Небојша Крстић: Дискусија несумЉивог исхода

Формални део предизборне кампање практично је почео дебатом политичких противника. То је добра вест. Лоша вест јесте што је то вероватно последња дебата на овим изборима.

Једна од оптужби која је пратила Вучића током два председничка мандата била је и та да не иде у дебате. Као констатација, то је тачно. Али није Вучић крив што није било дебата у којима би учествовао. Наиме, у два је изборна циклуса побеђивао у првом кругу. Да је било другог круга, било би и дебате двојице кандидата који су успели да уђу у други круг. Јер је таква пракса у Србији, њу није Вучић измислио. То је кренуло још из времена кад су Зоран Лилић и Шешељ имали дебату, касније је настављено у време кад је Коштуница покушавао да постане председник Србије. Тад смо имали његове дебате, прву са Лабусом, септембра 2002, а другу са Шешељем у октобру исте године, пред други круг избора. Касније су ту традицију наставили Борис Тадић и Томислав Николић. Одржане су три дебате, сваки пут на РТС-у и сваки пут пред други круг.

Борис Тадић, као председник, никад није имао дебату ни са ким током два председничка мандата. Руку на срце, не сећам се да је игде на свету било који председник неке земље ишао на ТВ дуел током председничког мандата. Но, овде су Вучићеви противници вазда жвањкали како се он плаши сучељавања са противницима и да зато то не ради. Заборављали су Вучићеве доласке у Скупштину, када смо у директном преносу имали његову дебату са шездесетак опозиционих посланика.

Иначе, идеја ТВ дуела (током мандата) и технички би била неостварива. Наиме, да је Вучић пожелео да иде у такву емисију, кога би имао против себе? Ко је тај појединац који би имао легитимитет да у име свих Вучићевих опонената седне у другу столицу? Онај ко је најгласнији критичар, онај ко председника најгласније вређа, проклиње и псује? Онај ког делегира N1? Неко ко је изабран од стране ЦЕПРИС-а и ЦРТЕ? Ове су дилеме на месту јер, у време док се опозиција није самоубила (уз пресудну и несебичну помоћ блокадера, НВО сектора и Шолакових медија), на политичкој сцени сте имали најмање десет лидера опозиције. Значи, дебата би морала да буде „десет на једног“.

Чак и у таквим условима, Вучић је у неколико наврата прихватао такву емисију, чак и на њиховим медијима, уз додатак да тражи само једно – да има адекватну количину времена како би парирао неравноправном бројчаном стању на терену. И сваки пут су захтеви за дебату остали начелне природе; лидери би утихнули, а њихове телевизије нису активно нудиле простор. Дапаче, са N1 су окренули ћурак и, уместо тврдњи да Вучић одбија да дође код њих, кренули да га оптужују како се сам позива у њихов студио, чиме „покушава да им уређује програм“.

Било како му драго, до ТВ сучељавања није дошло током два председничка мандата. Сада на политичком терену имамо нову поделу карата. Књига о „лидерима опозиције“ спала је на два слова. Остали су се добровољно повукли у политичку пензију. Уместо њих ступа нова група људи. Она која, како тврде многи блокадери, а међу њима и неки са „студентске листе“, нпр. госпођа Сара Ел Сараг, тврди да се ћаци „чак по физиономијама разликују од нас“, елитних блокадера.

