Политичка борба губи сваки демократски смисао оног тренутка када се подршка грађана замени очекивањем да ће власт обезбедити страни фактор. Управо такав однос према суверенитету постао је једно од најупадљивијих обележја дела блокадерске опозиције
Веле да је Хенри VIII, када је раскидао са Римокатоличком црквом, одржао говор од пар реченица од којих је једино битна била: „Желите ли да се овом земљом влада одавде из Лондона, или из Рима?“
Одговор окупљених био је за то време јасан и очекиван.
Тада је, по први пут у мени познатој историји проговорила енглеска самобитност која је, истовремено и својеглавост и тврдоглавост. До тада су били заузети непрекидним низом грађанских ратова и других врста отимачина око власти.
Хенри је склепао и неку националну цркву, Англиканску, како је ми зовемо, натрунивши у њу доста, тада у Европи тек процветалог протестантизма, али сачувавши и доста елемената mainstream римокатоличанства и православља, епископе, рецимо. Најважнији део Хенријеве реформе састојао се у томе да је монарх постао заштитник вере, поглавар цркве. И тачка.
Тако је и данас.
Да ли су та самобитност или протестантизам који је увезен, или и једно и друго помогли да Енглеска па потом и Британија направе највећу империју у историји света над којом никада није залазило Сунце, тема је за расправу међу историчарима.
Непуна четири века после енглеске еманципације од папства, империја није ни приближно оно што је била. А, можда и јесте, ако Америку посматрате као легитимног наследника.
Самобитност енглеског духа међутим, и даље постоји. Као поносни пример може се узети одбијање мира са нацистичком Немачком и настављање рата у коме су били инфериорни све до уласка у рат потомка са друге стране Атлантика.
У једној култури се призивање мешања странаца сматра велеиздајом, а у другој култури се призивање странаца да владају земљом сматра легитимним
Као пример лоше одлуке се може узети Брегзит, када су британски бирачи, на своју штету, одлучили да изађу из Европске уније и од тада сваке године заостају по који проценат за европским растом. Сиромашнији су од Мисисипија, кажу злобни амерички медији, који, ипак, и даље, када се каже „краљ“, мисле на британског краља, а свакоме другом се мора додати и које земље је краљ.
Све у свему држе се својих одлука, своје културе и самобитности.
Енглези не би били Енглези да од своје самобитности нису направили бренд. Бренд је моћан споља, стално смо бомбардовани медијским садржајима који то енглеско инаћење претварају у врлину.
Али је бренд још моћнији изнутра. Цела култура је прожета тим концептом. Довољно је подсетити се да је обична реч „издаја“ у енглеском променила значење, сузила тачније, и означава велеиздају. За то је некада летела глава, а сада су се времена променила, нема више смртне казне. Нажалост, рекли би у енглеској крчми.
Какве то везе има са нама?
За почетак и не мора да има, можда сам се запутио у антропологију британских острва, али да има, има. Видећете.
Усред овог блокадерског циркуса један мој острашћено опозициони, у ширем смислу колега, научник је и универзитетски професор – не наводим му име да не добије рекламу међу блокадерима, али и да га не излажем љутњи власти – рекао је: „Све наде полажем у Стразбур.“
То је било у време када су блокадери бициклисти путовале бициклима у Стразбур, оборивши све рекорде најбољих бициклиста света.
Е, сада видимо везу.
Он отворено позива странце да завладају земљом а, њега, ако се сете, сетили су се.
У једној култури се призивање мешања странаца сматра велеиздајом, а у другој култури се призивање странаца да владају земљом сматра легитимним. Свакоме ко ми спочитава да сам границе поставио превише радикално, односно превише екстремно даћу пар примера да мој став и није тако екстреман.
У свакој земљи, рекло би се данас, односно у сваком друштву, како би то рекли некадашњи „комунисти“ има сегмената друштва спремних на екстремну сарадњу са странцима, сарадњу до велеиздаје.
Коначно, постојао је сегмент британске елите који је кокетирао са нацистима, али је исход био јасан – краљ Едвард VIII је морао да абдицира.
Посматрајући издалека у сваком житу има и кукоља. Поврх свега свет се мења, све је повезанији и све више испреплетен. Односи, дакле, нису више црно-бели како нам се чини да су били некада. Све је у тоновима сивог. До овог места немамо проблема.
Проблем се појављује када се пребацимо у јавни живот.
Енглеска култура је јасно обележила велеиздају као порок, што не значи да се многи њему не одају.
Код нас блокадерска опозиција промовише културу велеиздаје.
Наивно и нетачно би било рећи да је промовисана реченицом овог колеге.
Нажалост, настала је много раније.
Тако су данашњи блокадерски опозиционари, од којих, рецимо, један лидер хладнокрвно каже да ће га странци а не бирачи довести на власт, само настављачи једне малигне културе која се развила у епохи ратова за југословенско наслеђе
Власт је промењена државним ударом 2000. године. Мало ко употребљава тај израз и хвата се очајнички рационализација попут изборне крађе, незадовољства народа који се, ето, побунио против Милошевићевог терора.
Тај исти Милошевић је противправно изручен страним властима и само један министар у влади, из Коштуничине странке, био је против. Људи попут Косте Чавошког, чији углед у правној науци и људски кредибилитет нико не спори, то су назвали велеиздајом, што тај поступак и јесте. Сви су ћутали, а само су Шешељеви радикали као организација то јавно осуђивали. Испало је да сте екстремна десница, екстремни националисти, ако изручење бившег шефа државе осуђујете.
Е, ту је проблем.
Ако је и направљена свињарија – ето вам блаже понуде од израза велеиздаја – морамо је сагледати и именовати, а никако се не смемо правити блесави.
То руинира друштвено ткиво.
Тако су данашњи блокадерски опозиционари, од којих, рецимо, један лидер хладнокрвно каже да ће га странци а не бирачи довести на власт, само настављачи једне малигне културе која се развила у епохи ратова за југословенско наслеђе.
Новост, додатна контаминација је у томе што се више не тражи рационализација. Ђинђић је државни удар извео јер је побуњени народ то тражио. Има на шта да се вади. Изручење Милошевића је извршено због стравичног притиска Запада који је угрожавао државу и који се, стварно или тобоже, није могао игнорисати. Постојали су, или бар су били измишљени неки национални интереси који би били угрожени ако се велеиздаја не почини.
Садашњи бледи епигони Ђинђића потпуно су изоставили рационализацију, оправдање. Он је рационализовао, варао и манипулисао као прави политичар. Ови пак напросто призивају странце да нас ставе под окупацију, јер им је то једини начин да дођу на власт, а разуме се, свеједно им је како.
Ово обољење друштва је узело маха до те мере да би блокадерска опозиција Хенрију VIII јасно поручила да Енглеском треба да се влада из Рима. Занима ме како би прошли ако би били измештени из тог оквира и предати аутентичним осећањима народа.
