Његов идеолошки програм имао је за крајњи циљ увођење Србије, на велика врата, у хришћанску породицу држава – и то у својству легитимног, месијанског народа, Новог Израиља. Другим речима, његова главна настојања била су усмерена ка сакралном заснивању државе Немањића

Последње две деценије XII века и почетка XIII века биле су у повести српског народа јединствено раздобље. Заиста су ретки примери, и то на ширем, глобалном плану, да се у тако кратком периоду, тек нешто дужем од две деценије, обаве државни и црквени послови таквог значаја и са толико далекосежних последица. У питању су добро познате тековине: проширење територије и стицање међународног признања под влашћу Стефана Немање, а затим, под Стефаном Првовенчаним, задобијање краљевске круне 1217. и црквене аутокефалије 1219. године. У ове тековине такође спадају формирање и разгранавање црквене организације, праћени смишљеним стварањем сакралне топографије на подручју српских земаља, утемељење правног поретка, као и свеопшта христијанизација друштва, како на богословском тако и на плану народне побожности. Значајни, па и врхунски домети остварени су и на плану књижевности и уметности.

Пећка Патријаршија, Црква Светог Димитрија; Свети Сава Српски

Добро је познато да је идејни творац тог визионарског, државотворног пројекта Немањића био Сава Српски, најмлађи потомак оснивача светородне династије и први поглавар аутокефалне Српске цркве. Савин идеолошки програм имао је за крајњи циљ увођење Србије, на велика врата, у хришћанску породицу држава – и то у својству легитимног, месијанског народа, Новог Израиља. Другим речима, његова главна настојања била су усмерена ка сакралном заснивању државе Немањића. Том циљу Сава је стремио активно, са неупоредивом делатном снагом и надахнућем пуним жара. Ту и такву енергију не пропуштају да истакну његови биографи, који сведоче да је Сава својим подухватима приступао „са великом љубављу“ и да је „горео Духом светим“ док их је обављао.

Руски Летописни свод; Свети Сава набавља драгоцености у Светој Земљи

Средства и механизми помоћу којих је Сава градио сакралне основе младе немањићке државе били су не само врло промишљени, већ и саображени актуелним схватањима. Међу њима, посебну важност имао је култ светаца и њихових реликвија. Као појавни облик светости и исходиште чудотворне силе, реликвије су сматране потврдом темељног хришћанског наука о обоготворењу материје, укључујући људски род. Узвишена, трансцедентна природа реликвија била је и разлог што су оне чуване у скупоценим реликвијарима, који су били не само метафора лепоте, већ и носиоци сложених порука и значења, мистично средство усхођења ка Божанском. Реликвије – а посебно оне знамените, везане за Христа и најважније протагонисте Свете историје – представљале су у средњем веку својеврсну супституцију Свете земље. Оне су имале широк распон функције, од заштитничке и церемонијалне до војне и политичке. Сабране у ризнице, међу којима је универзални прототип била цариградска Богородица Фарска, реликвије су, захваљујући схватању о могућности „преноса“ светости, имале кључну улогу у формирању сакралних средишта широм хришћанске икумене. Такав вид евокације Свете земље био је нарочито актуелан у измењеним политичким приликама након пада Цариграда 1204. године. Долазак у посед угледних реликвија имао је посебан смисао на периферији византијског царства, међу народима који су тек освајали место у тадашњем поретку држава. „Транслација светости“ посредством реликвија имала је за циљ потврду владарског ауторитета и престижа, а нарочито, сакрално утемељење новостворених држава.

