Зашто Весна данас ћути на процват агресивног лудаштва? Зашто она са својом политичком биографијом и специфичном демократском тежином не укаже игнорантима и дилетантима на разлику између политичког деловања политичким средствима и дивљања разуларене гомиле предвођене силеџијама и имбецилима
Вероватно знате овај стари виц. Дечак, Црногорац, није проговорио до своје дванаесте године. И наједном крене да вергла. Питају га његови: „Што си досад ћутао?“
„Нијесам имао примједби.“
Ни ја нисам имао примједби кад сам прочитао нови Твитер коментар Весне Пешић написан поводом обраћања председника Вучића на суботњем скупу у Београду. Ово је Веснин твит у целини целости: „После АВ митинга на коме је наступао сам са роботима, мој коментар је: он се кандидовао за председника владе да нам вечно остане, ту нема ограничења. Једини наш задатак је да му то не дозволимо на изборима за Скупштину које ће на јесен расписати. Кс мора помоћи нашом кампањом.“
Цитирам га јер је госпођа Пешић један од доајена демократских промена у Србији. Многи је памте из периода вунених времена деведесетих кад је она као жена имала више тестостерона од већине опозиционара мушког пола. Али је и тада успевала да уз одсечност и оштрину мисли буде грађански пристојна и да никад не промовише насиље као метод политичке борбе. То су особине које сам код ње ценио тада, а ценим и сад. С тим да не знам до краја какав став она данас гаји према блокадерском покрету који насиље има као једини до сад приказани политички модус деловања. Волео бих да Весна зна. Искрено бих волео да је макар она успела да избегне менталну и политичку регресију коју је доживео Борис Тадић и неке друге политичке појаве из не тако давних времена.
Дакле, немам примједби и слажем се са Весном да онај ко је противник Вучића и његове политике треба да покуша да му на следећим изборима онемогући да је и даље спроводи. То је аксиом деловања сваке опозиције у свакој демократској земљи. Додао бих, онако успут, да је некад важило правило да са цигаретом ниси сам, данас у ери забране никотина, улазимо у еру у којој са роботима ниси сам. Тако да Вучић на митингу са роботима није био сам. Поготово ако у обзир узмемо и ситницу да је испред себе имао грађане за које, истина, неки тврде да нису грађани него ћацији. Но, шта год да су, било их је ту, са све Вучићем, више од 200.000 душа. А са тих 200.000 ћација Вучић тешко да је могао да буде сам.
Весна Пешић, као прекаљена политичка лидерка и боркиња за демократију свакако зна да у Србији не постоји ограничење броја премијерског мандата за било ког држављанина Републике Србије. Није ту Вучић повлашћен на било који начин. И то је тако откако је Србија успоставила вишестраначје 1990. Једино ограничење могу ту да поставе грађани с правом гласа на изборима.
Зато бих ја волео да Весна Пешић уместо на усамљене роботе реагује на неке далеко озбиљније ствари које опозицију у Србији уместо релевантном политичком снагом и контролором власти чине импотентним делом линч руље којом командују стране службе и њихови агенти на универзитетима, у судовима и у тужилаштвима. И, наравно, Шолакови програмски директори. Она је својом луцидношћу деведесетих у многим ситуацијама успевала да памети призове лидере опозиционих странака који су традиционално бивали рогови у врећи. А оно што је данас можда и значајније, она је одувек разумевала да вишестраначје постоји да би се артикулисале политичке разноликости и да би се представници различитих идеологија и програма спорили вербално и аргументима, а не моткама, каменицама, бакљама и ватреним оружјем. Зашто Весна данас ћути на процват агресивног лудаштва? Зашто она са својом политичком биографијом и специфичном демократском тежином не укаже игнорантима и дилетантима на разлику између политичког деловања политичким средствима и дивљања разуларене гомиле предвођене силеџијама и имбецилима. Она би пре свих морала да им објасни да ако се опозициона делатност сведе на ово друго, нема тог Твитера, односно Кс-а, који може да помогне њиховој кампањи.
