Шам-дуд у порти Пећке патријаршије

Сигурно је најзначајнији збор који је под овим дрветом 1690. године одржао патријарх Арсеније III Чарнојевић, а пола века касније под истим дудом ће се збити ново окупљање које је сазвао патријарх Арсеније IV Шакабента

Да би изазвали слонове на борбу, дадоше им сок од грожђа и мурве (дуда).

1 Мак 6,34

Сматра се да је ова изрека везана за прастари обичај (из Антиохије?) да се ратоборност слонова подстиче соком од грожђа и црног дуда.

Данас знамо да и грожђе и дудиње дају енергију веома брзо након конзумације, подижу тоналитет организма, повећавају виталну енергију и утичу на бољи рад имуног, нервног и мишићног система. И сасвим је сигурно да су стари народи знали да ће и слонови које хранимо на овај начин бити физички спремнији, самим тим и ратоборнији.

О овом „библијском“ дрвету свакако је знао и архиепископ Сава II, када га је у порти будуће патријаршије, испред цркве Светих Апостола, посадио.

Свети Сава II (око 1200–1271) био је трећи српски архиепископ. Световно име било му је Предислав и био је син краља Стефана Првовенчаног. Угледавши се на свог стрица, Светог Саву, рано се замонашио и отишао у Хиландар.

За поглавара српске цркве изабран је 1263. (1266) године, након чега, по угледу на свог великог претходника, одлази на ходочашће у Јерусалим. Обилазећи земље Леванта, сусреће се са другом културом, обичајима, храном, са новом и непознатом флором. Сигурно је пробао разно воће, поврће и јела којих није било у Србији.

А у то време у источном Средоземљу једна воћка била је омиљена. Својим укусом, мирисом, бојом и лековитошћу издвајала се од других. Погађате, то је црни дуд.

Од њега су се правили сок, сируп, вино, пекмез, џем и друге посластице. И не само то, арапска медицина изузетно је ценила лековита својства дуда. А најлековитијим су сматрали једну врсту црног дуда, познату под именом дуд из Дамаска.

Дудиње са овог дрвета описане су као мање укусне, помало бљутаве, понекад и горке. Али биле су делотворније од свих других против грознице, маларије и дизентерије, против болести које су харале читавим Медитераном.

ФОТО: Wikimedia Commons

Архиепископ је чуо да су плодови ове укусне биљке корисни и као храна и као лек, а знајући да тог дрвета у Србији нема, пожелео је да понесе нешто корисно свом народу.

Са собом је понео саднице необичног дрвета, укусне воћке која је истовремено била и драгоцен лек. Вративши се у Србију, посадио је садницу испред цркве Светих Апостола, где је никло величанствено дрво које се дан-данас налази у порти Пећке патријаршије, на свега двадесетак метара од цркве и места где ће бити сахрањен.

У његову част, од памтивека овај дуд се назива шам-дуд, јер је Шам стари назив за Сирију, а становници Дамаска свој град и дан-данас зову Ал-Шам или Аш-Шам. Тако је Савин дуд постао запис овог величанственог ходочашћа, његово име нам говори о пореклу, а догађај који ће се десити након седам векова о његовој вечности…

Човек који памти свој пут и порекло никада не изгуби себе

Патријарх Павле

Током лета 1957. године велико невреме захватило је овај крај, гром је ударио у стабло шам-дуда и располутио га. Гране су полегле по земљи, из њих су изникли нови избојци, развиле се нове крошње. Дрво је попримило доста необичан изглед, али се и даље развија и расте.

Данас је то најстарији црни дуд у Европи. А сестринство Пећке патријаршије каже да је за дуговечност шам-дуда најзаслужнији Божји благослов

Седам векова након што је посађен, дуд је располућен, небески знамен хтео је да удвоји живот овог Метузалема. Јер у народу се верује да када гром располути дрво, а располућени делови наставе да се гранају и живе, суђено им је да сваки изданак поживи још толико.

