Милан Божић: Зеленски по други пут међу Србима

Посета украјинског председника Београду открила је нешто важније од самог протокола и дипломатских порука: колико су емоције постале део српског погледа на међународне односе и колико нам је тешко да их раздвојимо од сопствених интереса

Када је Зеленски слетео на београдски аеродром, дочекала га је министарка енергетике. Истог тренутка је српском политичком крчмом почело коментарисање. Аха, није га дочекао Вучић. Намерно се обара протоколарност посете. Руси – митски „Руси“ јер се увек нешто што је дошло од власти у Русији, чак и ако није много важно означава са „Руси“ – запретили су. И, шта све не, попуните празнине својом маштом.

Када, оно, испред Палате „Србија“, дочекује га Вучић са све гардом и музиком. Све по правилу службе. Разговори, опет „како треба“. Два шефа државе у четири ока, па разговор делегација па заједничка прес-конференција. Један део крчме је заћутао, други део је рекао – то су га (митски) „Амери“ притисли – а, и то је добра ствар, значајан део крчме се обсетио да међународни односи нису играчка и да Вучићева компликована маневрисања по свету имају не само смисла већ и разлоге који су за Србију егзистенцијални.

Мени се допао детаљ са дочека на аеродрому. Министарка енергетике је веома јасно подсећање Москви да је „НИС терор“ прешао све границе. Већ смо дебело загазили у другу годину мучења са једномесечним и свакомесечним одлагањем санкција.

Када дођемо до праксе, прораде емоције. То је изгледа неки српски усуд и зато се Срби уче на грешкама а Енглези на Оксфорду

Иначе, за свакога ко је иоле погледао медије, посета је прошла као све нормалне посете светских лидера.

У том смислу, тешко да би захтевала неки коментар или анализу.

Један детаљ, какви детаљ, то је стена, јесте околност да Украјина није признала Косово. Закерала ће рећи да је то зато што се опире да јој Русија узме Доњецк. Свакако да је зато, али и Шпанија не признаје Косово јер зазире од каталонског и баскијског сепаратизма. Шпанија то чак и експлицитно наводи као разлог, па нам ништа не смета да им одобравамо и гледамо, такође са одобравањем, њихов фудбал.

Очигледно, ни ово није довољно. Дакле, посета Зеленског би прошла као посета грчког или словачког премијера, тачније нико је не би приметио?!

Е, па није. Иако су се медији правили блесави, српска јавност је осећала да ту нешто није у реду.

Шта би био разлог.

И то је јасно.

Разлогу ћу дати радно име „национална обавеза на безрезервно русофилство“.

Само русофилија није нешто ни чудно ни необично. Русија нам је увек била савезник, порекло „по бабине линије“ нам је исто, вера је иста. Дакле, логично, зар не?

Али и за Украјину можемо рећи исто.

Као вишњу на шлагу на торти можемо додати да су Београд и север Србије 1944. године ослободиле јединице Трећег украјинског фронта под командом маршала Толбухина уз садејство јединица Другог украјинског фронта.

Још вас нисам убедио?

Наравно да нисам, а знам и да не могу.

Проблем распрострањене верзије српског русофилства јесте у оном придеву „безрезервно“ из радног назива.

Ако придев „безрезервно“ додате уз било који појам, свако ће подићи обрве. Зашто би онда и русофилство било безрезервно?

Уз све те емоције које се изливају по Србији, ми често заборавимо Русе који су својим потезима заслужили почаст. Узећу пример из новије прошлости, којег би, очекујем, требало сви да се сећају. Премијер Русије, у време када је почело бомбардовање НАТО, 1999, био је Јевгениј Максимович Примаков (1929-2015). Био је у авиону на путу за Вашингтон када је чуо да је почело бомбардовање. Наредио је да се авион окрене и врати у Москву. Овај симболични гест постао је симбол отпора.

Занимљиво је и чудно да Јевгениј Максимович нема бар улицу у Београду.

Заузврат, да парадокс буде потпун, маршалу Толбухину је „одузета“ улица и „враћена“ енглеском предузетнику Макензију. Макензи је био способан предузетник, исушио је мочваре на Врачару и испарцелисао их у грађевинско земљиште. Дакле, има неке заслуге за урбанизам, па чак и за Српску православну цркву јер је поклонио 80 ари земљишта на коме је данас Храм Светог Саве. Дакле може да „добије“ и неку улицу. Али узети улицу ослободиоцу Београда јесте шамар добром укусу.

Овде сам исписао оно што ми је на памети и души, али није лоше ни као опомена, чак и онима који нису безрезервни.

Но, вратимо се главном току.

Посета Зеленског је и прилика за сазревање српске политичке јавне мисли.

Свако ће се лако па чак и радо сагласити са тезом „љубав је за љубав а сир је за паре“, која означава прагматичност у вођењу не само унутрашње него и спољне политике.

Проблем распрострањене верзије српског русофилства јесте у оном придеву „безрезервно“ из радног назива. Ако придев „безрезервно“ додате уз било који појам, свако ће подићи обрве

Када дођемо до праксе, прораде емоције.

То је изгледа неки српски усуд и зато се Срби уче на грешкама а Енглези
на Оксфорду.

Такав усуд се не отклања одједном, али вежба и рад помажу.

Рецимо, вежба звана „Санкције Русији“. Прво, немамо никакав интерес да их уведемо. Чак и да имамо, зашто бисмо антагонизовали и претварали ако не баш у непријатеља, а оно свакако у противника таквог гиганта? Русија је наш важан партнер чак и у овом ратном окружењу. Друго, сви то схватају. Бела кућа на то нема озбиљне примедбе. Има их, рецимо, Брисел. Но, када се мало очисти прашина, ми смо ту колатерална штета. Јер Брисел има проблеме да одржи било какав договор веома различитих тридесетак европских земаља које окупља. Посебан проблем је одржавање, скоро иронично назване, „Коалиције вољних“. Ту и има понеко вољан да се сукобљава са Русијом, али већина нема велико одушевљење да се сукобљава са Русијом и још заузврат има чисту штету – купује скупе енергенте. Дакле, када нас Брисел дисциплинује јер нисмо „ускладили спољну политику са ЕУ“, он пре свега удара пацке својим недисциплинованим чланицама.

Отворите новине и погледајте било коју међународну тему која се тиче и Србије. А, онда вежбајте према овом моделу.

Посета Зеленског је једна од таквих вежби, помаже да се навикавамо на реални свет.

А ако неко пита зашто је Зеленски по други пут међу Србима, то није зато што је већ био, чак ни у тајној посети. Наслов сам ставио да бих вас привукао да прочитате текст.