Одлука о превременом изласку грађана на биралишта није лака и једноставна ствар. Лакше је кад вас календар натера и не дозволи да калкулишете. У случајевима какав имамо сада има се и те како о чему водити рачуна пре доношења коначне одлуке
Александар Вучић је други пут (у првом кругу) изабран за председника Србије у априлу 2022. што значи да му мандат истиче у априлу, односно у мају 2027. с обзиром на то да је заклетву положио 31.маја те 2022. године. Сада се све више у јавности спекулише могућношћу да се председнички избори распишу заједно са превременим парламентарним у другој половини 2026. Томе највише кумују изјаве самог председника. Наиме, он је у неколико наврата обећао блокадерима да ће добити оно што декларативно ишту: превремене парламентарне изборе. И ту је ствар у неколико наврата прилично недвосмислено „закуцао“. Што се тиче скраћивања председничког мандата испровоцираног оставком, ту је био мање децидан, наиме рекао је да „размишља“ и да се „спрема“ на такав потез, али деловао је као да није до краја преломио. Бар не до тренутка кад пишем овај текст. Одлука о превременим изборима није лака и једноставна ствар. Лакше је кад вас календар натера и не дозволи да калкулишете. У случајевима какав имамо сада има се и те како о чему водити рачуна пре доношења коначне одлуке. Пре свега је ту ситуација у енергетском сектору која Србији компликује живот, баш као и свим европским земљама, а која се тиче снабдевања сировом нафтом у контексту америчко-иранског сукоба. А одмах затим, нимало мање битна тема је и ситуација у вези НИС-а, у којој тренутно имамо да су Београд и Будимпешта испеглали све недоумице и према тврдњи ресорне министарке пронашли обострано прихватљива решења, док је оно што се дешава на релацији Москва-Будимпешта и даље прекривено велом тајне. С обзиром на то да је у дијалог Мађара и Руса укључена и Америка и што ствар чини компликованијом, појављује се огромна дилема око добронамерности руске стране према Србији.
Већински народ у Србији не тражи изборе, постојећа влада је стабилна и не постоји ни један озбиљан разлог да се потеже за било чим ванредним
Ако се договор НИС-а и МОЛ-а не постигне, због тога неће патити ни Мађарска ни Русија, али Србија хоће итекако. Па се по ко зна који пут поставља питање зашто Руси нису прихватили да НИС продају матици Србији, и зашто о томе нису чак ни покушали да преговарају с нама, већ су од почетка изабрали да свој већински удео продају некој трећој страни која им није ни род ни помоз’ бог. Можда ће ово горко искуство Србима бити наук да престану да живе у облацима и да разумеју да је политика, нарочито спољашња, веома суров бизнис и да ту нема места ни емоцијама ни лажним родбинским односима. Неко ће на овом месту да пита: „Ако нам Руси нису браћа због НИС-а, шта су нам Американци који су нам урадили све што су нам урадили?“. Такво је питање на месту, али одговор није компликован: Американци нису никад ни тврдили да су нам браћа. Нити се ми сада трудимо да се с њима побратимимо. Процес у коме ми градимо стратешко партнерство с њима, а и они с нама, последица је чистог користољубља с обе стране и ту нема лажи, нема преваре. Дакле, можда ће „случај НИС“ учинити да се политички отрезнимо и почнемо да на спољну политику гледамо хладне главе и још хладнијег срца. Ова мала дигресија је у функцији објашњења шта Вучић све треба да укалкулише у своју одлуку о расписиванју превремених избора, пре него што размисли о расположењу грађана, њиховим преференцама које су последица разорног дејства „крваве шаке“ и стању Шолакових медија који нису жалили, нити сада жале напора и лажних вести како би изазвали озбиљне грађанске сукобе лешинарећи на свакој трагедији и несрећи која се деси.
