Ова установа представља најстарију институцију овог типа у српском народу, чији историјски развој верно осликава духовну и културну мапу нашег трајања. Кроз своје фондове, научне пројекте и издавачку делатност, ова установа вековима чува писано наслеђе, делујући као централни стуб српске просвећености
Сами почеци ове дуге историје сежу у прву деценију XIII века, када су Свети Сава и Свети Симеон првим рукописним књигама означили формирање драгоцене Хиландарске библиотеке. У тексту Хиландарског типика Свети Сава оставља јасан траг о овом чину: „А приложисмо књиге, такође и свете сасуде и божанствене иконе, а у исто и свете ризе и завесе, и свукуда сваку красоту, и затим братији за телесну потребу што је могуће, о чему ако хоћете најјасније сазнати можете у хрисовуљама погледати”. Овај део Типика недвосмислено сведочи да су већ тада прикупљане рукописне књиге, готово искључиво богослужбеног карактера, чиме је утемељена прва организована библиотека. Са тог изворишта постепено су израстале друге манастирске и црквене збирке, међу којима и данашња Библиотека Српске патријаршије. Прва архиепископска библиотека, а касније митрополијска и патријаршијска, одувек су биле неодвојиве од личности поглавара Српске Православне Цркве и њеног административног седишта.
Тако се историјски пут ове установе може пратити кроз кључне тачке наше прошлости: од Хиландара, Студенице, Жиче и Пећке Патријаршије, преко Сентандреје и Сремских Карловаца, све до престоног Београда. Ратови и страдања током историје развејали су наше драгоцене библиотечке фондове путевима историјских голгота кроз које је пролазила Српска Православна Црква. Остаци тих књижних збирки, које проналазимо у истраживањима код нас и у свету, неми су, али сведоче о богатству српске културе која их је стварала. Ту златну нит просвећености и високих домета културног стваралаштва српског народа, кидану кроз векове али никада покидану, можемо пратити кроз историју, а посебно од првих деценија XVIII века, када се обнављају библиотеке у Српској Цркви и држави.
На основу досадашњих сазнања, са сигурношћу можемо рећи да се зачетак модерне Библиотеке Српске патријаршије налази у Митрополијској библиотеци у Београду. Њу је основао митрополит Мојсије Петровић након свог избора за митрополита београдског 1713. године. У новом двору у Београду одредио је посебну просторију у коју је библиотека смештена најкасније до 1730. године, када је довршено приземље здања. Већ 1726. године, по налогу митрополита Мојсија, из библиотеке у митрополијском двору однета је у Пешту рукописна књига Литургије како би била преписана. Овај драгоцени рукопис и данас се чува у Библиотеци Српске патријаршије под ознаком Рс. 101. Посебно је занимљив запис на грчком језику на његовом последњем листу, који недвосмислено потврђује власништво: „Из библиотеке архиепископске катедре у Београду 1728. октобра 10“. Овај податак јасно сведочи да је већ у то време у београдској резиденцији постојала организована библиотека. Важно сведочанство о њеној снази јесте и попис сачињен 8. априла 1731. године, само годину дана након смрти митрополита Мојсија Петровића, у коме се наводи да се у његовој заоставштини налазило чак 400 књига.
ФОТО: sr.wikipedia.orgО библиотеци се предано старао и Мојсијев наследник, митрополит Викентије Јовановић (1731–1737), који је чак планирао изградњу засебне зграде за њен смештај. У документу „Начални инвентаријум” из 1733. године, сачињеном по Викентијевој одлуци, библиотека се већ издваја као важан део свеукупне имовине Београдске митрополије. Инвентар детаљно набраја књиге према језицима на којима су писане или штампане — од словенских и гркокатоличких, преко грчких и латинских, па све до немачких и других издања, што сведочи о широким културним хоризонтима тадашњег Београда.
