Небојша Крстић: Лепо сам вам говорио

Да ли у Хрватској постоји барем један медиј који би објављивао писма анонимног професора из Београда који би саветовао хрватске студенте како да блокирају Хрватску, како да пале просторије ХДЗ-а и пребијају присталице ХДЗ-а, СДП-а и Домовинског покрета? Ово реторичко питање служи као доказ тезе да је у Србији (за разлику од Хрватске) владао медијски мрак, а да од понедељка 26. почиње да се уводи медијска светлост

Ако живите у Србији, онда сте у ситуацији да је то што сте Србин, православац и што гледате Информер доказ грађанске храбрости, пркоса и базичне демократичности. Све ово исто важи и за оне који живе у Србији и нису Срби и православци.

То је нама блокадерска борба дала. Борба која је у само пет постизборних дана оголила сијасет зацементираних лажи, од којих је она о томе да је Вучић диктатор пала прва – у недељу 25. октобра већ у 21.30.

У последњих десетак година најмање сам 50 пута рекао на разним мрежама и по медијима да је највећа Вучићева мана то што није диктатор. Испоставило се да сам био у праву. Не знам само да ли је то што сам био у праву срећа или несрећа.

Пошто сам спонтано покренуо рекапитулацију својих I told you so хвалисања, подсећам на још неке. Рецимо, тврдио сам да се блокадери (преварно названи „Студентска листа“ или „студенти“) не боре за власт и да нису никаква опозиција.

Наиме, опозиција се у демократији бори да на изборима смени власт и заузме њено место. Овде смо имали покрет маскираних који жели да смени власт како би наставио да уништава деловањем НВО црвоточне институције државе, како би се држава Србија урушила и како би се створила територија која ће имати далеко мању површину од оне коју и овако окрњена има данас. Док сам се трудио да на ТВ гостовањима пласирам ову истину, представници власти су као папагаји понављали како блокадери желе да заседну у њихове фотеље, што је код многих грађана жељних нових лица у политици наилазило на снажно одобравање. Освајање власти је у демократији легална и легитимна активност, разградња државе није, бар није била до 25. октобра. Тачније, јесте кад је у питању Србија, али није у другим земљама.

У јавном сервису као да су неки једва чекали да буду смењени. Имам утисак да их је диктатор силом држао да у њему раде. Директорка је побегла једно 15 минута пошто су јој представници линч-руље затражили оставку

Рецимо, није у Хрватској, одакле је операција разарања Србије, украшена логом „крваве шаке“, вођена. И зато сад имате фамозног и маскираног „пријатеља студената“ који је у Данасу (некад опозиционом таблоиду који је од пре пар дана постао блокадерски „Комунист“, тј. „Службени лист“) улепшао постизборну радост скидањем маске, па се потврдило оно што се могло претпоставити – да је из Хрватске, некакав професор свеучилишта из Загреба. Тај је професор својим анонимним писмима (sic!) саветовао „студенте“, односно линч руљу, како да што боље обави свој силеџијски посао по српским градовима. И сад се тиме с правом хвали. Нико у сада режимским медијима неће га питати хоће ли у наставку да саветује хрватске студенте како да на исти начин деструирају Хрватску. Могли би да га питају да ли у Хрватској постоји барем један медиј који би објављивао писма анонимног професора из Београда који би саветовао хрватске „студенте“ како да блокирају Хрватску, како да пале просторије ХДЗ-а и пребијају присталице ХДЗ-а, СДП-а и Домовинског покрета. Ово реторичко питање служи као доказ тезе да је у Србији (за разлику од Хрватске) владао медијски мрак, а да од понедељка 26. почиње да се уводи медијска светлост.

Први зраци блокадерске слободе обасјали су РТС. У јавном сервису као да су неки једва чекали да буду смењени. Имам утисак да их је диктатор силом држао да у њему раде. Директорка је побегла једно 15 минута пошто су јој представници линч руље затражили оставку. А нешто не видим ни да се смењени буне. Зашто особа која је на челу РТС-а била само неколико месеци није одговорила „студентима“ да је слободно смене на начин који је законом прописан, с обзиром на то да су кампању провели возећи бицикле и машући Уставом. Ако већ није имала храбрости да се лично конфронтира и постави попут храбре председнице Општине Смедерево, која је тамошњој руљи показала врата, могла је да оде на боловање и пусти „студентску листу“ да се бори са компликованим процедурама које је законодавац пре двадесетак година смислио управо да не би после сваких избора свака бараба смењивала челнике јавног сервиса.

