Веровали или не, у само два претходна месеца су у хрватским медијима објављена чак 6.282 текста посвећена Александру Вучићу. Попут злих сунцокрета, тамошњи списатељи и аналитичари, лака пера хрватских медија, окрећу се вртоглаво и вучићецентрично на ову страну Дрине и Саве, пут свог омиљеног „злог Србина“ који, по њима, „угрожава регионалну стабилност“
Избори у Србији су изгледа постали прави мамац и велики изазов за све наше комшије и бившу браћу из обе југословенске епохе.
Нажалост, у бројним текстовима на ову тему убедљиво преовлађују неочекивана забринутост, неизбежна иронија и слабо прикривена нетрпељивост. Као да им Србија није судбоносне 1918. дословно поклонила државност, опростила ратне грехове и великодушно укинула плаћање одштете које су, у то исто време, савезничким земљама морале да надокнаде све друге бивше чланице пораженог војног савеза Берлина, Беча, Пеште, Софије и Истанбула. И као да је, овим невероватним поклоном српске Краљевине дојучерашњим ратним непријатељима, „заслужена“ ова неугасиво и сада већ вековна мржња, оивичена незахвалношћу, деградацијом свих врста и бруталним презиром. Чак ни страшна српска страдања у оба светска и низу балканских ратова у прошлом веку нису успела да макар мало умилостиве наше словенске, екс-југословенске џелате и фанатичне мрзитеље.
Постојале су и одређене паузе у овом апсурдном (ничим изазваном) фронту злурадих хрватских и словеначких, муслиманских и бошњачких, црногорских и македонских завидљиваца, па је ту, повремено, било и заједничких бракова и пријатељстава, кумстава и ортаклука, летовања и екскурзија. Па су, као облог на рану, међу нас лукаво стављани „Јадрански сусрети“ (такмичарске игре на мору и риви) и заједнички спортски успеси шампионских генерација; популарне модне ревије и музички фестивали у Сплиту, Пули и Опатији; сарајевска Зимска олимпијада и рекордни резултати са скијашке скакаонице у Планици; популарна „Игра детекције“ и још популарнија „Квискотека“; све са ауто-путем Братства и јединства, пругом Београд–Бар и силним омладинским радним акцијама (на којима су учеснике забављали Јосипа Лисац и Парни ваљак, Ђорђе Балашевић и Бијело дугме, Здравко Чолић и Индекси…).
Сада се сва њихова опсесивна мржња - већа од сваке љубави за ма ким и ма чим другим - сконцентрисала на једног човека, најпознатијег српског вођу уочи наших партијских избора од 25. октобра
Па би се тако смењивале плиме и осеке мржње и пакосног звоцања према нама: ред ратних клања и поратних ћутања на ову језиву, апсолутно забрањену тему; па ред распусне забаве и српског олаког праштања (без казне и макар минималног покајања наших мучитеља).
Злочин без казне се стално продужавао, из ратних у међуратна времена – све док нас наша привремена „браћа“ из краљевских бановина и титоистичких социјалистичких република нису коначно одбацили. Дословно откачили, уз крике и претње, најружније псовке и пуцање у месо.
Они су нас, на крају, ослободили свог присуства на најболнији и најодвратнији начин, без трунке носталгије и сентимента, као да су толике деценије били у југословенском ропству, а не под братском заштитом српских победника са Солунског фронта (из Првог) и крајишких Срба антифашиста (из Другог светског рата).
МРЖЊА КАО РАЗЛОГ ПОСТОЈАЊА
А сада да се вратимо на час у време садашње и на почетак овог мог текста. У опис безбројног роја мушица и трутова из суседне цветне баште, оне која никако не може да нам опрости нашу вишедеценијску љубав и наклоност.
Сада се сва њихова опсесивна мржња – већа од сваке љубави за ма ким и ма чим другим – сконцентрисала на једног човека, најпознатијег српског вођу уочи наших партијских избора од 25. октобра.
Веровали или не, у само два претходна месеца су у хрватским медијима објављена чак 6.282 текста посвећена Александру Вучићу. Попут злих сунцокрета, тамошњи списатељи и аналитичари, лака пера хрватских медија, окрећу се вртоглаво и вучићецентрично на ову страну Дрине и Саве, пут свог омиљеног „злог Србина“ који, по њима, „угрожава регионалну стабилност“.
Човек коме је развој економије и јака привреда најважнија преокупација постаје у овој политикантској алхемији неко више налик на њихове шовинисте и проповеднике мржње него на себе самог.
У очима домољубних посматрача унапред борави оно што не тражи никакву проверу, нити доказе и аргументе. У свој поглед су већ истетовирали неизбрисиво оштре и лажне црте нечега што постоји само у њиховој поквареној машти (обузетој прљавим страстима). Па онда председнику Вучићу, и грађанину Вучићу, и будућем премијеру Вучићу, приписују све грехе којих су се успели досетити; све мане и недостатке из карикатуралног описа једног балканског политичара.
Када су се, недавно, либерални чешки политичари и новинари агресивно мешали у суседне словачке изборе, они су се, ипак, и поред све критичности и неслагања, бавили правим Робертом Фицом, а не његовом вуду лутком
Када би неко неупућен покушао да само на основу неког од тих чланака конкретно замисли човека о коме се толико пише и размишља, био би много ближе карикатуралном лику неког од Павелићевих министара у бекству од правде него модерном творцу српске привредне, државне и идентитетске обнове из друге и треће деценије 21. века.
То свакако не би нимало личило на оног изразито високог човека упечатљивог изгледа, добро познатог из дугих дипломатских ходника како Истока, тако и Запада, и оноликих срдачних сусрета са Путином, Меркеловом, Рубиом, Сијем, Модијем, Макроном, Орбаном, Фицом, Бин Заједом, Мелонијевом…
На несрећу, већи део овог измишљеног изгледа тог лажног Вучића из хрватског тиска и њихових медија дошао је, у ствари, са ове стране: из најозлоглашенијих луксембуршко-београдских фабрика лажи. А то иде дотле да се повремено губи свака друга сличност између њиховог и оног правог Вучића, осим имена и презимена.
У тој очигледној диспропорцији између стварног и измишљеног се и крије главни проблем свих ових хиљада и хиљада памфлетских, „промиџбених“ текстова.
Када су се, недавно, либерални чешки политичари и новинари агресивно мешали у суседне словачке изборе, они су се, ипак, и поред све критичности и неслагања, бавили правим Робертом Фицом, а не његовом вуду лутком.
И ту ништа не помажу банални, кич хвалоспеви митских димензија о побуњеним студентима из Србије, када их све апсолутно наткриљује надљудска (и подљудска) острашћеност према првом човеку српске власти и државе. Тако да те неумерене похвале без иједног аргумента упућене млађаним србијанским бициклистима са индексом у руци, аутоматски губе на снази јер су тек у трећем плану у односу на највећег српског политичког јунака нашег доба, онога коме се (иако често са гримасом мржње) ипак клањају сви који о њему пишу и расправљају.
Па му и ненамерно праве предизборну рекламу они што никако да схвате да је и негативна реклама (посебно у тим количинама) – реклама.
Скидајући му краљевску, стављају му царску круну на главу. Очајни што Срби имају таквог предводника и лидера. Свесни да је са њим – Србија опет свет.
Али овог пута без свих њих на својој народној грбачи.
Доста је било.
