Идеја да само једна листа сме да представља читаву опозицију отвара много више питања него што нуди одговора. Под плаштом политичког јединства све чешће се намеће логика која не трпи различитост
„Да ли је могуће, другови, да смо сви ми волови“ је наслов комедије Јована Кесера изведене 1972. у СНП у Новом Саду. Апсурдом и хумором, комад се бави менталитетом, друштвеним послушништвом и стањем свести у којем појединац губи сваку посебност и прихвата судбину коју му кроји група, бриљантно опричано монологом Пере Квргића кроз лик Симе Јечменице.
Какве везе имају позоришне представе од пре 50 година са нама данас?
Директне. Ваљало би читати и, још лепше, ваљало би да неко позориште представу постави опет, одлично би прошла код публике. Видело би се да је тада реч била о декларативном комунизму и социјализму са свим разним манама, а да даје изванредан рефлекс овом тенутном кич комунизму у покушају у којем једна група имитатора политичких странака носи идеју да „сме да постоји само њихова листа на изборима и да је то гарант настанка новог доба, правде, међусобне љубави…“ и све тако.
Нешто као идеја филма Горштак у којем бесмртна бића могу убити једна друге, одсецају им главе, јер онда сва моћ обезглављеног „пређе“ у њих, а мото филма јесте да има да се убијају док не остане само један бесмртан. Кад се гледају позоришне представе и филмови, то све је можда забавно, али кад се од сличних идеја покушава створити реалност, онда већини није забавно.
Зато је идеја „може бити само један“ преточена кич комунизмом у захтев да на изборима сме бити само једна листа за коју морају да гласају сви који не подносе власт. И – наравно, листа власти, за коју гласа њихова подршка.
Зашто је то кич комунизам? Да су прави, а не кич комунисти – имали би план којим би тражили да може бити САМО њихова листа, нико други и има сви да гласају за ту листу. Тако су радили прави комунисти које је Кесер питао све то о људима и воловима. А зашто би СВИ у случају две листе или само једне, њихове листе гласали баш за ту листу? Зато што је дивна, беспрекорна, носи доброту, љубав, правду, срећне дане за све… Зато што је необјашњива сила која долази и решава све… И реке има да се уливају једне у друге из љубави кад се оствари наредба о само две листе и, још боље, кад буде само та једна листа која је успела и листи власти да забрани појављивање на изборима.
Нико ништа не каже хоће ли онда на свим изборима тако и шта ће нам Устав ако ће кич комунисти наређивати ко сме, а ко не сме да се појави на изборима, хм? Кад се каже „може бити само један“ онда би ваљало наћи упориште за то, а уместо упоришта нуди се лакоћа понуде прављења људи на будале: „не можемо забранити и листи власти да изађе на изборе“ (што би било да су прави комунисти у питању), али зато се измисли „референдумска атмосфера“ и захтева да „опозиција УСТУПИ своје бираче“ за тај дивни циљ победа на изборима.
Дакле, 50 година касније имамо стратегију из позоришног комада споменутог на почетку којим се и не пита ништа о људима – они су дефинисани за „уступање“… ма гле чуда како вози бицикло, недостаје монолог новог Симе Јечменице: „Извин’те, јасно је да не подносите власт, ал’ није јасно што им онда помажете да спокојно раде на сигурности изласка на изборе своје подршке и да се држе слободно кич демократије која има недостижну предност над кич комунизмом, јер демократија побеђује све, победила је чак и прави, озбиљан комунизам из времена Јована Кесера.“
Демократија не подноси идеју „једна листа!“ а ко се усуди да пита „па што онда једна листа?“ има се одстранити, смрвити као особу, јер кич комунизам не подноси питања, презире дијалог, верује да се тако побеђује, али људе који ХОЋЕ да питају НЕ МОЖЕ НИКО ПОБЕДИТИ, па је тим глупље имати стратегију „УСТУПАЊА БИРАЧА ЈЕР ЈА ТАКО КАЖЕМ“, што негира и демократију и слободе и права и све оно елементарно што је људе озлоједило кад је власт у питању, па су изашли на улице да их сви виде. А одјек са тих улица им каже: „Сва питања после! Ћут’ тамо! Има да будеш уступљен!“ Ене?!
САД ЈЕ ПОСЛЕ и зато је време за ДИЈАЛОГ свих са свима о свему чиме се људи „уступају“ или праве на будале.