Бежанија директорке отворила је пут елитној гомили да понижава новинаре од имена и професионалног интегритета, а да уместо избачених поставља новинарске ништарије. И то све у првих 48 сати од затварања гласачких места. Охрабрен тим успехом, лепши и паметнији део Србије упао је у Информер ТВ. Мало је фалило да га запали и запослене линчује. Спречио их је полицијски одред који је водио човек чије је име већ дан касније прочитано у Пионирском парку, у ком су непозната лица с папира срицала списак за одстрел. То нису радили ни Титови „ослободиоци“ 1944–1945. Наиме, они јесу вршили одстрел, али нису спискове читали у парку, већ су ангажовали познате глумце да имена за стрељање читају на Радио Београду.

Горан Марковић, који је пре само пар дана са ХРТ-а најавио револуционарни терор у Србији, могао би о томе да каже понешто, с обзиром на то да су му ти послератни догађаји у албуму породичних успомена.

Једино што је режисер погрешио јесте то што је прижељкивао револуционарни, а добио државни терор, што није исто, јер револуционарни (у глави особе која не разуме да и она може да постане жртва истог) у себи има нешто романтично. Осим Горана, то није разумео ни блокадерски комесар, иначе доцент на Учитељском факултету, који је гостовао у Дневнику РТС-а и који је својим чврстим ставом и челичним погледом толико истраумирао спикера да ће овај у месецима који долазе, ако се уопште опорави од шока, морати да носи пелене за одрасле. Дакле, тај доцент – Уча, није ни сањао да ће два дана доцније „пријатељ студената“ из Загреба оценити да управо њему, Учи, није место на Студентској листи, као што то није било ни злосрећном Милу Ломпару, а све због десних скретања. Типујем да Учу нећемо више гледати ни у Дневнику ни на осталим програмима јавног сервиса. Можда некад у будућности – у Слагалици.

Слична судбина задесила је и непознату особу која је после бега директорке РТС-а потрчала у загрљај „студентима“, демонстрирајући жељу да скине главе Зорану Станојевићу, Милици Недић, Гориславу Папићу и свим другим жртвама преког суда, који су на понижавајући начин и по кратком поступку одстрањени.

(Узгред, не верујем да је дух данашњих блокадера нешто много различит од spiritus movens-а Титових јуришника. Разлика између „ослобађања“ Србије 1945. и овог из 2026, дакле, између ондашњег стрељања и овог данашњег понижавања људи, јавља се не због мањка садистичких склоности, већ због вишка камера које све то данас бележе, па је мало незгодно.)

Горан Марковић, који је пре само пар дана са ХРТ-а најавио револуционарни терор у Србији, могао би о томе да каже понешто, с обзиром на то да су му ти послератни догађаји у албуму породичних успомена.Једино што је режисер погрешио јесте то што је прижељкивао револуционарни, а добио државни терор, што није исто, јер револуционарни (у глави особе која не разуме да и она може да постане жртва истог) у себи има нешто романтично

Значи, „херој“ са РТС-а који се понудио да обави прљави посао и избацује колеге којима није ни за црно испод нокта, доживео је, невољник, сличну судбину као и Уча са „Студентске листе“ – Централни комитет Пленума пронашао му је лева скретања у прошлости. Не бих се кладио да ће дуго убирати плодове своје „кооперативности“ новој власти.

Него, ово је занимљиво: хапшење директора Јовине гимназије! (Она, иначе, није названа по Јови Бакићу, што не значи да одсад неће бити.) Наравно, то хапшење било је противзаконито и дивљачко, али је, као и посао на РТС-у и Информеру, обављено уз јавно понижавање жртава преког „студентског“ суда. У случају др Радивоја Стојковића, стављам руку на ватру, најјачи подстицај за мржњу антисрпске НВО (као да постоје оне које нису антисрпске!) добиле су кад се појавила она историјска слика на којој он клечи молећи се у дворишту школе. Тај директоров грех Динкови сецесионисти нису могли да му опросте и зато му је намењена стрела коју је сироти тужилац из Бачке Паланке, кршећи закон, једноставно морао да одапне како не би и сам постао мета неког Уче из Пленума.

ФОТО: Компас/Илустрација

За крај текста један виц који говори о нашој ситуацији и који треба да нам буде за наук.

Дође велика и неумољива Сила у шуму с намером да јаше и силује све животиње. Прво наиђе на медведа. Каже му: „Ја сам сила, неумољива сам и незаустављива, нагузи се, медо!“ Медвед, шта ће, види да је у питању сила и престрављен намести се. Сила одради посао и крене даље. Наиђе на вука. Понови текст, вук се препадне и деси му се исто. И сад тако редом иде Сила шумом, јаше и силује редом – лисицу, па јазавца, па Бамбија… Напокон стигне до зеца. Каже му Сила: „Ја сам Сила, ништа ми нико не може, јахала сам и силовала сам све животиње, сад ћу и тебе. Намести се!“

Зека каже: „Нећу!“

„Е па добро онда!“, каже Сила, окрене се и оде.