Данас је то најстарији црни дуд у Европи. А сестринство Пећке патријаршије каже да је за дуговечност шам-дуда најзаслужнији Божји благослов.

Стога верујемо да ће старина и даље живети и памтити. До сад је упамтио увођења у трон и свечана устоличења многих српских архиепископа и патријарха.

Шам-дуд је сведок бројних историјских догађаја. Сигурно је најзначајнији збор који је под овим дрветом 1690. године одржао патријарх Арсеније III Чарнојевић, а пола века касније под истим дудом ће се збити ново окупљање које је сазвао патријарх Арсеније IV Шакабента. После ових скупова одлучено је да српски народ крене у велике сеобе на север.

Сећа се тешких и злих времена, турске окупације, комунизма, али и каснијих скрнављења, све до данашњих дана. Дубоко верујемо да нас сва ова сазнања учвршћују у памћењу и непоколебљивој вери.

Најстарији српски медицински спис, „Ходошки зборник“, неприкосновени је узор из кога су се црпели рецепти и запажања у све потоње.

Након што је први дуд унет у Србију (вероватно 1269), може се претпоставити да је почело његово расађивање. Верује се да од њега потичу дуд мурика у порти цркве Светог Ђорђа у Руднику код Србице и кара-дуд крај Муратовог турбета на Газиместану, оба стара од шест до седам векова, те да су народни видари и травари почели да га користе за лечење.

ФОТО: Славољуб Тасић

ФОТО: Славољуб Тасић

Употреба дуда се први пут помиње у „Ходошком зборнику„, који је настао почетком 15. века, претпоставља се у неком од српских манастира јужно од Саве и Дунава.

„Ходошки зборник“ се састоји из три дела: физиолошког, терапијског и астролошког. Поједина поглавља која се баве физиологијом у потпуности су усаглашена са учењима Хипократа. Терапијски део зборника садржи 79 различитих рецепата за лечење, који се већим делом ослањају на чувено дело Матеуса Платеариуса Liber de simplici medicina (дело настало 1161. године), које током наредна три века бива незаменљив приручник западноевропских лекара и апотекара.

У једном рецепту из овог зборника лист дуда се препоручује за лечење опекотина: „Јегда кто иждежет се. Чрнице листије истини и свари с оцтем и маслом и растрзај последи листије на дробно, положи врху издеженија“, односно мазање линиментом припремљеним од куваног дудовог лишћа у мешавини сирћета и масла (чрница = црни дуд).

Хиландарски медицински кодекс представља драгоцен споменик не само српске медицине већ и српске културе.

Реља Катић

У Хиландарском медицинском кодексу постоји одредница о дуду или мурви, у којој се каже:

Дуд је топао, сув и спада у други степен. Садржи мало влажности. То је воће чијим се листом хране бубе од којих се прави свила (свилене бубе).

Постоје две врсте мурве: питома и дивља. Питома се зове бели дуд, а дивља ерпитос.

Од ње се прави електуарија која се зове дијаморон. Препоручује се онима којима је отекло грло или имају рану у грлу, или им је грло промукло.

Узми сок од мурве, маслиново уље, вино и оцат, и све помешај. Пошто мало уври, са том течношћу често испирај грло (гргоћи). Корисно је за горе поменуте болести.

Узми сок од дуда, скувај га са исто толиком количином меда, па му дај ујутру као лек за чишћење. Добро је за оне који пате од затвора.

Ако му даш прах од коре белог дуда, помешан са топлим вином – помоћи ће му. Ако ставиш кору белог дуда на зуб који боли, испашће му.

Своје дејство дуд може да сачува десет година.

Након што је први дуд унет у Србију (вероватно 1269), може се претпоставити да је почело његово расађивање

Пажљивим ишчитавањем горњег текста закључићемо да је писац знао да постоје две врсте дуда и да се једна користи за исхрану свилених буба. Занимљиво је да ову врсту назива „питома“, што нас упућује на закључак да је у питању гајено дрво, односно дрво које није тако давно унето у Европу (вероватно од 7–8. века у Византију, и тек од 11–13. века даље на запад Средоземља). Друга врста, или „ерпитос“, засигурно је црни дуд, који се у време настанка текста Кодекса већ сматрао „дивљом“, или како то данас кажемо, аутохтоном врстом. Индикације, тј. намена ерпитоса, заправо потврђују да је реч о црном дуду.

