Овај текст пишем покушавајући да се ставим у кожу оних неодлучних који прате кампању на основу које тек треба да донесу одлуку
Спадам у опредељене бираче. У оне који се осећају довољно обавештеним и способним да оцене која је политичка опција најбоља за државу Србију, за народ и њену будућност без да ми за то треба званична кампања. Та кампања не служи онима који политику и њене актере прате приљежно као ја, већ за оне који имају неке друге преокупације и интересовања. То што мени за доношење исправне одлуке не треба кампања, последица је мојих афинитета и преокупација које су легитимне. То што неки други још увек вагају да ли ће на изборе да изађу и за ког ће да гласају, такође је њихово право.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Овај текст пишем покушавајући да се ставим у кожу оних неодлучних који прате кампању на основу које тек треба да донесу одлуку.
Зато гледам телевизијске дебате и себи постављам питања која ми се намећу на основу оног што учесници дебата говоре, а не само на основу оног што представљају сад или су представљали некад, уз услов да нису особе које први пут видим у животу. А таквих је на предстојећим изборима много.
Претпоставићу да сам особа коју догађаји у претходних 20 месеци нису лично погодили. Правићу се да ме блокаде факултета, улица, мостова и све пратеће насилне појаве нису дотакле, да нисам приметио како су факултети претворени у касарне линч руље, а да судови и тужилаштва нису избушени агентима страног утицаја који отворено и рекламирајући се на сва звона крше закон и Устав, баш као што су то чинили блокадерски ректори, декани, судије и тужиоци. Узмимо да нисам видео пребијање и понижавање полиције и разбијање, паљење зграда општина, судова и просторија СНС. Претпоставимо да нису физички нападане (углавном) жене, страначке активисткиње, а нешолакове новинарке малтретиране и проглашаване за „ћацад“. Правимо се да се претње харангом (коју сада зову лустрацијом), хапшењем деце политичких противника, јахањем, силовањем, дављењем и сличним облицима „завођења правде“ не дешавају и сада док ово пишем. Дакле, узмимо је то све само ружан сан.
Јово Бакић, нпр., у емисији Радио Београда срео се са Владимиром Ђукановићем, али га, супротно обећањима, није јурио по студију и давио у Сави, него је одговорио на нека питања
Ти непознати ликови пријавили су се за посао који никад нису радили. Узмимо да су сви анонимуси са „студентске листе“ часни људи добрих намера. Нека су сви одлични наставници у средњој школи, да су врсни зубари или изврсни штагод. Међутим, они се не јављају на конкурс за зубара, кувара и наставника у гимназији, они учешћем на изборима аплицирају за позицију оног ко ће за десетак дана водити земљу и одређивати судбину милиона. Да сам послодавац који треба да запосли стоматолога и наставника, дао бих му макар неколико месеци пробног периода. Пошто сам у позицији да бирам нешто много озбиљније, овде бих непознате у старту прецртао: боље да наставе да буду добри наставници и зубари, него да вежбају своју некомпетентност на судбини нације и државе. То бих урадио нарочито у случају кад пред собом имам групу непознатих средовечних људи који на изборима наступају у име (такође непознатих) студената и тајне организације зване пленум. Размишљам овако: уколико су тим људима намере часне, чему тајновитост? Чему игра скривалица? Зашто ми не кажу ко их је изабрао и окупио? Ко их ветира? Ко их финансира? Ко одређује на који дуел смеју да изађу и шта смеју да кажу? Зашто ми не открију шта планирају да раде ако буду изабрани? Како ће решавати горуће националне и територијалне проблеме Србије? Хоће ли мењати спољашњи курс земље и како? Шта ће са енергетском кризом? Како ће ти, дакле, наставници гимназија, стоматолози и социолози, обезбедити наставак економског напретка и раст плата и пензија? И на концу, зар ти људи не разумеју да тражећи мој глас док крију од мене све све што као бирач и човек имам право да знам, омаловажавају моју интелигенцију и вређају мој здрав разум?
Зато се ипак фокусирам на позната лица.