Дакле, хоће ли Вучић поднети оставку? Из перспективе не тако давне историје не би то требало да ради. Милошевића је одлука о превременим изборима коштала власти и свега оног што му се касније дешавало. Бориса Тадића, такође. Кад је Тадић оставком скратио мандат, а за то сам вам ја добар сведок, имао је на уму да ће на тај начин бити од помоћи Демократској странци која је пред изборе 2012. према свим сондирањима јавног мњења заостајала за више од десет процентних поена за СНС-ом. Зато је било неопходно да се утакмица између ДС-а и напредњака замаскира претварањем парламентарних избора у председничке, односно дербијем између Тадића и Томе. Што се тиче Демократске странке, план је успео и парламентарни избори су се завршили тако да је СНС био бољи од ДС за само 2 процентна поена (СНС 24%, ДС 22), али у другом кругу победио је Николић, тесно, али је победио, што је било изненађење, барем за нас који смо радили Тадићеву кампању. Вучић ми не делује као сујеверан тип и увек може да каже: „Биће трећа срећа!“.
Следећа дилема је кандидат за председника. Ако Вучић поднесе оставку пред расписивање заједничких ванредних парламентарних и председничких избора, биће потпуно слободан да трчи у кампањи, неће моћи у томе да га спрече ни потпуно сулуда правила која бране тзв. „функционерску кампању“, нити још несувислије тврдње да нема права да као председник буде носилац листе. То што ће сваки кандидат бити слабији од њега, надоместиће тиме што ће изборе претворити у „премијерске“. Тиме ће питање кандидата ставити у други план. Мада, по мом суду, Ана Брнабић би била јак кандидат. Прича о првој жени на месту председника Србије је нешто што би у цивилизацијском смислу померило неке ствари у Србији и у нашим главама које, кад су озбиљне функције у питању, првенствено мисле на мушкарце као кандидате.
У анализи читавог проблема није небитна ни ситуација у блокадерским редовима, као и у редовима опозиције која се охрабрила да покида окове које су блокадери желели да им ставе. Али ту је немогуће нешто озбиљно рећи, с обзиром на то да се ту не зна ни ко пије ни ко плаћа, ни ко је луд ни ко збуњен. Је ли Ђокић још увек кандидат такозваних студената, или само појединих амбасада? Ако није, а чини се да није, ко јесте? Један професор-блокадер с Правног у „Утиску“ је рекао да је прича о потреби да блокадери имају програм „Вучићева подвала“. Да сам на његовом месту додао бих и да је потреба да „студенти и мирни грађани“ имају кандидата за било шта, такође Вучићева подвала. Ако се у „Утиску недеље“ појављују блокадерски гости који одбијају да се представе својим именом, шта фали да се сутра појаве маскирани и безимени кандидат за председника, премијера и за посланике? Могли би да гостују на телевизији маскирани као Наћо Либре.
Ако се договор НИС-а и МОЛ-а не постигне, због тога неће патити ни Мађарска ни Русија, али Србија хоће итекако
На концу, постоји и следећа опција: Вучић поднесе оставку и не распише ванредне изборе. Ана Брнабић, као председница Скупштине постане ВД председника, а Скупштина реконструише владу тако што изабере Вучића за премијера, а он о истом трошку смањи број министарстава на пола. Потом се председнички избори одрже у року од шест месеци колико би најдуже могао да траје ВД статус Ане Брнабић, а парламентарни избори одрже се у пролеће 2029, како бог заповеда.
Нико ме не пита, а ако кад би ме неко питао, изабрао бих ову последњу опцију. Зато што блокадери суштински не желе изборе, желе повод за нови талас терора и разарања државе и друштва. Већински народ у Србији не тражи изборе, постојећа влада је стабилна и не постоји ни један озбиљан разлог да се потеже за било чим ванредним. Сем, наравно, за ванредним хапшењем банде која 18 месеци крши Устав, законе и врши насиље над неистомишљеницима мислећи да је недодирљива.
