Милан Божић: Ивица и Марица иду на изборе

Политичка бура око одлуке СПС-а да сам изађе на изборе трајала је краће од једног дана. Ипак, отворила је много занимљивије питање: да ли је пад подршке социјалистима последица сарадње са СНС-ом или једноставно нестајања генерација које су их деценијама подржавале

У понедељак 17. августа 2026. године у већем делу медија појавила се Дачићева изјава да СПС иде на предстојеће парламентарне изборе самостално. Истог дана по подне се, у значајно мањем делу медија, појавила Ружићева изјава да је то добар потез, уз резерву, „за почетак“.

Током вечери је кренула кампања на Информеру, који је опалио по СПС-у из свих топова, а пратила је и Политика злобно-аналитичким, али, мора се признати, и духовитим, текстовима о СПС-овој „традицији издаје“.

Сутрадан ујутро, у уторак, Вучић је рекао нешто попут: „Добро, сада знамо да сами морамо да обезбедимо већину“, што је охладило атмосферу и кампања је спласнула. Ево, док ово пишем, видим Ивицу на Информеру.

Политички живот се враћа у колотечину.

Без обзира на то, у јавности се појавила читава менажерија објашњења, „теорија“ – како се зове свако кафанско наклапање у балканској крчми – и разних других теорија завере.

Откуда такво, макар и претерано, узбуђење?

За почетак, одлуку је СПС донео на седници Главног одбора тачно месец дана раније, 17. јула у Врднику (место и бања у подножју Фрушке горе).

Медији су известили о седници, истина скромно; седнице страначких тела и иначе не изазивају велику пажњу, поготово ако се на њима доносе рутинске одлуке.

Додатно, а то је проблем „пилећег памћења“ српске јавности, СПС је на све парламентарне изборе до сада излазио самостално! Тачније у такозваним мајорантским коалицијама, у којима је имао убедљиву превагу, али никада заједно са СНС-ом! Занимљиво је да нико ко се ишчуђавао, понављам, закаснело, над одлуком СПС-а није приметио ту баналну чињеницу.

СПС је у коалицију, тачније ту нема коалиције, већ је посреди подршка кандидатима, ишао са СНС-ом само на председничким изборима 2017. и 2013. године када је требало подржати Вучића да посао заврши у првом кругу. Вучићева већина је била преко 30% и извесно је да би изборе добио у другом кругу, али је, наравно, победа у првом кругу озбиљан психолошки ударац опозицији.

Пошто смо рашчистили, бар се надам, чињенички простор, хајде да заријемо руке у тесто и да видимо стање уочи ових парламентарних избора.

Прво, важно је имати на уму да је СПС једина странка основана у прошлом веку која сама пролази изборни цензус на свим изборима до сада!

Друго, СПС за свих 36 година колико постоји није учествовао у извршној власти на државном нивоу само у периоду 2000–2008. Чак је пола тог периода 2004–2008. подржавао Коштуничину прву владу и тиме партиципирао у власти.

Овакав успех је остварио пре свега захваљујући Дачићевом еластичном и лукавом вођењу социјалистичког брода. Ако је успео да буде са демократама у Франкенштајн коалицији 2008–2012, онда је садашња сарадња са СНС-ом готово природна, на рубу брака из љубави.

Када је формирана влада 2007. године, СПС је „за длаку“ остао кратких рукава. Тома Николић је био изабран за председника Скупштине и очекивала се коалиција радикала, ДСС-а и СПС-а, да би се Коштуничин ДСС предомислио и отишао у коалицију са демократама, која га је потом коштала власти.

The rest is history, што би рекли Англоамериканци. Већ следећу прилику, 2008. године, СПС није пропустио. Вођен вештом Дачићевом руком, учествовао је у влади 2008–2012. са демократама који су му шефа и оснивача Милошевића испоручили странцима, а од 2012. до данас је са СНС-ом. То се, иначе, зове прагматизам, јесте помало и издаја, а ви зовите како хоћете, ја само набрајам.