Зачетак модерне Библиотеке Српске патријаршије се налази у Митрополијској библиотеци у Београду. Њу је основао митрополит Мојсије Петровић након свог избора за митрополита београдског 1713. године
Због избијања великог ратног сукоба између савезничких снага Русије и Аустрије с једне стране, и Османског царства с друге стране (1737–1739), Београд се нашао пред великом опасношћу. Како је рат, услед надирања турских снага према северу, постајао све неизвеснији, митрополит Викентије Јовановић доноси одлуку да се Митрополијска библиотека хитно из Београда пренесе у Сремске Карловце. То је учињено у периоду између 29. марта и 29. маја 1737. године. Однето је десетак сандука књига, а према списку који је тада сачињен укупно је пренето 1.743 књиге (оригинални докуменат списка књига чува се у Музеју Српске Православне Цркве у Београду, ЗРГ, бр. 495). Овим подухватом Митрополијска библиотека је спашена од уништења. Било је то правовремено спасавање културног блага – након потписивања Београдског мира 18. септембра 1739. године, реке Сава и Дунав су поново постале граница између Аустрије и Турске. Пресељење целокупне Митрополијске библиотеке из Београда у Сремске Карловце 1737. године за поједине историчаре представља и стварни почетак постојања Библиотеке Српске патријаршије у Сремским Карловцима. Од тог тренутка почиње њено организовано развијање, иако о првим деценијама након пресељења немамо ближих података. Из једног писма сазнајемо да је 1752. године библиотекар Патријаршијске библиотеке у Сремским Карловцима био Мојсије Путник, потоњи карловачки митрополит (1781–1790). Врло важна за развој фонда била је 1769. година, када је донета уредба да књиге сваког упокојеног архијереја постају власништво Библиотеке. Сви карловачки митрополити наставили су да воде бригу о овој установи а документ Илирска деклараторија из 1779. године, коју је донела Марија Терезија, обавезала је наследнике на карловачкој катедри да се строго старају о попису, чувању и унапређењу фонда од стране свих наследника на катедри Карловачке митрополије. На основу тога, сваки нови карловачки митрополит морао је инвентарски примити библиотеку са свима драгоценостима и пажљиво је прегледати. За време митрополита Мојсија, Библиотека је услед нових ратних неприлика краткотрајно боравила у Сентандреји, али је 1791. године враћена у Сремске Карловце.
Међу најзаслужнијима за њен напредак био је митрополит Стеван Стратимировић (1790–1836), који је урадио нов инвентар и увећао фонд за хиљаде наслова, куповином и даривањем сопствене личне библиотеке. Такође, и његов наследник митрополит Стефан Станковић (1836–1841), знатно је увећао библиотечки фонд.
У време митрополита Јосифа Рајачића (митрополит карловачки 1842–1848/ архиепископ и митрополит карловачки 1848–1861), због избијања Мађарске револуције 1848/1849. године и опасности од уништења, Патријаршијска библиотека заједно са народном архивом и другом документацијом пренесена је у Београд, где је остала до 1859. године, када је враћена назад у Сремске Карловце.
Важан период у развоју и организовању Патријаршијске библиотеке у Сремским Карловцима дошао је у време епископа администратора митрополије Никанора Грујића (епископ пакрачки 1864–1887), који је управу поверио историчару и архимандриту Илариону Руварцу. Он је Библиотеку уредио, класификовао и инвентарисао: на сваку књигу ставио је број и израдио прецизне библиотечке цедуље са тачним насловом, под којим је бројем и у коме се одељењу налази. Руварац је и своју личну, изузетно вредну и богату библиотеку присајединио Патријаршијској библиотеци и она се данас, као његов легат, налази у канцеларији управника Библиотеке у Београду. Читав његов рад је био посебно значајан за уређење и развој Библиотеке. На том месту је остао до 1882. године, када напушта управљање Библиотеком и повлачи се у манастир Гргетег, где остаје до краја живота.
Како је рат, услед надирања турских снага према северу, постајао све неизвеснији, митрополит Викентије Јовановић доноси одлуку да се Митрополијска библиотека хитно из Београда пренесе у Сремске Карловце
У каснијем периоду, у време патријарха Георгија Бранковића (1890–1907), управа је поверена Димитрију Руварцу, историчару, који се на том месту задржао све до смрти патријарха Георгија 1907. године. Након тога Библиотека је била затворена до 1909. године, када је карловачки патријарх Лукијан Богдановић (1908–1913) управљање поверио др Иринеју Ћирићу, потоњем епископу бачком, који се на том месту кратко задржао, да би потом 1911. године дужност поново преузео Димитрије Руварац, наставивши рад на унапређењу ове наше најзначајније књижне ризнице. Саставио је нови протокол по азбучном реду аутора и у њега унео сваку књигу са њеним насловом, бројем и у коме одељку налази. По истом принципу, Димитрије Руварац је уредио је и библиотеку свога брата Илариона, као и библиотеку Захарија Орфелина, која је у Патријаршијску библиотеку смештена 1894. године.
