Чедомир Антић: Пријатељ

Током Француске револуције објављиване су јакобинске новине Пријатељ народа. Дневник Данас је током двогодишње политичке кризе у Србији објављивао текстове особе која се потписивала као „Пријатељ студената“. Додавао је и да је професор универзитета и стручњак за транзициону правду који се не представља да не би својим ауторитетом утицао на студенте

Живимо у времену великих утисака, који за јавност трају кратко (за учеснике и посебно жртве, наравно, то није случај). Снажних осећања која се, међутим, вртоглаво смењују. У савременој политици потребно је истину доказивати кратким видео-клипом, макар и делом реченице, монтираним тако да докаже став једне стране, колико је могуће поколеба другу или макар мало у потребном правцу усмери неопредељене или још боље незаинтересоване.

Зато је у наше време сасвим природно да високообразовани, упућени и свакако опредељени грађанин утврди да не постоји доказ да је неко рекао како су Срби геноцидни. Оваквом ставу није препрека што је исти управо о томе највише и писао. Јер када неко за највећи град једног народа, у вези са односом према другим народима и држањем у рату, напише: „Тешко је веровати да може да постоји таква концентрација зла на тако малом простору!“

Србији су, тврдио је, потребни суочавање, непрекидни прогон наводних ратних злочинаца, нова политика према Српској православној цркви, одбацивање Косовског завета који назива „митом“, „нормализација“ односа са Косовом.“

Ако утврди да су српске елите „крвавих руку“, да је српско друштво „постгеноцидно“. Закључи како смо због „идеја ћириличних табли на улицама пропатили“ за време ратова деведесетих година 20. века. Још дода да је српско друштво, које је претходно назвао „постгеноцидним“, „дубоко дегенерисано“. Годинама пре нашег времена и тема из двогодишње политичке кризе исти утврди да су припадници српског народа „људи чудних физиономија и неартикулисаног језика“.

Коначно, када аутор љут што деца уочи Нове године бацају петарде (у граду у коме је створио породицу и дошао до врха у бар три занимања) напише и 31. децембра објави следеће речи: „Слине, балаве, мало им је, иако се на све стране дими и пуши, и осећа се мирис барута у ваздуху. Они би, нема сумње, у руку узели праве пушке, пушкомитраљезе, снајпере, базуке, минобацаче… само да доврше покољ који су им очеви започели“… Ја заиста не знам шта је и колико је потребно да се докаже како исти има став да је „српски народ геноцидан“… Био и јесте.

Слично је, у другом случају, и са разматрањем мотива писања текстова.

Током Француске револуције објављиване су јакобинске новине Пријатељ народа. Дневник Данас је током двогодишње политичке кризе у Србији објављивао текстове особе која се потписивала као „Пријатељ студената“. Додавао је и да је професор универзитета и стручњак за транзициону правду који се не представља да не би својим ауторитетом утицао на студенте. Иако општи, прилично невешто написани, оптерећени непознавањем српских прилика и везани за један поглед на политику и историју који је у Србији подржан од малог броја бирача (толико да сам наишао на текст протеста ауторке која подржава блокадерски покрет зато што их упорно објављују), ови текстови привукли су пажњу дела јавности због избегавања аутора да се потпише. Данас знамо да се ради о ванредном професору Правног факултета у Загребу.

Такве манипулације историја је забележила за време Другог светског рата – партизане у Србији предводио је човек који је скривао идентитет, а морали су да га упозоравају на то да се јавно не присећа места где је ратовао у војсци која је у хиљадама убијала српске цивиле

Необично је да припадник једног народа који је током седамдесет година покушавао, и у два рата већински стао на страну оних који су тежили да га јасно одвоје прво од Србије а потом и српског народа, толико жели да се меша у српску унутрашњу политику. Грађанин државе у којој негативан однос према Србима и данас живи, иако је бар 70% Срба исељено. Поклоник и стручњак за „транзициону правду“ (дакле реч је о правосуђу посвећеном друштвима у којима су током рата или диктатура вршени ратни злочини или кршена људска права) из државе у којој су Срби чинили безмало 40% ратних жртава (чинили су 12,5% становништва из 1991), а према налазу организације Документа (Documenta) чине 94% процесуираних за ратне злочине. Где и данас током година стотинак пута чешће нападну Србе него што су нападима изложени Хрвати у Србији… Посветио је безмало две године да би саветовао студенте у Србији.

Кад је реч о историји, његови ставови безмало су исти као и хрватски национални и државни наратив. Србији су, тврдио је, потребни суочавање, непрекидни прогон наводних ратних злочинаца, нова политика према Српској православној цркви, одбацивање Косовског завета који назива „митом“, „нормализација“ односа са Косовом (да преведем: да прихватимо одбацивање Бриселског споразума и Резолуције УН 1244). Вероватно на исти начин на који је и Република Хрватска нормализовала односе са њим безусловно га признајући без обзира на УН. Предлагао је увођење санкција Руској Федерацији и расписивање потернице за њеним председником. Коначно, залагао се и за уподобљавање српске политике некаквој „политици ЕУ“, али је притом навео како би Србија у неким случајевима, као што је рецимо еколошка агенда, требало да буде радикалнија од своје бриселске туторке. Нисам приметио да се одредио према захтевима Хрватске према Црној Гори (и једног дана према Србији) у вези са уласком у ЕУ, сигуран сам да се томе не противи, пошто бити хрватски националиста и „добар грађанин“, западно од Дунава, изгледа не може бити у супротности.

Оно што је у вези са феноменом овог новог Жана Пола Мараа – кога је Данас морао да увезе из Загреба, баш као што је прелазак већине наших бирача у нову политику и можда идентитет морао ићи преко младих (и то најбољих међу њима – студената) – најзанимљивије, није колико је збирка ових текстова помогла Студентској листи да дође на власт већ, напротив, колико јој није одмогла. Скривање идентитета аутора испрва је оправдавано жељом да он не утиче ауторитетом (не знам колико једно име и презиме страног професора може утицати више од његове титуле и поља деловања који су пак стално навођени), данас он тврди да није хтео да даје аргументе да је у току обојена револуција. Ипак, невешти превод на српски од објављивања првог текста није могао да сакрије национални идентитет аутора, а инсистирање на анонимности, посебно у месецима кризе и изборне кампање, требало би да још више пробуди политичке сумње, подозрења и параноје. Мислим да је аутор крио идентитет само зато да би његови текстови за нову власт и све њене непријатеље постали поистовећени са програмом владе која ће Србију водити од почетка 2027. године.

Нисам написао да ће постати програм, већ да ће бити поистовећени са програмом.

Такве манипулације историја је забележила за време Другог светског рата – партизане у Србији предводио је човек који је скривао идентитет, а морали су да га упозоравају на то да се јавно не присећа места где је ратовао у војсци која је у хиљадама убијала српске цивиле. Управо је приликом проглашења НР Србије у Београду говорио хрватски националиста и комуниста Андрија Хебранг који је упозорио на њену историјску кривицу.

Историја се понавља. Корист од тога неће имати нико у Србији.