О ХИЛАНДАРСКОМ МЕДИЦИНСКОМ КОДЕКСУ

Хиландарски медицински кодекс (ХМК) јесте зборник научних списа средњовековне медицине, базиран на знањима салернско-монпељеовске школе. Настао је вероватно крајем 15. или почетком 16. века и садржи списе европске научне медицине од 12. до 15. века. Чини га више целина, од којих се једна односи на фармаколошке списе, или, како је у поднаслову ХМК речено – то су списи о простим лековима.

На самом почетку описа сваког лека (биљке) пише да ли је по природи врућ (топао), хладан, влажан (мокар) или сув. У наставку се додатно категоризује пуноћа деловања кроз припадност првом, другом или трећем степену. Коначно, сваки лек се додатно описује и о сваком се каже за шта је добар.

Да бисмо донекле схватили ове појмове, неопходно је познавати основне принципе хуморалне теорије, чије зачетке видимо код Емпедокла и Хипократа, а касније их преузима и систематизује Гален. Ова теорија доминира европском медицином током средњег века, па и касније. Према овом учењу, болест је сматрана поремећајем равнотеже телесних сокова: крви (sangvis); лимфе (flegma); жуте жучи (hole) и црне жучи (melajna hole). Превише вруће, хладно, влажно или суво пореметило би односе између хумора, а настала болест би се лечила принципом contraria contrariis curantur.

То значи да би се пацијент оболео од, нпр., грознице (повишена температура – врућ) лечио лековима који имају супротан карактер, значи који су хладни. А пошто је стање грознице најчешће праћено сувим грлом, уснама и сл., пожељно је да примењени лек, поред тога што је хладан, буде и влажан.

Зато свака одредница ХМК започиње констатацијом да ли је у питању врућ (топао), хладан, влажан (мокар) или сув лек, што нам указује на то да ћемо га давати код болести која има симптоме супротног обележја. Назначено степеновање најближе је тумачити и схватити као јачину лека.

Од њих (дудиња) се и сад у апотекама прави накисео сируп (Syrupius mororum – Ph.Serb, 1881.) који се даје кадшто за пиће у грозничавим болестима, а поглавито у виду гаргаризма против успаљења гуше и уста.

Др Сава Петровић, Целокупно лекарство, 1883.

Бели дуд (Morus alba) пореклом је из Кине, а црни (Morus nigra) из Персије. Данас расту на свим континентима и постоји велики број култивара са различитом бојом плодова.

Црни дуд се разликује од белог по томе што су му листови на лицу храпави (код белог дуда су глатки) и дубоко срцасте основе, цветни омотач је длакав, а дудиње крупније. Зреле дудиње црног дуда су љубичастоцрне, док су дудиње белог чешће беле, мада су врло често ружичасте до црвене, па чак и љубичастоцрне.

Користе се лист црног дуда (Mori nigri folium), који садржи флавоноиде, фолну и аспарагинску киселину, аденин, витамин Ц и каротин, и плод (Mori nigri fructus), изузетно богат витамином Ц и појединим витаминима Б групе. Поред тога, плод садржи око 10 одсто инвертног шећера, до 2 одсто слободних органских киселина (лимунске и јабучне), затим фенолна једињења која су најзначајнија и најлековитија (ресвератрол и антоцијане, од којих потиче тамноцрвена боја плода).

Дудиње се препоручују као додатак исхрани у превенцији кардиоваскуларних болести и стреса. Доказано је да поседују снажно антиоксидативно деловање, а услед присуства наведених фенолних компоненти све више се намећу као функционална храна, која се узима ради спречавања настанка малигних обољења.