Непосредно по завршетку Првог светског рата, 1918. године књижни фонд у Сремским Карловцима износио је 6.047 дела у 10.143 књижне јединице. Рукописни фонд садржао је 214 рукописа, уз још 28 рукописа Јована Рајића. Уједињење Српске Православне Цркве 1920. године затекло је Димитрија Руварца на месту управника Патријаршијске библиотеке. И први патријарх обновљене Српске патријаршије Димитрије Павловић (1920–1930) такође му поверава наставак старања о овом благу. Руварац је посебну пажњу посветио прикупљању књига које су из библиотеке нестале за време Првог светског рата, као и на уређењу и обради свих фондова библиотеке. На дужности управника Библиотеке Димитрије Руварац остаје све до своје смрти 1928. године.
У време следећег патријарха Варнаве Росића (1930–1937) долази до велике промене: у Београду је подигнут нови Патријаршијски двор, који постаје ново седиште српског патријарха. Патријаршијски двор у Сремским Карловцима добио је музејски карактер, у коме је даље остала Патријаршијска библиотека. Патријарх Варнава је у престоницу пренео своју личну библиотеку, прикључивши јој остатке старе митрополитске библиотеке, фондове митрополита Михаила и претходног патријарха Димитрија. Намера му је била да у Београду утемељи репрезентативну установу модерног типа. Док се београдска библиотека интензивно развијала, она у Сремским Карловцима природно је стагнирала, преузимајући улогу чувара старих фондова. Тада је и добила помало сложен, али частан назив: Стара архиепископско-митрополијско-патријаршијска библиотека у Сремским Карловцима. Знајући за огроман значај и вредност Патријаршијске библиотеке у Сремским Карловцима, која је тада иза себе имала историју дужу од два века и у којој се чува драгоцено културно благо нашег народа, патријарх Варнава је одлучио да је обнови и прошири. За сталног библиотекара поставио је ученог руског емигранта Владислава Мајевског, који је својим преданим радом проширио Библиотеку у Сремским Карловцима припојивши јој и друге библиотечке фондове: библиотеку старе Митрополијске библиотеке из Београда, библиотеку старе Карловачке богословије и библиотеку Богословског друштва „Слога”.
Наредни патријарх Гаврило Дожић (1938–1950), поверио је Мајевском наставак вођења Библиотеке у Сремским Карловцима, са жељом да се рад библиотека у Карловцима и Београду додатно обједини. Мајевски је фондове темељно очистио, класификовао и израдио азбучни и стручни каталог. Комисијским прегледом из 1940. године утврђено је да укупни књижни фонд у Београду и Сремским Карловцима износи преко 40.000 књига и више стотина драгоцених рукописа. Стара Патријаршијска библиотека у Карловцима, по инвентару Мајевског, имала је око 16.000 књижних јединица са преко 20.000 свезака и преко 200 рукописа. Била је смештена у пет соба у згради иза Патријаршијског двора. Књиге су биле у скученом простору, збијене и поређане у два реда на сталажама које је обновио поменути администратор епископ Никанор Грујић 1872. године. Овакво стање наметало је потребу за подизањем нове, наменске. Благословом патријарха Гаврила и према плану архитекте Ђорђа Танацковића, зграда је подигнута 1940. године. Нажалост, почетак Другог светског рата спречио је планирано пресељење.
