуацију, надајући се да ће изазвати реакцију државе коју би потом могли да представе као „репресију“.

Међутим, држава је поново одиграла мудро и уздржано, остављајући полицију по страни и не дозвољавајући да буде увучена у режирани сценарио сукоба. Тиме су сав бес и фрустрација блокадера преусмерени директно на обичне људе. Када затворите међународни ауто-пут, ви не наносите штету власти – ви наносите штету возачу камиона који мора да испоручи робу, породици са малом децом која путује сатима, привредницима који губе новац и хитним службама које не могу да прођу кроз закрчене улице.

Ова тактика изазивања општег саобраћајног и комуналног колапса довела је до радикалног обрта у јавном мњењу. Људи који су у почетку можда и имали извесне симпатије према неким захтевима, сада осећају искључиво бес и огорчење према онима који их држе као таоце у сопственом граду. Блокадери су постали синоним за себичност и бахатост мањине која покушава да терорише већину. Сваки нови перформанс, било да је реч о камповању на коловозу или блокирању државних институција, само додатно цементира свест код обичног човека да се ти људи не боре за бољи живот грађана, већ искључиво за сопствену политичку промоцију и изазивање општег хаоса.

ФОТО: Компас/Илустрација

Геополитички контекст: Зашто је Србији потребна стабилност а не хаос

Не може се спровести озбиљна политичка анализа тренутног стања у Србији без узимања у обзир ширег, изузетно комплексног геополитичког контекста у којем се читав регион, али и Европа налазе. Живимо у ери глобалних тектонских промена, економских криза изазваних сукобима на истоку Европе и енергетских изазова који потресају и далеко развијеније земље од наше. У таквим историјским околностима, стабилност једне државе постаје њена највриједнија валута и главно оружје за опстанак и напредак.

Актуелна власт води изузетно избалансирану, суверену и пре свега одговорну спољну и унутрашњу политику. Србија успева да очува своје националне интересе, настави свој европски пут, али и да задржи традиционална пријатељства и економска партнерства широм свијета. Резултати такве политике јесу рекордан прилив директних страних инвестиција, стабилан курс динара и очување енергетског система.

Грађани су свесни да би било какво експериментисање са људима који немају никакво спољнополитичко искуство и који су вођени искључиво личним анимозитетима одвело Србију у изолацију и економску пропаст

У оштром контрасту са тим, оно што блокадери и опозиција нуде јесте потпуни изостанак било какве свести о геополитичкој реалности. Њихово деловање делује потпуно одсечено од стварних проблема са којима се држава суочава на међународном плану. Изазивањем унутрашње нестабилности у овако деликатном тренутку, они свесно или несвесно слабе преговарачке позиције сопствене земље по кључним националним питањима. Озбиљан бирач то и те како примећује. Грађани су свесни да би било какво експериментисање са људима који немају никакво спољнополитичко искуство и који су вођени искључиво личним анимозитетима одвело Србију у изолацију и економску пропаст. Зато подршка власти расте, јер у временима олује на глобалном океану нико не жели да кормило државе препусти аматерима који не знају ни куда плове.

Шаховски мат: Победа озбиљне политике над уличним стихијама

Када се подвуче црта и хладне главе анализира свеукупна политичка ситуација у Србији, она заиста неодољиво подсећа на завршницу шаховске партије у којој је победник одавно познат, а преостали потези на табли представљају само пуку, техничку формалност до коначног и неизбежног мата. Власт игра белим фигурама, од самог почетка држи центар табле, суверено контролише темпо игре и вуче искључиво рационалне, стратешки дубоко утемељене потезе. Са друге стране табле имамо играча који у стању потпуне панике и растројства преврће сопствене фигуре, хистерично оптужује судију за сопствене грешке, свађа се са публиком у сали и вуче неартикулисане потезе који му са сваким новим минутом само драматично погоршавају ионако изгубљену позицију.

ФОТО: Компас/Илустрација

Државни врх је на делу показао да поседује стрпљење, што је у модерној политици, пуној инстант сензација и медијских спинова, кључна и најважнија врлина. Свесним и мудрим пуштањем блокадера да се кроз своје свакодневне активности „оголе до самог краја“, држава је успешно избегла опасну замку дубоке поларизације друштва и потенцијалних сукоба, показујући истовремено огроман демократски капацитет и толеранцију. Грађани Србије су сами, сопственим очима и без икаквих филтера, имали прилику да виде ко су људи који претендују на то да воде ову земљу и шта је њихова стварна визија – визија блокираних улица, малтретирања суграђана, увреда на рачун свих оних који не мисле као они и беспоштедних унутрашњих сукоба око непостојећег плена.

Избори у Србији ће се десити онда када то држави, законским оквирима и уставним роковима буде одговарало, а не када то кроз уцене и претње диктира група фрустрираних и политички пропалих лидера са улице. А када ти избори коначно дођу, њихов резултат неће бити никакво изненађење, већ само логична, природна и праведна последица свега овога што гледамо на јавној сцени из дана у дан. Блокадери и њихови политички ментори су своју историјску шансу трајно прокоцкали у сопственим фијасцима, сујетама и аматеризму, док је актуелна власт још једном, на најконкретнији начин, доказала да озбиљна, државотворна политика захтева јасну визију, непрекидан рад, стабилност и пре свега – дубоко и искрено поштовање сопственог народа. Коначни крах ове уличне авантуре није уследио због снаге било какве државне репресије, већ због апсолутне унутрашње празнине самог покрета, коју је време, као врховни и непогрешиви судија у политици, истерало на чисту светлост дана.