Овде је дигресија неопходна. Није гђа Ел Сараг ни прва ни једина. Наратив о Вучићевим гласачима и симпатизерима, тзв. ћацијима, дефинисан је током постојања Шолакових медија у Србији. Читаву деценију формира се слика по којој су Вучићеви симпатизери примитивни, необразовани, глупи и безуби. Једном речју, то је генетски шкарт овог друштва. Пик овог наратива био је у време постојања кампа студената који желе да уче, значи „ћација“, у Пионирском парку. Њима су представници блокадерских аријеваца, осим што су их називали различитим именима, остављали псећу храну на ободима парка. Сетимо се да је и ректор Ђокић активно вршио расну сегрегацију студената тако што је комуницирао само са онима у блокади, док је огромну већину студената који су хтели наставак студија потпуно игнорисао и одбијао сваку помисао не само да брани њихове интересе него чак и да их прими на разговор. Ова атмосфера, слична оној у Алабами тридесетих година прошлог века, када је Кју-клукс-клан имао своје акције против црнаца, или када су у слично време младићи са униформама боје сенфа ординирали по немачким градовима нападајући Јевреје и разбијајући њихове дућане, била је свесрдно промовисана и одобравана од стране луксембуршких медија. То је чињеница коју Србија никад не сме да заборави јер је то један од најмрачнијих периода у нашој новијој историји. Нажалост, тај период још није окончан.

Одређивање карактера, интелекта и емоционалних особина људи према физиономији некад је сматрано науком. Ова се расна теорија звала френологија и била је ревитализована и врло цењена у време успона и трајања нацизма. Озбиљни медицински ресурси нацистичке Немачке били су ангажовани како би се прегледали неаријевци и пописали бројке и слова који се тичу облика и величине њихових лобања и физиономија и како би се на основу, дакле, тих „научних“ чињеница извукли закључци о супериорности немачке расе и могућностима за препознавање аријеваца којима је „будућност доведена у питање због опасности од мешања са мање вредним генетским материјалом“.

Наратив о Вучићевим гласачима и симпатизерима, тзв. ћацијима, дефинисан је током постојања Шолакових медија у Србији. Читаву деценију формира се слика по којој су Вучићеви симпатизери примитивни, необразовани, глупи и безуби. Једном речју, то је генетски шкарт овог друштва

Слична расна дискриминација дела становништва Србије паралелно иде са још једним наративом који у Србији никад није постојао. А то је онај по коме је власт, ова која је тренутно у оставци или у техничком мандату, „архетипско зло“. То су лансирали многи припадници „аријевске“ елите. Судија Мајић из Прогласа ово је лансирао на Твитеру. Директори Шолакових медија су одабиром гостију активно пропагирали ту тезу. У Утиску недеље, богослов избачен са Теолошког факултета кориговао је тврдњу рекавши да су Вучић и власт „библијско зло“. Ни Оља Бећковић ни њени остали гости нису имали примедби на овај експлицитни позив на насиље. Као што нису имали ни у бројним случајевима када су гости Утиска сликовито описивали како особе „препознатљивих физиономија“ треба прогонити и кажњавати. Такве су тврдње биле праћене осмесима задовољства. Током протеклих месеци дефинисано је и да „архетипско“, тј. „библијско зло“ није само Вучић већ и сви његови симпатизери и гласачи, па чак и сви неопредељени грађани, они који нити бране власт нити учествују у блокадерском терорисању Србије, због чега ће и њих стићи рука освете која се на (још увек) Шолаковим медијима зове „лустрација“. ЦРТА је направила и листу за одстрел виђених представника „библијског зла“. Могу само да се похвалим да сам на њој. Дигресија је била предуга, али неопходна. Враћам се на дебату, једину коју смо имали, између Ане Брнабић и Мирјане Николић, професорке продукције и менаџмента на ФДУ. Ана Брнабић је говорила оно што зна, оно што би морале да буду теме кампање. Гђа Николић у томе није могла да буде саговорник. То јој не замерам. Српска пословица каже – кренуо у сватове без „оне ствари“. Не замерам Мирјани Николић ни сумњу. Замерам јој што се на питање о ставу према нацистичкој теорији (која се уводи од стране наше аријевске елите) бранила тврдњом да о томе „не може да говори јер није биолог“. Значи, дошла је да са противницом дебатује о менаџменту радио-програма. Нажалост, своју тему није успела да наметне јер би у томе Ану Брнабић, гарантујем, затекла потпуно неспремну.