Ратне године донеле су велика и незапамћена искушења. Окупаторске усташке власти из тадашње Независне Државе Хрватске имале су за циљ уништење српског писаног блага као вековног сведока постојања нашег народа. Крајем 1941. и почетком 1942. године, целокупна библиотека, заједно са каталозима и инвентарним књигама, депортована је у Загреб у отвореним железничким вагонима. Током транспорта многе књиге су оштећене или неповратно уништене. Одлучено је да се комплетни заплењени књижни фонд касније прегледа и потом одлучи шта ће бити са њим. Осим књижних фондова тада су из Сремских Карловаца покрадене и друге црквене драгоцености. Одређена историјска сведочанства указују на то да је намера усташких власти НДХ била да се питање овог отетог блага коначно реши тек по окончању рата. О повратку српског културног блага размишљало се још током Другог светског рата. Нико се није мирио са таквим злочином у култури који нигде у тадашњој Европи није забележен. Са таквим осећањима дугогодишњи и тада актуелни управник Библиотеке, Владислав Мајевски, пише Светом Архијерејском Синоду и наводи да ће сасвим сигурно доћи време када ће се отето књижно и друго културно благо вратити и препоручује себе да ради на његовом уређењу. По завршетку рата, одмах су предузете мере за повратак фондова из Загреба. Српска Православна Црква остала је доследна у захтеву да се свака књига и свака реликвија врати тамо где је и припадала – манастирима, епархијама и самој Патријаршији.
За проналажење опљачканог црквеног блага, његов превоз из Загреба у Београд и смештај у зграду Патријаршије, најзаслужнији је др Радослав М. Грујић, професор Београдског универзитета. Свети Архијерејски Синод га је, уз сагласност тадашњег Министарства унутрашњих послова, послао у Загреб са задатком да уђе у траг драгоценостима. Мисија је била успешна: отето благо пронађено је у Хрватском музеју за умјетност и обрт, Свеучилишној књижници, Земаљском архиву и Гипсотеци.
Припремајући се за повратак фонда, Свети Архијерејски Синод је јуна 1945. године именовао Љубомира Дурковића – Јакшића за управника Патријаршијске библиотеке у Сремским Карловцима. Стављено му је у дужност да припреми зграду сазидану за Патријаршијску библиотеку 1940. године у Сремским Карловцима, како би се у њу могле сместити књиге и друге вредности када буду враћене из Загреба. Међутим, то није било могуће јер су у ту зграду, као и у већину других патријаршијских објеката, после рата усељене нове комунистичке цивилне и војне власти.
Пребацивање пронађене црквене имовине из Загреба у Београд почело је 6. маја 1946. године, када су први вагони стигли на београдску железничку станицу. Одатле је уз присуство представника Српске Православне Цркве и државних власти сва та имовина, превожена у зграду Патријаршије. Велику заслугу за одбрану и очување у власништву Српске Православне Цркве драгоцених књижних фондова и других вредности, од новонастале репресивне комунистичке власти, имао је митрополит Јосиф Цвијовић, који је у то време замењивао одсутнога патријарха Гаврила.
Због избијања Мађарске револуције 1848/1849. године и опасности од уништења, Патријаршијска библиотека заједно са народном архивом и другом документацијом пренесена је у Београд, где је остала до 1859. године, када је враћена назад у Сремске Карловце
Нажалост, враћањем црквене имовине у Београд нису престале тешкоће које су је пратиле и током рата. Државне комунистичке власти су преко Министарства просвете Србије известили Свети Архијерејски Синод да намеравају по смештању враћених ствари у Патријаршију, да оформе комисију која би „пробрала“ враћене ствари. План је био да се Цркви остави само оно што је неопходно за богослужење, док би све друго што има „културно-историјски значај“ било трајно предато за излагање и чување Државном музеју за уметност; Народној библиотеци и Државном архиву.
ФОТО: Зоран НедељковићУ основи је заправо била намера да се Цркви трајно и изнова одузме оно што је тек враћено. Оваквој одлуци оштро се супротставио Свети Архијерејски Синод на челу са митрополитом скопским Јосифом, јер је намера тадашњих власти била не само антицрквена него и изван оквира свих правних норми. Држава је на овај начин имала намера да насилним путем одузме све оно што је власништво Српске Православне Цркве. Чврстим и непоколебивим ставом митрополита Јосифа и Светог Архијерејског Синода сукоб је превазиђен, након чега је од стране Српске Цркве образована комисија која је приступила сређивању враћених црквених ствари из Загреба.