Период од 2012. до 2026, лепих 14 година, јесте период стабилног и комотног СПС-овог учествовања у власти.

Погледајмо табелу изборних резултата СПС-а на бројним парламентарним изборима у том периоду:

ФОТО: Компас

Коалиције које је формирао и предводио СПС наведене су само да се сагледа да су ирелевантне и да је он једини значајан чинилац у њима.

Већ на први поглед се види тренд сталног пада. То „посматрача на први поглед“ тера на закључак да СПС плаћа цену коалиције са СНС-ом, односно да га већи, готово џиновски, партнер постепено гута.

Али погледајмо табелу резултата СНС-а на тим истим парламентарним изборима.

ФОТО: Компас/Илустрација

Из табеле се јасно види константност подршке СНС-у после доласка на власт 2012, те се не може говорити о преливању бирачког тела. Приметите да је 2020. година аберантна, јер већи део прозападне опозиције није учествовао на изборима, грешком је бојкотовао што се, знамо из „политичке школе“, готово никада не исплати. Отуда тако велики скок СНС-а, али он није повезан са падом подршке СПС-у, што се и види из претходне табеле.

Овај увид наводи на мишљење да је пад бирачког тела СПС-а природан. Наиме, демографски пад Србије је, према статистичким проценама за период који разматрамо, однео 700.000–800.000 становника. Из два пописа и уз мало екстраполација може се закључити да је број пунолетних људи, дакле бирача, у Србији у периоду 2012–2026. пао са 5,8–5,9 милиона на 5,4–5,5 милиона. Дакле, отприлике, 400.000 несталих били су пунолетни и ту треба тражити и нестале бираче СПС-а. Грубо речено, бирачко тело СПС-а одумире.

Опет статистички гледано, због депопулације Србије, свачије бирачко тело одумире, али, изгледа да СПС-ово одумире брже.

Како не располажемо анкетама које би ову тезу поткрепиле – узорак би морао бити бар 10.000 испитаника обрађених на комплексном упитнику, што нико не ради а и прескупо је – морамо гледати индиректне показатеље.

Осим пада у учешћу на парламентарним изборима, уочљива је кадровска инертност СПС-а. Мимо Дачића само још неколико људи обавља државне функције и све их знамо годинама. У поређењу са Вучићевом кадровском политиком, који у сваку владу доведе неколико нових и младих људи, СПС је заиста клуб старих кадрова.

Такође, СПС није ништа радио на промени своје политичке физиономије. Класична социјалистичка прича је можда у Европи одумрла, али је социјалдемократски простор и даље велики. СПС је у њему могао да се позиционира на више начина и да узме део млађих бирача који не воле „превише брз капитализам“. Ни на том плану није ништа урадио и зато почива на Милошевићевим присталицама које, природно, нестају.

Шта се од СПС-а може очекивати на предстојећим парламентарним изборима?

Анкете га стављају на 5–7% гласова са стандардном девијацијом од 1,5%, што значи да се може очекивати минималан пад у односу на претходне изборе, али и резултат значајно изнад цензуса.

И, коначно, где је Марица из наслова? Овога пута није превара да бисте прочитали текст, мислио сам на Ружића. Ружић је био потпредседник странке и министар просвете, који је ритуално поднео оставку после трагедије у школи „Рибникар“. Он је компетентан политичар, увек конкурент Дачићу, мада можда не баш Дачићевог формата.

Осетио је политичку прилику избијањем нереда после пада надстрешнице и покушао да себе и вероватно мали број својих присталица позиционира око тих нереда. Политичким речником речено, покушао да експлоатише тај простор. Народски речено, слизао се са блокадерима.

СПС га је суспендовао и заборавио.

Ово је био типичан потез повучен из позиција инертности. Нити су га најурили, нити су му дали простор за какву фракцију, што би за Србију било хипермодерно, дакле, немогуће.

Ето Марице. Видећемо да ли ће Марица Ивици сметати или ће се сви понашати као да се ништа није десило.