Сопоћани; пренос моштију Светог Симеона у Студеницу

Управо у том контексту треба сагледавати снажан полет култа реликвија, како општехришћанских тако и националних, који је забележен у средњовековној Србији крајем XII и у првим деценијама XIII века, у раздобљу стварања самосталне државе и цркве. Нема никакве сумње да је Сава Српски био добро упознат с богословским смислом реликвија, с њиховом идеолошком димензијом и политичким значајем. Стога је, током својих путовања у Цариград и Солун, као и ходочасничких похођења Истока (1229. и 1234/35. године) успео да дође у посед неких од највреднијих хришћанских светиња. То су му у знатној мери олакшале прилике након пада Цариграда, када су многе престоничке реликвије постале предмет невиђене пљачке и врло уносне трговине. Савини животописци подробно описују са којим је полетом и готово колекционарском страшћу, широм хришћанске васељене, набављао реликвије и скупоцене црквене утвари. Многе је добијао на поклон, од најугледнијих личности световне и духовне хијерархије, али је ипак већину драгоцености стекао куповином, користећи широку понуду тадашњег тржишта. Ако се имају у виду његова обавештеност, репутација и материјалне могућности, треба веровати да је успевао да дође у посед доиста вредних светиња, проверене аутентичности. У том смислу, речит је исказ Теодосија Хиландарца који каже: „Ако би налазио што свето и часно Сава куповаше, хотећи донети у своје отачаство“. Исти смисао има и Савина тестаментарна заповест издата у Трнову, на самрти, да се драгоцености прикупљене на Истоку однесу у Србију, и то у најугледније манастире – Студеницу и Жичу. О томе у којој је мери Сава Српски придавао важност светињама Истока сведочи и то што је он, осим реликвија и скупоцене црквене опреме, у Србију послао неколико типичних палестинских сувенира – еулогија.

Сијена, катедрала; реликвија Претечине деснице

Добро је познато да је идејни творац тог визионарског, државотворног пројекта Немањића био Сава Српски, најмлађи потомак оснивача светородне династије и први поглавар аутокефалне Српске цркве

Реликвија Претечине деснице; натпис Светог Саве Српског

Које су то највредније реликвије, пристигле у Србију Савином заслугом? На првом месту треба поменути Часни крст, традиционално царско знамење, чији су култ са посебном пажњом неговали и владари из династије Немањића. Поуздана сведочанства о употреби Часног крста код Срба везана су за државотворну епоху Стефана Немање. Његовом напрсном крсту-пекторалу са честицама Часног крста, приписивана је заслуга за одлучујућу победу, како у грађанском рату, тако и над спољним непријатељима. Немањином наследнику Стефану, та реликвија је требало да буде „чувар и помоћник у борбама“, а српској држави „утврђење“. Штовање Часног крста Сава је утемељио на врло широким основама. Штавише, он је успео да дође у посед неколико комада драгоцених честица. Савиним програмским потезом треба сматрати даривање честице Часног крста манастиру Хиландару, српској „скинији“ и спасоносном упоришту на тлу Атоса. Ту се и данас чува ставротека са крсним дрветом, датована у XIII век. Према вековној традицији, у питању је управо она светиња коју је Сави поклонио никејски цар Јован Ватац.

Врхунски реликвијарни програм, у чијем је средишту био Часни крст, остварен је у Жичи, катедралној и крунидбеној цркви првих Немањића. Из текста Оснивачке повеље, исписаног на улазу у храма сазнаје се да су ту чувани делови Часног крста, реликвије Христовог страдања, десна рука и комад главе Јована Претече, делови Богородичиног мафориона и појаса, реликвије апостола, пророка и мученика. У питању су, очигледно, биле светиње највишег ранга, везане за најистакнутије протагонисте Свете историје, дакле управо оне које су носиле у себи тада актуелну идеју о translatio imperii – преносу власти посредством translatio Hierosolymi – симболичне транслације Јерусалима и његових светиња.

Познија судбина предмета жичке ризнице је готово потпуно непозната. Можда јој је некада припадала реликвија Богородичиног појаса, српског порекла, која се сада чува у Ватопеду. Редак али драгоцен изузетак представља Претечина десница, једна од неколико познатих у хришћанском свету. Ова реликвија налази се данас у скривници капеле св. Јована Крститеља у Сијенској катедрали. Она има статус веома поштованог култног предмета још од 1464. године, када ју је морејски деспот Тома Палеолог, уз друге драгоцености, донео у Сијену и уступио за богату награду папи Пију II. Реликвија се састоји од балсамоване, одлично сачуване руке-подлактице са шаком. Првобитна оплата, ваљкастог облика и израђена од позлаћеног сребра, украшена је орнаментима у техници филиграна, низовима бисера и драгим камењем. С горње стране, реликвијар је затворен калотастим поклопцем, у чијем је средишту урезан попрсни лик светог Јована. Око њега тече натпис у два реда, ктиторски и молитвени по свом карактеру: „Претечина десница. Заштити мене Саву, архиепископа српског“. На основу аналогија из византијског света, може се претпоставити да је у српској средини реликвија коришћена приликом важних државних и црквених обреда.