У народној медицини користи се лист за лечење шећерне болести, а занимљиво је да веома добре резултате овакве примене, скоро истовремено, бележимо у Кини, Персији, на Блиском истоку, Медитерану и у нашим крајевима. Ово је навело научнике да експериментално утврде стварну делотворност дуда.

ФОТО: Никлаус Мануел Дојч

Испитивање деловања коре и листа на ниво шећера у крви код алоксан-индукованог дијабетеса дало је позитивне резултате, па је тако и званично потврђено позитивно деловање ове биљке на поједине, блаже облике шећерне болести. Најбољи ефекат показала је кора скинута са младих грана и са корена, а деловање се приписује једном гликопротеину по имену моран.

Прашак од коре дуда употребљава се споља у облику мелема за брже зарастање рана, а чај од коре код повишеног крвног притиска. У корејској традиционалној медицини од лисних пупољака дуда справљају чај против гојазности и обољења кардиоваскуларног система. У Јапану се од цвета израђује лосион за одстрањивање пега и других мрља на кожи.

У народној медицини свеже, недозреле дудиње дају се против пролива, а зреле као благ лаксанс (за чишћење). Сок дудиња потпомаже искашљавање, знојење и мокрење, употребљава се за испирање код запаљења грла и уста, нарочито сок црних дудиња, који делује и антисептично.

Када се осуше, могу да замене шећер, стога се дудиње мељу и додају тесту при изради слаткиша. Од дудиња се израђују компот, слатко, желе и сируп, цеди се сок, који се потом упарава да би се добио густ, медаст сируп (на Истоку га дају деци против упале грла и усне дупље). Од ферментисаних зрелих дудиња у народу се пече ракија дудовача.

Дуд је незаменљива храна, али и лек још од времена Диоскорида, који је први препоручио да се горка кора скинута са корена дуда даје као лек против цревних паразита, односно пантљичаре.

Пирам и Тизба окончали су животе испод дрвета дуда. Легенда каже да је до тада дуд рађао беле плодове, те да их је њихова крв обојила у црвено.

Занимљиви су записи о обичајима, лечењу па и гатању везаним за дуд. Веселин Чајкановић наводи записе Вука Караџића да се у Црној Гори сече за бадњаке, а у околини Ђевђелије од дуда се на Бадњи дан секу „кулидачке“, односно прутови којима се, идући из куће у кућу, боцка по пепелу и врши магично дозивање. Кулидачка се после тога баци далеко од куће да би се душе умрлих чувале далеко од куће.

Значајно је да се ови обичаји с дудом врше о Бадњем дану – дану душа. Дуд је, дакле, сеновито дрво. Још се каже да дуд није добро садити крај куће, јер ако жила од њега под кућу дође, цела ће кућа изумрети.

ФОТО: Славољуб Тасић

У околини Ђевђелије врше се помоћу дуда и љубавна гатања. Уочи Младенаца девојке мећу прутић од дуда преко потока или бразде, па ће им у сну доћи суђеник. На Тодорову суботу хватају се обема рукама за дуд, па чије име тада чују, тај ће им бити младожења.

Дудиње се употребљују као спољно средство од фебре (грознице). Црне дудиње мећу се у кишницу која је у Међудневице ухваћена у тепсији, и то непосредно с неба, а не с крова, и то је лек од јехтике (туберкулозе).

Од лишћа белог дуда (заједно с другим биљкама) кува се чај против жутице, а његови плодови, они потпуно зрели, помажу код слабе исхране срчаног мишића, побољшавају срчани тонус, појачавају излучивање мокраће, што доводи до смањења отока услед слабог рада срца. Неко је рекао, утичу на свилени рад срца.

Бели дуд, мурва, мурињка или санг ипак је најкинескија биљка, која у наше крајеве стиже другим путем, из Кине. И није стигла лека ради, већ путем свиле. Али то је нека друга прича. То је прича о органдину, трами, муслину, тафту, жоржету, емони, атласу, сатену и брокату, одаберите сами.