Две традиционалне странке, су сабрано, тек на трећини бирачког тела. Шта више, овај пад у учешћу у бирачком телу траје дуго, а Брегзит га је убрзао, као што је убрзао и британско заостајање за земљама сличне развијености у ЕУ
У четвртак 8. маја су у Уједињеном краљевству, по српски Британији, одржани избори за парламенте Шкотске и Велса, као и за 136 од укупно 317 постојећих јединица локалне самоуправе.
Дакле, гласало је скоро пола бирачког тела. Узорак је, дакле, одличан и верно одсликава расположење британског бирачког тела.
Новински наслови су били јасни, од отменог Тајмсовог „Велики пораз лабуриста“, до Дејли Мејла са „Стармер је пукао“.
И, тачно, иако су на парламентарним изборима пре непуне две године освојили 34% гласова сада су се скоро преполовили, добили су 17-18%.
Ова катастрофа се кувала скоро целу годину. Сам Стармер је поприлично нехаризматичан, а бирам речи. Лабуристи су одавно, вероватно још од Блера, заборавили на своју бирачку базу и постали класични европски политички трговци, сличи онима у Бриселу. Додатно су, то је већ теже разумети, сами себи „пуцали у ногу“. Врхунски пример је порез на наслеђивање фарми који сада морају да плаћају и припадници прве наследне линије, супружници и деце. Можда постоји још нека земља у којој наследници прве наследне линије плаћају порез, али је ја не знам. Сећам се да ме је та лабуристичка глупост толико запрепастила – када сам чуо од наше угледне новинарке Иване Милорадовић која је и дописник РТС из Лондона – да сам био спреман да Ивану „увредим“ и прогласим да је нешто погрешно прочитала. И спољна политика која је увек увезана са економијом је вођена аљкаво. Трамп је свакако непопуларан у Британији, али доћи дотле да се са рођацима преко баре може разговарати само преко краља Чарлса – и вероватно безбедносних служби – тужан је резултат.
Дакле, карте су се сложиле да лабуристи пукну, мада је „преполовљавање“ ипак изненађење.
Добро, па ко је победник избора?
Одговор је интересантан – нико!
Напредовао је Фараж са својом реформистичком странком – то је странка као АФД у Немачкој, можда за нијансу мање националистичка – који је добио лепих 25% гласова. Зелени су са 15% скочили на 18%. Ето, то су једни који су напредовали.
Конзервативци који деценијама у сменама са лабуристима воде Британију су завршили са 17-18%, исто као Стармерови пулени, једино су они „пали са мање висине“, имали су отприлике 20% претходно. За памћење се може рећи да су лабуристи пали са мердевина а конзервативци са столице.
Хаос поприма веће размере, када се пореде претходни локални избори 2021, са парламентарним изборима 2024, када су лабуристи победили.
Погледајмо доњу табелу, која се односи на изборе 2024. за Доњи дом британског парламента који је једина стварна власт у Уједињеном Краљевству.
ФОТО: Српски КомпасЗа нас са ове стране Ла Манша, ово делује сасвим сумануто. Странка са једва мало више од трећина гласова изашлих бирача има скоро двотрећинску већину у парламенту!
Е, овде се враћамо на британски изборни систем.
Он је у последњих неколико векова у употреби и – ево вам и скраћенице ако хоћете да „испаднете паметни у друштву“ – зове се FPTP (First-Past-The-Post). У преводу „први долази до (посланичког) места“ илити, језиком континенталног изборног законодавства, они имају једнокружни већински систем. Овај систем свесно „праведност“ жртвује у корист „стабилности“. Оба израза су под наводницима из разумљивих разлога. Не само да су субјективни, него ни један ни други немају интерсубјективно већ, и то само можда, интрасубјективно значење. Једноставно речено, свако их види и доживљава на свој начин.
Императив је, пак, јасан. Треба обезбедити стабилну владу макар најјача странка имала једва трећину подршке бирача. Енглези, па потом Британци су гајили ову „изборну биљку“ вековима и пренели је на десетак земаља, углавном британских колонија и протектората. Најпознатији и најважнији „корисник“ овог сервиса су Сједињене државе. Користи се још у Канади (избори за Доњи дом) и још понекој земљи британског Комонвелта. Овај изборни систем – за српску употребу ћемо га назвати „прост већински систем“ – природно генерише двостраначки систем. Најбољи пример су Сједињене државе. Јер, џаба ти да у свакој изборној јединице будеш други или трећи (у Британији их има 650) ако то не даје посланика. Са избора у Британији 2024 је одличан пример Фараж. Имао је 14+% гласова, што би му у пропорционалном систему дало 100 посланика, а освојио је само 5! Либерални демократи – настали пре неколико деценија отцепљењем условно названо, десног крила лабуриста, су „боље распоређени“. Проценат гласова им, отприлике даје исти проценат парламента. Додатно, мандат посланика у Доњем дому је 5 (!) година и Британије је једина озбиљна земља која има толико дуг мандат. Тако сада лабуристи могу да таљигају још три године, без скоро икакве значајне подршке бирача, а слично су радили и конзервативци у претходном мандату.
Либерални демократи су, иначе, „одговорни“ и за прву мини-кризу британског парламентаризма. Јар, на изборима 2010 су са својих 57 посланика и ломили су већину или ка конзервативцима или ка лабуристима. Одабрали су конзервативце и на следећим изборима катастрофално поражени. Њихови бирачи, ипак „родом“ лабуристи, су их сурово казнили. То је и једини пример коалиционе владе у Британији, од Другог светског рата. Током рата је постојао Ратни кабинет у коме су били и конзервативци (Черчил) и Лабуристи (Атли). Ипак, то била сасвим посебна ситуација.
Дакле, карте су се сложиле да лабуристи пукну, мада је „преполовљавање“ ипак изненађење
Ситуација која се назире већ из парламентарних избора 2024, а сада је после локалних постала очигледна, је да Британија није више двостраначка држава, ни налик Америци.
Мимо Фаража, кога, попут Шешеља овде или АФД-а у Немачкој више можемо гледати као сандуче за жалбе и утеху за националисте, јасно је да су се Зелени одвојили, а ни мале националне странке из Шкотске, Ирске и Велса нису за потцењивање.
Но, најважније је да су две традиционалне странке, сабрано, тек на трећини бирачког тела. Шта више, овај пад у учешћу у бирачком телу траје дуго, а Брегзит га је убрзао, као што је убрзао и британско заостајање за земљама сличне развијености у ЕУ. Јасно је да се већ на следећи парламентарним изборима може очекивати хаос. Британски политички систем не може да издржи ни тространачје, а вишестраначје, које се сада назире, му је потпуно страно. Промена законодавног оквира је, наравно, могућа, али је традиција нешто што паралише Британију. Рецимо, доста једноставна измена устава – ранији је свако изгласавање неповерења влади претварао у ванредне изборне, а сада један исти парламент, као свуда у Европи, може „произвести“ више влада – се припремала деценијама. Када је коначно донета, изазвала је чувени хаос са три конзервативна премијера – Лиз Трас је неславни рекордер са неколико недеља мандата – који је вероватно и коштао конзервативце пада са власти. Промену изборног система не могу ни да замислим, мада је законски тривијална.
Коначно, можда смо сведоци последњег чина у животу једне империје над којим је некада увек сијало Сунце, јер се простирала од Америке до Бурме. Такви мастодонти имају природни рефлекс ка одбијању промена. Макар и на своју штету.