План је, уверен сам, да се укине институција избора. А самим тим и парламентарна демократија у Србији i да се вратимо на оно што је иманентно побуњеној неотитоистичкој елити – а то је диктатура дедињског „пролетаријата“
А ево и зашто нема.
Друштвене мреже су протоком времена престале да буду платформе за бесплатно рекламирање политичких ставова и место на ком се промовишу појединци или групе са критичким погледом на власт. Мреже су данас стрељачки строј који пуца на непријатеља свим врстама муниције. Мреже су терен на ком су главне звезде ментално поремећени војници „крваве шаке“, углавном волонтери, агресивци. Они су у првом реду стрељачког строја. Њима из позадине разлоге за хистеричне претње, псовке и увреде набацују медијско-судијско-тужилачке-НГО-терористичке барабе које производе неопходни наратив: пола сата после пада надстрешнице, они обзнане да се није десила несрећа него убиство. Нешто мало доцније и покажу прстом на убице, наравно, из редова извршне власти. Ништа поименце, ништа конкретно, већ описно и изокола тако да се анонимни стрелци досете и одраде прљави део посла. За то време комесари екстремизма и извори фејкњуза изигравају француске собарице. То су, игром случаја, они исти који су хранили причу о томе да Вучић жели да отрује земљу, воду и ваздух, и тако убије читав народ литијумом. Пре тога су инсинуирали да нас је исти тај Вучић тровао неквалитетним вакцинама за ковид 19, и да је лично водио руку с пиштољем малолетног К. К. у „Рибникару“. Они су измислили звучни топ. Они су измислили убијеног дечака у Ваљеву, а пре само пар дана слагали да су две девојке избодене ножем на Арсенал фесту. Они чак и не крију жал што су све то морали да измисле.
И сад следи логично питање за Весну Пешић, читаоце Компаса и (што би рекао Слоба Милошевић) „сваког добронамерног грађанина Србије“: зашто елита „крваве шаке“ то ради? Зашто подјарцава мржњу? Зашто децу гура у насиље? Зато што жели демократске изборе на којима ће, уз помоћ Кс-а (!?), да смени постојећу власт и успостави систем правде и европских вредности? Да ли због тих демократских вредности уништава овај јад и чемер од опозиције и уводи пленуме и титоистичке зборове којима Црта помаже тако што прави спискове кандидата за Голи оток? Како је могуће, Весна, молим вас да ми одговорите (ако овај текстуљак допре до вас), да за протеклих 18 месеци није евидентиран ни најмањи напор да се произведе организовани политички покрет са људима, уместо са маскираним фантомима и идиотима, значи, политички, а не терористички покрет који би могао да трчи трку на предстојећим ванредним изборима? Нисам убеђен да је у питању заборавност, неискуство или некомпетентност „студената“. Имам снажан утисак да је то део мастер плана. А план није да се победи на изборима и смени власт. Могао бих да елаборирам зашто, али тај део прескачем због штедње простора. План је, уверен сам, да се укине институција избора. А самим тим и парламентарна демократија у Србији и да се вратимо на оно што је иманентно побуњеној неотитоистичкој елити – а то је диктатура дедињског „пролетаријата“.
Нема ту, драга Весна, више ни памети, ни шарма, ни образовања, ни пристојности, ни људскости, ни политике. Намерно политику стављам последњу. Она би морала да проистекне из претходног. Супститут свега наведеног јесу малумна хистерија и бесомучно понављање лажи, увреда и клевета које се цементирају у главама оних који не поседују ни памет, ни знање, ни искуство, ни пристојност. Када се као представници ове тенденције појаве Ђилас и Мариника, то је нешто на шта смо свикли, када се појави Борис Тадић, ја се по ко зна који пут непријатно изненадим, али кад у том колу видим и вас, госпођо Пешић, заиста осетим страх и помислим да је одзвонило демократији у Србији. А то свакако не Вучићевом кривицом.
