Заостале туку

Проблем сваке власти јесте када престане да се развија. Проблем сваке опозиције јесте када престане да нуди развој. Уместо питања како изградити више, део српске опозиције данас нуди одговор како зауставити оно што је изграђено. А у свету који не чека, заустављање је само други назив за заостајање

На Првој свесавезној конференцији радника социјалистичке индустрије одржаној у Москви 1931. године Стаљин је 4. фебруара одржао говор „О задацима привредника“ („О задачах хозяйственников“).

Говор је, за стандарде епохе, а нарочито бољшевика, кратак. Четири-пет страница савременог формата.

Међутим, за Стаљина, који је и иначе био лош говорник, додатно контаминиран тврдом грузијском акцентуацијом која је „вређала руско уво“, говор је запањујуће садржајан.

Критикује привреднике што обећавају годишњу (!) стопу раста од 31%, 41%, а остварују „само“ 25%. Иако би ови проценти за сваког данашњег министра финансија били вртоглави, Стаљинов акценат није на самим бројевима. Он отворено каже да Русија – рукавице су скинуте, Совјетски Савез се и не помиње – заостаје од 30 до 100 година за најразвијенијим земљама света и да то мора да постигне за десетак година. Има ту и историјских оплакивања пораза или заостајања за Монголима, Татарима, Немцима и, уопште, за скоро сваким коме је пало на памет да штогод отме од Русије.

Ту, при средини говора, каже – ја бих, наравно, ово оставио за крај: „Не задржати висок темпо развоја значи заостати. А, заостале туку!“ („А отсталых бьют“).

Ова реченица ми, од када сам се описменио у руском, а то је пре много деценија, стално одзвања у глави.

Оне који мисле да је свако цитирање Стаљина сврставање уз стаљинизам, морам да разочарам. Готово да нема озбиљног светског политичара који није опседнут развојем.

Из детињства се сећам Алда Мора, италијанског премијера ликвидираног од терориста из екстремне левичарске групе Црвене бригаде – мада остаје и данас нејасно колико је део италијанског естаблишмента био у то умешан – који је толико помињао развој (на италијанском sviluppo) да му је то постао и надимак. Цела Италија га је звала Sviluppo.

Онда је пала надстрешница, а са њом и здрав разум опозиције. Већ сама реч „блокада“ јасно говори да је приоритет деструкција, не само ометање, већ, ако је могуће, и повратак уназад. Од тога, до Црвених бригада није далеко

Mutatis mutandis, а захваљујући томе што последњих осамдесет година у свету нема великих ратова, овај стандард: развој = успешна власт, овладао је светом.

Код нас, „умало“ да завлада.

У првој равни, шта ради актуелна власт, све делује нормално. Нормално употребљавам у смислу распрострањено, прихваћено или уобичајено, да будем јасан. Јер и поплава и пожар и земљотрес су нормални, на њих не мислим.

Власт гради, отвара путеве, школе и болнице, стара се о пензијама и, можда најважније, привлачи стране инвеститоре.

Разуме се, тиме се и хвали јер хоће нови мандат.

Што се опозиције тиче, имали смо (бар) две фазе.

У првој, док је нормална опозиција попут Ђиласа имала одлучујућу реч – ко ме нападне што Ђиласа називам нормалним, покајаће се кад-тад – и радила оно што ради опозиција свуда у свету.

Пре свега је сумњичила власт за корупцију, то је ваљда најраспрострањенија и најдемократскија институција у свету, за њу вакцина још није пронађена, а постоји хиљадама година. Потом је, ако власт има успехе, пропитивала. Откуд вам паре? Ако су потрошене, да ли су потрошене на прави – истина, то нико не зна шта значи, али је лепо да се пита – начин? Ако сте саградили школу, можда није требало, пада број деце, што нисте саградили болницу, а за мање паре преуредили већ постојећу школску зграду.

Зашто градите Национални стадион и трошите паре на ЕКСПО? То је већ „виши ниво“ критике. Јер то су инвестиције у будућност, не доносе одмах паре већ индиректно и увек су идеалне за свађу. Донеће јавне манифестације, инвестиције и туристе, али можда и неће.

Ако правиш стратешки споразум са Америком, да видимо шта од тога добијамо? Можда нешто и губимо. Паре и папире на сунце! То што радиш на развоју није довољно, ја умем боље и више.

Власт, наравно, узвраћа оптужбама о корумпираности опозиције од тајкуна, њеним везама са странцима, нарочито онима који директно раде против Србије и слично.

Овако некако, а сами лако можете преправити и прилагодити свом укусу пар претходних пасуса, изгледа нормалан политички живот и рат између власти и опозиције.

Онда је пала надстрешница, а са њом и здрав разум опозиције.

Већ сама реч „блокада“ јасно говори да је приоритет деструкција, не само ометање, већ, ако је могуће, и повратак уназад.

Од тога до Црвених бригада није далеко. Коначно, Алдо Моро је хтео да развија Италију, чак је и покушавао да, тада јаку, али под исто тако јаким утицајем Совјетског Савеза, Комунистичку партију Италије укључи у јавни живот па чак и у власт. Мени то делује као најјачи мотив за киднаповање и убиство, много јачи од неких „завера у Ватикану“.

У првој фази је нормална опозиција попут Ђиласа имала одлучујућу реч – ко ме нападне што Ђиласа називам нормалним, покајаће се кад-тад – и радила оно што ради опозиција свуда у свету

Опозиција је, толико се понављам да постајем досадан сам себи, прихватила ту блокадерско-парастосну атмосферу и активно се укључила у ометање развоја.

Свако има неку своју омиљену слику из политичких збивања у последње време. Некоме ће то бити прича професора Ристића кога, као виђеног опозиционара, неки студенти зову да буде на листи. Он се спрема да их пита, а ко одлучује о тој листи, а они га „предупреде“ па га управо то питају: „Професоре, ко одлучује ко је на листи?“

Пример је предиван, али се мени више свиђа следећи, који сам „покупио“ са видовданског тужног скупа блокадера у Краљеву. Хајде што је „посећеност“ била никаква и скуп личио на какву свечану академију из мојих школских дана, мене је импресионирао говорник који је хтео да похапси све који су на власти.

Добро, рећи ћете, то иначе стално причају. Важно је какве мере је говорник смислио за похапшене. Он би Београд на води претворио у затвор и тако би „ови са власти“ седели у затвору који су сами саградили.

Говорник је „превидео“ да је Београд на води градио инвеститор, који је уложио паре, а потом продавао робу, односно станове и пословни простор.

То је типично капиталистички однос, који се говорнику, а нажалост и многим Србима, не свиђа па би он да ту имовину национализује, дакле отме, а потом је „пренамени“ у затвор.

То је предиван пример патње за пропалим социјализмом, претње инвеститорима да никако не улажу у Србију и обичне глупости. Све у једној, можда две реченице.

То је и кључна порука опозиције „у блокадерском занову“.

Не нудимо развој, нудимо заостајање.

Када помислим, порука: „Заостале туку“ је сасвим на месту.