Господин Слободан Дивјак – бивши руководилац Радио Београда, филозоф који се дичи тиме да је „био кандидат за члана САНУ“ те га је „Светозар Стојановић предложио“ у вођство једног српско-америчког друштва – објавио је текст у којем анализира часопис Компас
Суштину критике коју је господин Дивјак срочио представљају два његова закључка до којих је, без претераног труда да их и докаже, дошао на самом почетку текста. Он тврди да је Компас часопис који је створила садашња власт, у коме пишу режимски приврженици, али то прикривају правдајући се како нема формалних веза између њих и Српске напредне странке. Текст г. Дивјака показује велики гнев и огорчење које овај човек у себи гаји. Он пише о анонимусима, терористима, плаћеницима, фараону, ултрарепресивном режиму, интелектуалном проституисању, издаји интелектуалаца…
„Нема дијалога са онима који су непријатељи дијалога“, ускликнуо је осамдесетједногодишњи Јован Дивјак у тексту у коме је дијалог споменуо петнаест (15) пута, где се чак и рубрика зове „Дијалог“. Када је Луј Антоан де Сен-Жист узвикнуо чувену сентенцу према којој „нема демократије за непријатеље демократије“, имао је непуних двадесет и седам година. Г. Дивјак има осамдесет и једну. Како мисли да оствари политичку победу ако тврди да је једна власт „ултрарепресивна“, пореди је са режимима нациста и бољшевика, и још тврди да не сме бити дијалога. Да ли је више дијалога било у време владавине Слободана Милошевића? Камо дијалог у Ердогановој Турској? Па ипак, политички актери нису ни помишљали на неполитичко решење. Да ли је г. Дивјак спреман на алтернативу? Сен-Жист је био.
„Нема дијалога са онима који су непријатељи дијалога“, ускликнуо је осамдесетједногодишњи Јован Дивјак у тексту у коме је дијалог споменуо петнаест (15) пута, где се чак и рубрика зове „Дијалог“
Јако је занимљиво када неко оптужује – и то не само власт, већ и оне који позивају на разговор – за одустајање од демократске политике, а сâм прети ултимативним насиљем. Управо, суштинским брисањем противника и дела становника сопствене земље из грађанства, ваљда „револуцијом“ која би постигла оно што је мирним путем, како верује, немогуће. Не видим други пут за промене осим дијалога, политичке кампање и избора. У држави у којој је „насиље“ толико велико да опозиција редовно потписује све изборне записнике, делују опозициони и страни медији (опозициони новинари чак лети леже на плажама прескупих туристичких дестинација уместо у затворима), а демонстранти читавих годину дана тврде како је „страх променио страну“; г. Дивјак сматра да је за сваку осуду имати политичко опредељење које њему не одговара. Опет, ту је изгледа реч о некаквом класном или образовном сегрегирању. Ако сте факултетски образовани или не дај Боже радите на универзитету, свако другачије мишљење у односу на г. Дивјаково обележено је као „издаја интелектуалца“, салто мортале, корупција и проституисање. Када рецимо делите естетске домете мржње према неистомишљеницима и класно другачијима, онда сте добри и узорни. Такви сте чак и ако г. Дивјак може да вас похвали само за експертизу у саобраћајној струци, као рецимо академика Душана Теодоровића. Колико разумем, г. Дивјак је као „светозаријанац“ (следбеник покојног Светозара Стојановића) опозиција ове власти са становишта патриотизма. Он пише о издаји Косова и Метохије. У огорченој мржњи коју гаји можда је сметнуо са ума да г. Теодоровић подржава независност Косова, укидање Републике Српске, као што је и уверен у српску кривицу и то не само у ратовима са краја прошлог века.
Г. Дивјак тврди да сам од стране председника Републике награђен местом у УО Народне библиотеке Србије и „високом апанажом“. Таква надокнада није предвиђена актима установе. Мој принцип је био и остао да се политиком бавим добровољно и без било какве материјалне награде. Током протеклих четврт века био сам члан управних одбора Универзитета у Београду, Института за савремену историју (чији сам био председник током пет година), Архива Југославије, Задужбине на Опленцу, Народне библиотеке Србије… На та су ме места именовале владе Зорана Ђинђића, Војислава Коштунице, Мирка Цветковића, Александра Вучића, Ђуре Мацута, престолонаследник Александар… Никада нисам примио ни динар због тога.
А због чега сам награђен? Па, зато што сам, како тврди г. Дивјак, изјавио да су „студентске блокаде донеле већу штету универзитетима него нацисти за време окупације“. Г. Дивјак ту додаје и једно „парафразирам“. Мисли вероватно да му то допушта и да измени моју истиниту тврдњу. Ја сам, приликом обраћања Наставно-научном већу Филозофског факултета 20. фебруара 2025. изјавио да „универзитет од времена нацистичке окупације није био затворен толико дуго и тако потпуно“ као за време блокада из 2024/2025. године. Нацистичка окупација је донела или омогућила погибију више стотина студената и професора Универзитета у Београду. Већ због те чињенице би читав исказ, како га је интерпретирао г. Дивјак, био не само нетачан већ и неозбиљан. Надам се да је г. Дивјаку познато да у време Другог светског рата и пре њега на територији Србије није било „универзитета“, већ је постојао само један „универзитет“.
Ваљда у читавом том свом писанију жели да докаже да је часопис једностран и режимски. Ако је тако, уредништво часописа зна свој правац па чак и ако не поседује компас, тај правац чврсто држи
Г. Дивјак закључује како сада пишем за Компас, пошто сам, је ли, увек тамо „где се врти новац“. Током протеклих двадесет и три године ја сам био стални колумниста Политике (19 година), Блица (9 година), Вечерњих новости (3 године), Балкана (колико год је постојао), новина Стоп (док су постојале), Српског национала (годину дана), Недељника (11 година), Франкфуртских вести (4 године), бањалучког Репортера (2 године), подгоричког Дана (13 година), подгоричког портала Борба (4 године)… писао сам више десетина текстова за НИН и Политикин забавник, више фељтона за недељник Европа, чак и за Е-новине. Објавио сам до сада 3.571 ауторски текст. Ти текстови су добрим делом били писани бесплатно или обећани хонорар није био исплаћен. Највише сам писао и објављивао 2010. године – дакле пре 2012. године. За све те новине и часописе писао сам само под условом да пишем слободно и без цензуре. Када је Недељник, опозициони и другосрбијански часопис почео да одбија моје текстове због теме, прекинуо сам сарадњу. Никада се нисам питао одакле власнику тог часописа новац да га покрене, нисам имао илузија ни зато што ми је саветник тадашњег председника републике, позивајући ме да сарађујем са новооснованим часописом, рекао како то покрећу „неки наши“. Довољно је да се г. Дивјак присети колико је требало страним власницима НИН-а да промене уређивачку и кадровску политику, те да се распита колико има забрањених гостију на Н1 и Новој С.
Међутим, г. Дивјак живи у свету спина, бајки, те ултимативне борбе добра и зла. Мени је нејасан чак и наслов његовог текста. Ваљда у читавом том свом писанију жели да докаже да је часопис једностран и режимски. Ако је тако, уредништво часописа зна свој правац па чак и ако не поседује компас, тај правац чврсто држи. Стога је и само питање да ли је уређивачка политика са или без „компаса“ бесмислена. Али тако је то… Све има своје време, а када време прође, често остаје лепа успомена коју је непотребно брукати упорним настављањем ранијег рада. Разуме се, није моје да то сада кажем, јер свако то треба да учини у своје време.