Јово Бакић, нпр., у емисији Радио Београда (има је на YouTube) срео се са Владимиром Ђукановићем, али га, супротно обећањима, није јурио по студију и давио у Сави, него је одговорио на нека питања. До јуче је, рече Ђука, Бакић тврдио да Косово треба да буде независно, а да је Сребреница геноцид, па га Ђука с правом пита да ли је то став „студентске листе“ на којој је и Бакић. Бакић одговара: истина је да је то био његов научни став (!), али да више није „јер је сада ушао у терен практичне политике“. Значи, јуче, кад није тражио мој глас, говорио је једно, сада кад тражи – тврди супротно?! Шта то за неодлучног гласача значи сем да га и Бакић и „Студентска листа“ практично третирају као магарца?
Нажалост, данашњу Ољу Бећковић више не познајем, али личности које се нуде да буду алтернатива Вучићу знам као злу пару. Зато и нисам међу неопредељеним бирачима
Или најновије издање „Утиска недеље“ с Поношем и Милошем Јовановићем. Ту Милош, који за себе тврди да је патриота и десничар, објашњава да по сваку цену треба срушити Вучића који већ годинама трпи све притиске света јер не жели да призна Косово, уведе санкције Русији и призна ђеносајд (док за то време Србија не само што не осећа никакве последице, већ се убрзано развија и јача) и у сврху, дакле, рушења Вучића, Милош је спреман да после избора сарађује са лажном студентском листом, и са Поношем, Мариником и Ђиласом, значи, са онима који су спремни да признају независно Косово, уведу санкције Русији и признају општински геноцид што је услов за улазак у ЕУ (који будући Милошеви партнери заговарају). Тиме ће антиевропејац и патриота, Милош Јовановић, кад сруши Вучића одбранити Косово. Хм?! Даље, Милош Јовановић је, каже, противник корупције, и зато је спреман да у борби против ње сарађује са Драганом Ђиласом и Мариником Тепић чији су успеси у борби против корупције од раније познати, као и са Дејаном Шошкићем са чијим се антикорупцијским подвизима ових дана детаљно упознајемо. А ту је и војска чије јачање Милош Јовановић поздравља и планира да то настави са пензионисаним генералом Поношем који је као начелник генералштаба српску армију свео на ловачко друштво. То је, отприлике, понуда која десно и патриотски настројеног гласача треба да убеди да гласа за Милоша Јовановића (који, иначе, за сваке изборе мења име листе, па сад више ни он сам не зна да ли је представник Метле, Наде или ко зна чега).
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
У том истом Утиску био је присутан и један истраживач јавног мњења. Своју непристрасност (коју позиција истраживача захтева) доказао је тако што је носио мајицу са бројем „Студентске листе“. Ипак, изнео је једну занимљиву тврдњу: међу Вучићевим гласачима има тврдих заговорника европског пута Србије! Здравко Понош је на то реаговао тврдњом да је ЕУ „део нашег крвотока“ и да Вучић не уме или не жели да (нисам до краја схватио шта од та два) Србију уведе у Европску унију. И ту сам очекивао да ће Оља Бећковић, која је у време док сам је познавао (и гостовао у њеним емисијама) била луцидан и интелигентан новинар, поставити питање које се намеће: „Пошто Вучић не уме или неће да уведе Србију у ЕУ, шта ћете ви, г. Понош, са све Мариником и Ђиласом, а после избора и са Милошем Јовановићем и Дејаном Шошкићем, урадити како би Србија отклонила препреке за улазак у ЕУ кад знамо да је услов који се Србији поставља признање Косова, геноцида у Сребреници и увођење санкција Русији?“
Оља, коју сам некад познавао, тражила би и од Милоша Јовановића да објасни шта ће он као противник ЕУ интеграција тачно да ради у коалицији са онима који прихватају све уцене и налоге за поништење суверенитета и интегритета Србије да би можда некад, а вероватно никад, ушла у ЕУ.
Нажалост, данашњу Ољу Бећковић више не познајем, али личности које се нуде да буду алтернатива Вучићу знам као злу пару. Зато и нисам међу неопредељеним бирачима.