Друга сачувана жичка реликвија је Часни крст, похрањен у ставротеци која се данас налази у Музеју дијецезе у Пиjенци. Ову светињу је, као и Претечину десницу, деспот Тома Палеолог уступио папи Пију II, који ју је затим поклонио Пиенци. Ставротека има облик издуженог двокраког крста, начињена је од позлаћеног сребра и садржи раскошан украс који чине филигран, бисери и драго камење. Часно дрво видљиво је кроз два крстолика отвора, покривена горским кристалом. Украс ставротеке плени не само истанчаним занатом већ и сложеном симболиком, уобичајеном за ту врсту предмета. На ручки ставротеке је калиграфски искуцан натпис, који гласи: „Сава, први архиепископ и патријарх српски“. Овај реликвијар, који је очигледно заменио првобитни, поуздано је датован у последњу четвртину XIV века. На то указују његове стилске и техничке одлике, као и чињеница да је у натпису Сава Српски означен и као патријарх. Та титула је израз историјских околности након 1375. године, када је превазиђен раскол српске са византијском црквом, изазван њеним уздизањем у ранг патријаршије.

Идејна потка жичког реликвијарног програма састојала се у томе да у српску средину пренесе образ Свете земље и на тај начин обезбеде сакралне основе младој краљевини. Та идеја је коначно заокружена када су у Жичу, на иницијативу Саве Српског, пренете мошти Стефана Првовенчаног, првобитно сахрањеног у студеничкој породичној гробници. Оне су ту донете у статусу националне светиње која је придружена најславнијим, општехришћанским реликвијама.

Тиме је, према мерилима времена, повест Срба као новог „изабраног народа“, интегрисана у токове опште, Свете историје.

Пиенца, Музеј дијецезе; Ставротека Светог Саве Српског

Са Студеницом Срби су стекли властити сакрални простор и утрли пут сопственом учешћу у хришћанској светости. Учинили су то са дивљења достојним идејним форматом и с невиђеним стваралачким замахом

Чин преноса реликвија првокрунисаног српског краља у Жичу представљао је део национално-династичког програма сакралног заснивања државе Немањића. Он је имао посебну важност будући да је, према мерилима епохе, за припадност легитимној породици народа, осим политичког статуса неопходан био и аутентични допринос хришћанској цивилизацији, односно учешће у светости посредством сопствених вредности и „својих људи“ У средишту Савиног програма налазио се култ светог владара – Симеона Немање, родоначелника светородне династије. Као врстан познавалац богословских и хагиолошких начела светитељског прослављања, Сава је створио заокружен светачки модел који је, с једне стране, био уподобљен универзалним хришћанским стандардима, а с друге, посебним српским приликама и потребама. Суштину тог концепта, који је Сава осмислио у свим битним елементима и лично спровео у дело градећи очев светачки лик, чиниле су идеје о богоизабраном владару, светородном пореклу династије и Србима као Новом Израиљу. Смисаоно језгро овог модела било је оличено у тријади владар – монах – светитељ. Владарску компоненту чинио је низ прописаних својстава и врлина који су Немању одредили као „идеалног владара“ – ратника победника, покровитеља цркве и правоверја, заштитника невољних, праведног судију и просветитеља. Монашки идеал – свакако један од најособенијих чинилаца српских владарских култова – успостављен је чином Немањине абдикације и монашења, а нарочито, одласком на Атос и усвајањем аскетских идеала.

