Још током трајања блокада често смо могли да чујемо необичне тезе према којима би „универзитети радили“, али им то „не дају студенти“
Универзитет у Београду је за више од стотину места пао на Шангајској листи универзитета. У нашој јавности реакције на ову вест су у потпуности опречне. Власт, а посебно њени медији, разумели су је као коначну дисквалификацију универзитетске управе и ректора. Опозициони професори, блокадерске организације, опозиција и њихови медији су је омаловажили, релативизовали и кривца потражили у влади, која наводно не финансира довољно универзитет.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Истина је да место на Шангајској листи зависи од научног доприноса запослених на универзитету. Због тога ова листа нема много везе са студентима и студирањем. Постављају се међутим три начелна питања: 1. Да ли је нормално да неко ко је блокаде у потпуности подржао, у великој мери организовао и дозволио да установе не раде, данас тврди да је све време радио па су му само недостајала баснословна средства? 2. Колико државе, које су нам узор, дају средстава универзитетима за научна истраживања? 3. Како неко може за било шта бити одговоран у будућој, демократској Србији, ако вођа блокадерског покрета ректор Ђокић, и они који су заједно са њим у једном биће „светом рату“, не могу нити теоретски бити за било шта одговорни?
Уништили су животе бројним студентима, али су после две непримљене (незарађене) плате почели да просе новац од богатих блокадера
Још током трајања блокада често смо могли да чујемо необичне тезе према којима би „универзитети радили“, али им то „не дају студенти“. Ако је и имала неког смисла током деведесетих година – када су студенти са мање или више подршке професора бојкотовали наставу – данас таква исприка не важи. Наиме, велику већину факултета затворили су током осам месеци декани, њихова већа и део запослених (готово нигде није била реч о апсолутној већини), студенти су ту били декор, учесници тек понегде организатори. Довољно је рећи да су моје студенте (апослутну већину њих) и мене са наставе покушале да избаце непознате младе особе које, осим двоје, никада нисам видео на факултету на коме радим, док нити једна од њих није студирала на Одељењу за историју. Пошто нисмо хтели да одемо, упркос вриске, цике, нагуравања, претњи, снимања… дошао је управник Одељења за историју проф. др Влада Станковић, који ће због заслуга за рушење српске државе касније понети надимак Влада Блокада, обратио ми се неучтиво и сикћући наредио да напустим учионицу (што сам одбио). Један бокадер тада му је пребацио: „Професоре, нисмо се тако договорили. Рекли сте да неће правити проблеме.“ Неколико дана касније група непознатих силеџија ушла је у моју учионицу да провери „да ли радим“ и „да ли држим наставу“. Било је факултета какав је Филозофски у Новом Саду где је постојао списак професора којима је забрањен улазак у зграду (дакле и у канцеларије), на Факултет техничких наука (ФТН) у истом граду професори су могли до својих кабинета (о лабораторијама нема речи) да дођу само након што им то дозволи неуставна и незаконита установа по имену пленум. Чак и тада пратили су их активисти пленума. Нејасно је зашто: да не краду, не баве се научном делатношћу, не поставе мину…? Четврто ми не пада на ум. У таквим условима хиљаде студената мање је завршило студије, бар 450 није отишло на школовање у иностранство (зато што им блокадерске управе нису издале један документ)… А блокадерски професори тврде да су за то време вредно радили и да су им само недостајала већа средства!? Уништили су животе бројним студентима, али су после две непримљене (незарађене) плате почели да просе новац од богатих блокадера. Када им је то обезбедило свега 100 евра синекуре месечно, већ трећег месеца су се предали и обновили наставу.
Велика већина универзитета у ЕУ нису државни. Тамо професори „доносе“ науку, резултате, углед и финансирање које иде уз њих. Али размотримо мало ту мантру како Србија „не улаже довољно“ у науку. Тачно је, просек ЕУ тренутно износи 2,2% БДП-а у науку. Међутим, ако једна Белгија – пребогата, преповлашћена и историјски срећна бивша геноцидна колонијална сила – улаже у науку 3,36% БДП-а; чланице ЕУ Хрватска и Бугарска улажу мање – 1,39 и 0,77%. Србија улаже 0,94%.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Но, 2008. године, на врхунцу реформи и евроентузијазма и пре него што је ЕУ погодила криза, Хрватска је улагала 0,87%, Бугарска 0,45%, Белгија 1,92% а Србија 0,35%. Дакле, Србија је током протеклих деценија остварила највећи раст улагања. Србија је показала и највеће занимање за науку, будући да се бугарски БДП у међувремену повећао за 140,1%, српски за 83,4%, хрватски за 53,4% а белгијски за 40,2%. Тако се то гледа, а не чита се са „винске боце“, како то чине поједини похлепни декани. Уз све то, треба сагледати и шта је сваки наш факултет у међувремену урадио, а са њим и свако од нас. Србија се можда недовољно мењала, али у односу на њу ми се нисмо мењали уопште.
Велика већина универзитета у ЕУ нису државни. Тамо професори „доносе“ науку, резултате, углед и финансирање које иде уз њих
У Србији су од поплава у Обреновцу 2014. власти најодговорније за несреће, злочине појединаца и природне катастрофе. Опозициона мисао више није заинтересована за бољу власт. Они кажу да нам треба „срећнија“, „мање баксузна“ и „Богу милија власт“ – сигуран сам да ћемо са фетиш тумачењима наставнице социологије коју је непотизам довео на бивше радно место, и са знањем које кад је реч о верским обредима има ректор – још један „професор, син професоров“ – далеко догурати (после њиховог доласка на власт можда ће прорадити и вулкан на Авали). Питам се да ли је могуће да они ни за шта не могу бити одговорни: за смрт студенткиње на никада нереновираном Филозофском факултету у Београду, која се тамо нашла после радног времена, у часу експлозије која се не би десила да су на исправан начин одржаване просторије; за лош учинак универзитета, изостанак реформи… Ако цунами, вулкани и земљотреси не збришу Србију када блокадери дођу на власт, сигуран сам да ћемо, без обзира на учинак, имати увек најбољу и најневинију власт у Европи и шире.
