Однос ЕУ према Србији најбоље одсликава време ресета односа 2000. године. Поред свих ласки и лажи, нису се чак удостојили ни да приме нашу тадашњу државу у Савет Европе
Данас се може чинити необичним, али српски народ је крајем осамдесетих година прошлог века био изразито наклоњен тадашњој европској идеји. У Србији се живело лепо и чинило се да су држава и њена привреда већ далеко одмакле од привреда социјалистичког света. У земљу су се сваке године враћале стотине хиљада радника на привременом раду у иностранству којима се некако свиђала та дихотомија капитализма и социјализма на коју су се навикли. После деценија тоталитарне власти, епигонско председништво водило је несигурну политику полукорака и трулих компромиса; ипак, тим више постојало је опште уверење да је потребно само мало па да и Југославија постане део тог великог, европског света. Ако је могуће, по завшетку хладног рата – сама, а ако не онда у једном великом проширењу које би границе Европе одвела, ако не до Тихог океана, онда макар до западних граница Русије.
Ретко ко је видео проблем у забринутим наводима водитеља јединог ТВ дневника, који је намрштен и забринут наводио разлоге због којих би иначе пожељно приступање Европској економској заједници било немогуће. Необично, али тада је изгледало да је једини проблем заиста у Бриселу. Замислите, они тамо нису прихватали наш пут самоуправљања, једне партије као „авангарде друштва“, те одлуке да будемо несврстани. Ипак, дух уједињавања био је снажан. Зар није Мирјана Марковић, супруга и идеолог Милошевићевог режима, касније председница партије која је држала трећину власти у држави, чак 2014. у својим сећањима тврдила да је Горбачов одбацио социјализам у часу када су у Великој Британији почели да га прихватају. Сам Милошевић је прве изборе добио најавом „шведског социјализма“ у Србији. Треба ли занемарити чињеницу да је управо вођство Србије прихватило посредовање ЕЕЗ и помоћ Франсоа Митерана, који је свог доброг пријатеља Робера Бадинтера у ствари послао да изврши еутаназију Југославије.
Данас милионско бирачко тело, кријући се иза жртава и студента, предводе људи који никада нису имали своју странку која је прешла 1% подршке (изузимам ЛДП Чедомира Јовановића који се ослањао на кадрове из ДС и вансеријског вођу)
Још је већа била љубав Срба према Сједињеним Државама, без којих не би било ни ЕЕЗ ни касније Европске уније, које су уосталом чланица ОЕБС-а. На Газиместану је 28. јуна 1989. вијорила огромна застава САД. Шешељ је (данас тврди да је био преварен) сакупљао добровољце да помогне америчким трупама у Ираку. Остатак опозиције је 9. марта 1991, две недеље након завршетка Првог заливског рата, скандирао познато „Слобо, Садаме.“
Држање ЕЕЗ и посебно то прихватање немачке политике према Србима, трајно је одвојило српски народ од Европске уније. Требало је два или три месеца да одушевљење слободне воље постане отворена мржња или све чешће притворни прагматизам невољних или похлепних. Већ у децембру 1991. слушао сам како деца на крају улице Војводе Драгомира на Врачару, грудвајући се, вређају другу страну тврдећи да није реч о „усташама“ већ о „европским посматрачима“!
Требало је да прође десет година, да Србија буде разорена санкцијама, специјалним ратом и агресијом НАТО-а, па да се у земљи јави озбиљнији проевропски покрет, који се чак утеловио у неколико мањих странака. Однос ЕУ према Србији најбоље одсликава време ресета односа 2000. године. Поред свих ласки и лажи, нису се чак удостојили ни да приме нашу тадашњу државу у Савет Европе. Упркос чињеници да је тадашња влада била спремена да за такав плезир сопственој држави одсече десну ногу и полни орган, примљени смо тек после више од две године реформи, након смрти Зорана Ђинђића. Европска унија ушла је у уставну, а потом и у економску кризу. Устав никада није донела, политичке и економске промене, које би је вратиле макар на пут старе славе, никада није спровела. Милошевић је схватио пад Берлинског зида са годину дана закашњења – толико му је било потребно да донесе демократски устав и организује вишестраначке избре. Европска Србија, оличена у Борису Тадићу, најјача је била када је ЕУ скочила кроз прозор историјског облакодера. Свој политички врхунац та је опција у Србији доживела 2008. године – након признања независности Косова од стране већине чланица ЕУ – после врхунца кампање за сарадњу са Хашким трибуналом и када је (свакоме с мастером из економије) већ било јасно да ће почети Светска економска криза. Чак и када је тај блок раздробљен на ситне комаде, а већина грађана почела да се противи Бриселу, остало је то уверење дела наше елите да све има алтернативу осим ЕУ.
Још је већа била љубав Срба према Сједињеним Државама, без којих не би било ни ЕЕЗ ни касније Европске уније, које су уосталом чланица ОЕБС-а
Већина грађана остала је на прагматичном становништу које проистиче из питања: Зашто би се сукобљавали ако није неопходно и што би нас санкционисали због неколико флоскула? Зато је народ око тога наизглед подељен, мада је већина увек против, а разуме се да су у Скупштини, са неколико малих изузетака, сви „евроентузијастични“.
Од 1990. ми смо жртва тихе агресије западних агентура. Демократизација је, као уосталом свугде по Источној Европи, омогућила експанзију ових организација. Надмоћ западних сила учинила је да једна постмодена окупација и колонијализам буду споровођени у миру и са номинално сувереном владом. Процењено је да од 2013. на разне начине око милијарду долара стигне у Србију и буде уложено у невладин сектор, који све више постаје конкуренција изабраној власти. Тако су створене генерације „изабраних“ који зависе од страних фондова, живе тзв. „вуду животе“, а држава их доживљава као своје партнере, а понекад и туторе.
Један професор Економског факултета у Београду објашњавао је пре двадесетак година ефекте европских интеграција па приметио како ће после њих око 10% становништва живети много боље. Закључио је у своје име тврдећи да ће се потрудити да буде међу тих 10%. Од тог става до културе аутошовинизма која је данас толико важна у актуелној политичкој подели, прошло је мало времена. Данас милионско бирачко тело, кријући се иза жртава и студента, предводе људи који никада нису имали своју странку која је прешла 1% подршке (изузимам ЛДП Чедомира Јовановића који се ослањао на кадрове из ДС и вансеријског вођу). Они зависе од ЕУ, а воле је често искреном љубављу малог детета.
Напослетку, како ће се даље тај однос са опадајућом ЕУ развијати зависи мање од нас, а више од њене виталности и стања на фронтовима светског рата који је у току.