Ступњевито градећи култ свога оца Сава се лично побринуо и за ритуални и реликвијарни аспект култа. Обредни елементи традиционално су се састојали од више прописаних етапа везаних за свете мошти. То су њихово објављивање, подизање (elevatio), пренос (translatio) и најзад, свечано полагање на коначно одредиште. Тај обред, у случају Симеона Немање, спроведен је до танчина и по свим важећим правилима, иако у посебним, метежним приликама грађанског рата и дубоке државне кризе у Србији.

О вери која се полагала у заштитничку снагу светачких реликвија јасно сведоче извори, који кажу да се од транслације Симеонових светих моштију из првобитног хиландарског гроба у Србију много очекивало – да помири завађену браћу, Стефана и Вукана, да учврсти државу и помогне у победи над спољним непријатељима. Тај важан и с нестрпљењем очекивани догађај збио се 1207. године: Симеоново свето тело свечано је дочекано у Студеници и сахрањено у припремљен гроб. Сава је свом оцу обезбедио и трајан литургијски помен, тако што му је саставио Житије и Службу. Није наодмет додати и то да је пренос светог Симеона био један од последњих у низу европских adventusа-а којима су установљени култови заштитника држава – на пример, светог Дионисија у Сен Денију код Париза, Едварда Исповедника у Вестминстеру или Карла Великог у Ахену. Тај чин свечаног устоличења светог покровитеља државе и народа имао је и у Србији једнак идеолошки циљ и политичку сврховитост.

Смисаоно али и физичко језгро култа светог Симеона била је Студеница, његов гробни храм, који је у битним аспектима осмислио Сава Српски.

Он је био идејни творац једног сложеног градитељског, фунерарно – реликвијарног и сликаног програма, који ће у наредним генерацијама Немањића имати снагу освештаног обрасца.

Током својих путовања у Цариград и Солун, као и ходочасничких похођења Истока (1229. и 1234/35. године) успео да дође у посед неких од највреднијих хришћанских светиња

Тај концепт је обухватао цркву-маузолеј и у њој репрезентативни гроб обележен мермерним саркофагом. Династичке поруке и наук о спасењу, личном и колективном, исказани су пак језиком слике – ктиторско-надгробним портретом изнад гробнице, али и смишљено одабраним нагласцима-сценама у датом простору храма. Почев од Студенице, српски владарски маузолеји били су носиоци идеје државности и светости династије, а такав смисао давале су им чудотворне реликвије владара које су ту почивале.

Посебно место које у српској култној пракси има студенички гроб Светог Симеона потиче од чињенице да је, једини, био мироточив. У средњем веку мироточење се сматрало врхунским изразом светитељске чудесне моћи и било је резервисано само за ретке и одабране свеце. Истовремено, Симеоново мироточење може се сматрати крајњим дометом Савиних изузетних својстава и најубедљивијом демонстрацијом његових знања, харизме и ауторитета. У остварењу улоге активног судеоника тог највећег чуда, од пресудне му је помоћи морало бити одлично познавање светилишта знаменитих мироточаца – нарочито солунских, какве су биле цркве светог Димитрија и свете Теодоре. Сава се у Студеници свакако користио таквим, посвећеним знањима. Изузетност Симеоновог студеничког гроба било је изразито обилно точење мира, праћено чудесним исцељењима, а то испољавање светитељске силе и снажно, сугестивно дејство чудеса што надилазе уобичајена искуства и представљају „дела изнад природе човечје“ имали су јасну сврху: окупљеној заједници они су пружали доказ свечеве способности да јој буде и овоземаљски заштитник и небески покровитељ. Такво схватање одлично илуструју речи животописца да је Симеон „источио миро свом отачаству“. Са Студеницом Срби су стекли властити сакрални простор и утрли пут сопственом учешћу у хришћанској светости. Учинили су то са дивљења достојним идејним форматом и с невиђеним стваралачким замахом. Савине заслуге за стварања „савршеног народа“ и Новог Израиља биле су разлог да му савременици али и потомци доделе највише достојанство, а то је „Вожд отачаства на благоверје“.