После рата постали смо жртве тзв. транзиционе правде. Неке државе попут Хрватске, Словеније и Црне Горе оствариле су све што су у односу на Србију и Србе желеле. Бошњаци и Албанци са Косова и Метохије – готово све
Један мој пријатељ увек је био крајњи антикомуниста и велики родољуб. Ипак, последњих година тај бивши професор универзитета и министар гледа другачије на нашу прошлост. Помирљив је. Заборавио је ранија огорчења и занесености. Гледа своју децу коју доследно подстиче да се школују што даље од Србије и говори о „пропуштеним приликама“. Не зна за кога би гласао, али је сигуран да је све боље од постојећег стања. Необично, али слично је говорио од када је први пут ушао у владу и био врли и вредни министар.
Пошто је и о комунистима његово мишљење постало некако релативизовано и изнијансирано, упитао сам га једном приликом да ли је заборавио тог свог ујака кога су комунисти 1944. године стрељали када је био у првој младости. Одговорио је: „Туга је таква биљка – кад је не заливаш она увене.“
Наравно, мој друг бивши министар је представник тек једног дела српске елите. Међутим, међу Бошњацима Федерације Босне и Херцеговине такве је практично немогуће пронаћи. Ако је он ипак лош пример, хајде да упоредимо рецимо Србију 1944. и Хрватску (Блајбург) 1945. године. Истина је, у оба случаја су партизанске команде наређивале да масовна погубљења изврше припадници народа коме припадају прави и наводни сарадници окупатора и домаћи фашисти. У оба случаја страдало је око 60.000 људи. Разлика је у томе што су четници били антифашистичка герила, која је убила десетинама пута мање грађана Југославије него хрватске усташе. Истина је и да су силе Осовине у Србији биле подржане од више десетина пута мање људи него у Хрватској. Ипак, док је Блајбург тамо поистовећен са Јасеновцем, а у парламентарној десници га је чак и засенио, у Србији над гробницом са око 3.000 (у односу на преостало становништво Беграда реч је била о 2-3%) листом апсолутно невиних Београђана, сваке године се окупља неколико десетина грађана, а државна подршка је ретка и симболична.
Сведоци смо необичног феномена. Србија је једва преживела ратове из деведесетих година. У изборним годинама у САД (1991–1992; 1995–1996 и 1999–2000) нама су наметани ратови у којима се српски народ бранио од потпуног обесправљења па и нестанка. У тим ратовима, у сукобима са суседима ми смо побеђивали, пораз или некакав смоквин лист споразума наметали су војном силом САД и њихови европски савезници. После рата постали смо и жртве тзв. транзиционе правде. Неке државе попут Хрватске, Словеније и Црне Горе оствариле су све што су у односу на Србију и Србе желеле. Бошњаци и Албанци са Косова и Метохије – готово све. Довољно је да споменем да данас Бошњаци живе на пространијој територији него што је то био случај 1991. године – ово није моја процена већ званични податак Пописа из 2013. који не признаје Република Српска. Слично је и са Албанцима са Косова и Метохије – Срби су чинили 11% становништва покрајине и 40% жртава рата. Послератни прогон Срба нема премца у односу на политику Србије према Албанцима од 1989. до 1999. године. Па ипак, мржња не тиња, већ се разгорела попут шумског пожара.
Борис Тадић данас говори о лошој политици садашње власти која је, како тврди, поништила његове мировне успехе. Његови успеси завршили су се већим исељавањем него усељавањем, те са по 300 инцидената на штету Срба у Хрватској годишње
Истина је, САД и савезници подржавају нешто што би код тих недовршених државних пројеката и осакаћених националних идентитета свакако било присутно. Тачно је да СР Немачка финансира претварање средњовековних рушевина православне цркве у Новом Брду у католичке. Сви они знају да начин на који је обележавана годишњица злочина у Сребреници, у будућности без много сумње води у један кратки али геноцидан рат против Срба у Босни и Херцеговини. Да у будућности желе мир, а не рат, Немци пре неколико година не би као узорну делатницу у медијима наградили најбољу албанску новинарку, а као најбољег српског новинара препознали колумнисту који је бошњачки шовиниста. Некога би ваљда, после више деценија суђења у Хашком трибуналу, и осудили за злочине против Срба?
Проблем је у промени свести међу Србима. Истина, бивши Грађански савез Србије добио је једнако мало гласова када је настао 1992, и у време најдубљег пораза српске националне идеје, а након две године огромне власти ове патуљасте странке, 2003. године. Ипак, захваљујући преданом раду, милијардама евра уложеним у медије и НВО сектор, данас постоји култура аутошовинизма и око 20% грађана Србије сматра да није важно шта год се догоди са српским народом изван наших граница или са Србијом, под условом да њихови политички противници буду смењени и ако је могуће страдају.
И ту долазимо до актуелног мундијала. Општи савет медија је да грађани треба да навијају за репрезентацију БиХ. „Змајеви“ су названи по муслиманском феудалцу из времена када су Срби били поробљени и без обзира на чињеницу да је Хусеин-бег Градашчевић био спреман да призна своје давнашње српство и подичи се традицијама Косовског боја, он ништа није урадио да положај, у то време већинског, народа на његовој земљи буде промењен. Репрезентација БиХ је готово ексклузивно бошњачка. Недавно сам видео фотографије са једног од мундијала из прошле деценије, међу навијачима БиХ свуда су заставе садашње, међународно признате БиХ. Данас они навијају под заставом ратне „Републике БиХ“. У Сарајеву гимназисти туку своје вршњаке из Србије, које су приглупи родитељи и криминално немарна школска управа послали у град где није достојно обележена ниједна масовна гробница српског народа, одакле је прогнано бар 100.000 Срба, где су масовне убице и силоватељи третирани као божанства, а грбови им обележени боље него Алијин, где деца у мектебу уче о српским агресорима, њиховом столетном злоделу и 14 геноцида.
Бивши председник Србије Борис Тадић данас говори о лошој политици садашње власти која је, како тврди, поништила његове мировне успехе. Његови успеси завршили су се већим исељавањем него усељавањем, те са по 300 инцидената на штету Срба у Хрватској годишње. Покушали су његовим путем да иду и напредњаци, па ипак од 2021. до 2025. број оних који подржавају усташку НДХ повећао се у Хрватској за 100%.
Теши што је Борис Тадић пре неколико месеци упоредио савремену Србију са Италијом пред долазак Мусолинија на власт. Разлика је у томе што у Србији од 2022. до 2025. нико није погинуо због политике, а у Италији су само црне кошуље, током три године пред ступање на власт, убиле око 3.000 грађана свих узраста и оба пола. Срећом, мањак интелигенције није кажњив. Ипак, глупост није главни разлог, а посебно није оправдање било коме у Србији да верује у успех досадашњег регионалног „помирења“.
