Милан Божић: Методом против лудила – избори пред нама, избори за нама

Чести изборни циклуси нису нужно знак политичког хаоса. Уколико једна власт после сваке провере задржава убедљиву предност, онда се питање више не поставља само о учесталости гласања, већ о разлозима због којих њени противници не успевају да ту предност угрозе

У земљи Србији неке године су сушне а неке године су кишне, али је свака година, изборна година.

Наравно, разматрамо перод од 2012. до данас, од када је коалиција око СНС на власти.

Допала ми се ова досетка, парафраза једне још старије, па сам одлучио да је ставим у текст, иако би неко могао да ми приговори да није 100% – што би се у српској кафани рекло – тачна.

Мада, хајде да „утврдимо градиво“. Имали смо парламентарне изборе 2012, 2014, 2016, 2020, 2022, 2023. и ове сада расписане 2026. Дакле, седам парламентарних избора за четрнаест година.

Ако на то додамо троје избора за председника Србије, и бројне изборе за разне нивое локалне самоуправе где се посебно истиче Београд, покрили смо свих тих четрнаест година.

Последње две године су биле посебно интензивне јер су блокадери од сваких локалних избора покушавали да направе референдум, па када су их све погубили, рекли како то баш и није важно, победиће они Вучића на парламентарним.

Све ми се чини да јесу били важни јер је блокадерима морал опао, а, наравно, и подршка па су им скупови све скромнији и тужнији. Сада заиста подсећају на парастос малобројне породице.

Постоји, истина је, једна колатерална корист. Оно што наставница географије није успела, успели су локални избори, јер, како бисте, ако нисте баш из тог краја Србије, знали где је Косјерић?

Ипак, основано је да се постави питање шта је разлог овако честих избора.

У савременом свету, то може да буде знак политичке нестабилности. Избори се расписују јер падају владе, распадају се коалиције и све што вам из арсенала политичких догађања падне на памет.

Са друге стране, Србија је у последњих деценију и по запањујуће стабилна. Стопа раста је редовно регионално, а неретко и на нивоу Европе, рекордна. Број незапослених се преполовио. Социјалне мере дају резултате, земљи расте кредитни рејтинг, инвеститора је све више.

Дакле, откуда толико избора?

Постоје разлози и за често расписивање избора који нису везани за нестабилност власти или губљење парламентарне већине.

Први је познат још из британског парламентаризма. Влада иде на изборе да већину коју има у парламенту утврди или повећа.

Ту се СНС, и, пре свега његов лидер Вучић, показао као велики мајстор.

Стални избори и сталне победе утврђују му имиџ фаворита који стално добија и стварају унутрашње политички дух у друштву који, за сада, никаква опозиција не може да разори.

Упрошћено, Вучићев систем би се могао описати кратком флоскулом: Ништа тако добро не успева као успех.

Други разлог за честе изборе је стална кадровска обнова. Србија је мала земља и странка која има скоро непроменљиво бирачко тело од 1,7 до 1,9 милиона гласова заправо постаје народни фронт. У њој је свако ко препознаје свој интерес или способности да се бави јавним пословима. Природно је да је зато опасност од кадровске парализе увек присутна. Чести избори „мешају карте“ и доводе нове људе на власт. То је практична корист, не само за владајућу странку већ и за државу као целину.

Трећи разлог би се кратко могао назвати „Ја могу. А ви, да видимо“. Описано нормалним политичким речником, Вучић демонстрира енергију до сада невиђену на нашим просторима. Данас у Кини, сутра у Коцељеви, прекосутра са гостом из иностранства. Та енергија ломи противнике што се најбоље види из масовности блокадерских скупова. У марту 2025. године су имали преко 100.000 људи на улици али енергију нису искористили. Сада им углавном преостаје да кукају по социјалним мрежама.

Ово су фактори, а препуштам вашој машти на вољу да пронађете још понеки, што у октобру имамо и седме по реду парламентарне изборе.

Шта је новост ових избора?

Очигледно, новост је нестанак значајног дела опозиције и појава блокадерског покрета.

Блокадерски покрет је сам по себи занимљив и да нису препустили факултете тим истим блокадерима, наши социолози и политиколози, а богами и психијатри, могли би пуно радова да објаве и доста мастер и докторских титула да доделе својим ђацима.

Овако, анализа ће заувек остати недоречена, јер када прође време, све ће бити заборављено.

Истраживања јавног мњења говоре о односу 5 : 3 : 2 и мислим да ће се до избора тај однос само мало променити, вероватно у корист владајуће коалиције.

Шта значе ови бројеви? Па, очекује се да владајућа странка добије око половине гласова, блокадери око 30% а остали учесници ће међу собом поделити 20% гласова. Међу осталима је СПС једини сигуран да ће добити бар 5% а можда и више гласова док ће се остале странке и листе борити за цензус од 3%.

Упрошћено, Вучићев систем би се могао описати кратком флоскулом: Ништа тако добро не успева као успех

За почетак неке скице за анализу свако при иоле здравој памети бих поставио питање како толико гласова може да добије један потпуно бесмислен покрет.

Прво, теза „то нема нигде на свету“ није тачна. Такви покрети су настајали и нестајали, чак и окупљени око тобожњих студената што је ваљда најпривременије стање људског организма. Систем је постављен тако да се „студентом не бива дуго“, а они који одуже добијају не баш похвалну етикету „вечити студент“.

Поента је што је примера мало и не може се направити неко систематско поређење. Имамо два, три примера у Азији, попут Индије и Бангладеша. У Европи ми пада на памет само један покрет у Шведској. Сви су завршили тако што су се, после уласка у парламент, расули на групе и фракције. Ниједна није постала странка, а појединци су можда и направили каријере али невезане за политички покрет на коме су ушли у политику.

Но, понављам, примера је мало и не може се направити нека озбиљнија компаративна анализа.

Са друге стране, лако је сагледати општу слику. Опозициони гласови, уместо да се расподеле по странкама према програму и политици тих странака, на овим изборима имају тенденцију да се понајвише групишу око анархичног покрета који се граничи са блесавилом.

Можда је то и нека социолошка нужност?

Ево у шест изборних турнуса дистрибуција гласова је била нормална, а сада ће бити ненормална.

Дешава се.

Јасно је да нам се такво објашњење не допада али је можда, у својој баналности, заправо тачно?

Баналност има невиђену снагу.

Но, предизборна кампања је завршена и улазимо у изборну кампању. Досадашње искуство говори да се односи у бирачком телу формирани пре изборне кампање веома мало мењају током саме кампање.

Међутим, специфичност обољења наше политичке сцене, званог блокадерски покрет, отвара могућност да се обољење доведе на неку разумну хроничну болест.

Да ли би задовољавајући резултат био 20% или мање или више показаће избори.

Делује ми да простора има. Осим Вучићеве енормне енергије која ће и у завршници донети још неки проценат гласова, на себи морају да пораде и политичке странке које су преживеле паљевину контејнера и парастосе. Рецимо, Ђиласова Странка слободе и правде има још простора да око себе окупи прозападне бираче, Нови ДСС и СПС могу, у простору националног револта због убиства генерала Младића у затворској болници, да пронађу још пробуђених национално патриотски оријентисаних бирача који су, депримирани, одавно престали да гласају.

Коначно, ради се о искусним политичарима са српске опозиционе сцене којима није потребно моје придиковање да разумеју да се ради не само о њиховој политичкој судбини него и о политичком здрављу Србије

Енглези имају фразу method against madness која промовише употребу структурисаног система у регулисању хаотичних ситуација.

То би могао бити и слоган српске институционалне политике: Методом против лудила!