Идеја да само једна листа сме да представља читаву опозицију отвара много више питања него што нуди одговора. Под плаштом политичког јединства све чешће се намеће логика која не трпи различитост
„Да ли је могуће, другови, да смо сви ми волови“ је наслов комедије Јована Кесера изведене 1972. у СНП у Новом Саду. Апсурдом и хумором, комад се бави менталитетом, друштвеним послушништвом и стањем свести у којем појединац губи сваку посебност и прихвата судбину коју му кроји група, бриљантно опричано монологом Пере Квргића кроз лик Симе Јечменице.
Какве везе имају позоришне представе од пре 50 година са нама данас?
Директне. Ваљало би читати и, још лепше, ваљало би да неко позориште представу постави опет, одлично би прошла код публике. Видело би се да је тада реч била о декларативном комунизму и социјализму са свим разним манама, а да даје изванредан рефлекс овом тенутном кич комунизму у покушају у којем једна група имитатора политичких странака носи идеју да „сме да постоји само њихова листа на изборима и да је то гарант настанка новог доба, правде, међусобне љубави…“ и све тако.
У штампаном издању Српског недељника Компас, које је на киосцима од четвртка 16. јула, можете да прочитате цео текст "Број листа кич комуниста"