Није било лако средити испретуране и разорене књижне фондове и да се све уведе у ред како би се установило које књиге недостају и да се сачува форма посебних библиотека које су ушле у састав Патријаршијске библиотеке и тиме да се сачува њихов културни, национални и историјски значај. Великим трудом и радом то је учињено. Установљено је да је за време Другог светског рата на путу од Сремских Карловаца до Загреба и после рата до Београда нестало 1.380 књига, међу којима је било и посебно вредних, као на пример, читава група књига из области медицине, које ни до данас нису пронађене.
У лето 1947. године, после извршене ревизије и урађених каталога, Патријаршијска библиотека у Београду је оспособљена за рад. Одлуком Светог Архијерејског Синода из 1947. године одлучено је да се Патријаршијска библиотека из Сремских Карловаца, која је донета из Загреба, споји са Библиотеком која је пре Другог светског рата већ била у згради Патријаршије у Београду и од тада, јединствено у згради Патријаршије у Београду, постоји као Библиотека Српске патријаршије.
Књижни фондови и збирке Библиотеке Српске патријаршије
Фондови Библиотеке Српске патријаршије су веома вредни, то су заоставштине или легати, пре свега патријараха и архијереја. Од значајнијих библиотека, у њеном саставу налазе се: Библиотека архимандрита Илариона Руварца; Библиотека Захарија Орфелина; Библиотека Богословског училишта из Сремских Карловаца; Библиотека Богословског друштва „Слога”, Митрополијско-патријаршијска библиотека из Београда; Библиотека патријарха Варнаве; посебне библиотеке патријараха и митрополита; Библиотека проте Стевана Ђурђевића и архимандрита Стефана Илкића; Легат патријарха Павла који се налази у Манастиру Раковици, Библиотека академика Владимира и Видосаве Стојанчевић (прикључена општем фонду), као и вредна збирка која се управо формира и чиниће Легат протојереја-ставрофора др Саве Б. Јовића. Такође и Библиотека блаженопочившег патријарха Иринеја у Видови поред Чачка, чије је формирање у току.
Једна од најзначајнијих збирки која се налази у Библиотеци јесте Мињова Патрологија (J. P. Migne), издата у Паризу између 1850. и 1865. године и која се сматра најкомплетнијим извором светоотачке мисли у хришћанском свету. Садржи 161 том грчких и 222 тома латинских писаца.
Такође, Библиотека Патријаршије поседује већ поменуту изузетно вредну збирку средњовековних рукописа (укупно их има 471), који су у највећем броју ћирилични, али чувају се и рукописи на латинском, грчком, немачком, мађарском, румунском и другим језицима. Сви припадају периоду између XIII и XIX века. Такође, у Библиотеци се чува оригинална Хроника грофа Георгија Бранковића, завршена 1711. године.
ФОТО: Зоран НедељкоквићДанас Библиотека Српске патријаршије у својим књижним фондовима има преко 120.000 књига и више од 400.000 часописа, односно преко 500.000 књижних јединица. С обзиром на то да рукописна заоставштина сваке државе представља један од темеља културе сваког народа, самим тим и српска средњовековна рукописна баштина која се чува у Библиотеци Српске патријаршије има исте темељне вредности у контексту културног наслеђа нашег народа. У Библиотеци Патријаршије чува се 471 српски средњовековни рукопис од изузетног значаја и рад на њиховој дигитализацији обавља се већ више година са благословом Светог Архијерејског Синода и уз подршку Министарства културе Републике Србије.
ФОТО: commons.wikimedia.orgДо сада је дигитализована готово четвртина укупног фонда, односно преко 25.400 страна рукописа у форматима (RAW, PSD, PNG, JPEG max, JPG screen) и већим делом у резолуцији од 700 dpi. Дигитализација рукописног фонда Библиотеке Српске патријаршије важна је ради заштите, очувања и промоције српске средњовековне рукописне заоставштине, што је уједно потврда високих домета нашег писаног културног наслеђа. Овим подухватом културно стваралаштво нашег народа, настајало у протеклим вековима, учиниће се доступним за научноистраживачки рад у дигиталној верзији, како би их научници могли користити. Управо та доступност рукописима, наравно уз одређене услове, потврђује да је наше писано културно стваралаштво у равни највиших вредности рукописног наслеђа других европских народа.
