Филип Грбић: Пријатељство у политици

ФОТО: Компас/Илустрација

Вучића су издали они за које је највише учинио. Ласкавци и гребатори долазе и пролазе. Неприлике увек истерају на видело праве и лажне пријатеље. Пријатељство Србије и Русије издржало је најтежа искушења

          Левичарски активисти и остали згубидани свима око себе непрестано набијају на нос да се приватни живот не може раздвојити од политике. Ова тривијална мисао подиже се на ниво филозофске мистификације онда када кажу да је и приватно, у суштини, политичко. Праве се као да су тиме рекли богзна шта. Расправа са неистинама је напоран подухват али барем није сасвим безнадежан. За разлику од расправе са неистинама, расправа са бесмислицама је налик на покушај да рационалним средствима убедите параноика да га нико заиста не прати, не надзире, не прогони итд. Идеолози и психотичари имају ту заједничку црту. Пре ће пасти у лудило, него прихватити чињеницу да њихова егзистенција у овом свету нема превелики значај.

          Насупрот популарној мистификацији која растеже појам политичког преко сваке разумне границе, ја, напротив, тврдим да се језгро приватног живота налази ван домашаја политике и проналазим извесну утеху у овој тврдњи. Политика је област у којој се сударају приватни и јавни интереси, апстрактна начела и историјска противречја, осећања и дужности, закони и обичаји… Укратко, политика је страст, која, као и свака друга велика страст, подразумева страдање, борбу и жртву. Зато смо захвални оним ретким повлашћеним тренуцима када нам свест утоне у неодређено лирско стање, када никаква брига и никакво хтење не помућују чисту радост садашњег тренутка.

          Постоје врсте односа којe ватра политичке страсти не може да опече. Пријатељство није такав однос. На трагу Шмитових анализа, испоставља се да је разлика пријатељ/непријатељ конститутивна за политику у оној мери у којој је разлика лепо/ружно конститутивна за естетику, а добро/зло за етику. Карл Шмит разјашњава појаву која многе људе стално изнова збуњује. Непријатељ уопште не мора истовремено да буде ружан и зао, али то не значи да је због тога мање непријатељ. Важи и обрнут случај. Естетска лепота и морално држање сами по себи нису гаранција за пријатељство. Слободоумље и трпељивост према различитим животним стиловима јесу без сумње врлине у приватном животу али се на тим врлинама не може градити делотворна политика. Другим речима, политика је област у којој лични афинитети и аверзије једноставно нису релевантни. Политичка заједница се распада онда када естетска и етичка мерила прекораче чисто реторичку употребу и постану једини аргументи у борби за власт. Тако настају снобизам и морализам. Не зна се које је грђе зло од ова два.

          Манични, квазирелигиозни морализам је оно што нагони појединце да стоје у демонској тишини на раскрсницама око поднева. Очекивања ових фанатика од историје инфантилна су колико и опасна. Мањак идеја и вишак емоција законито воде у пропаст, како у приватном, тако и у јавном животу. Не морате да будете цинични да бисте приметили да су напарфемисане фразе о правној држави, институцијама, емпатији и људскости све до једне лишене сваког политичког садржаја. Јер ту и није реч о идејама, већ о борбеним покличима који прикривају властито ништавило. Нема сумње да ће култура уличних протеста и блокада у годинама које предстоје постати предмет бројних теоријских студија. Психоаналитичари с разлогом човеково понашање посматрају такорећи искоса и истражују у чему се састоји не толико очигледна, секундарна добит од наизглед неразумљивог, аутодеструктивног облика понашања. У случају следбеника култа „крвавог длана“, ову добит треба тражити у поривима који тапкају у најмрачнијим пределима људске душе, чекајући (не)повољну прилику да се испоље али тако да не покажу одмах своја гадна лица. Морализам дели људе на боље и горе. Морализам такође обећава медиокритетима да ће им утолити паклену жеђ за осветом. Права мета сваког морализма није политичка класа, већ устројство света и његов Творац. У том смислу, морализам филозофа и писаца већ вековима окрепљује и надахњује душе. С друге стране, морализам уличних активиста нагони на повраћање.

          Не тако давно, председник Вучић је изјавио да у политици ништа не траје краће од захвалности. Колико се сећам, он је то казао док је говорио о неком пријатељу за којег је много учинио и који му се „захвалио“ тако што је отишао на протест на Аутокоманди. Непријатељ не може да вас повреди онако како може пријатељ. У свом дијалогу о пријатељству Цицерон пише да ти непријатељ барем понекад каже истину, док лажни пријатељ то никада не чини. Понављам, пријатељство је основна политичка категорија. То значи да ми је пријатељ онај с којим не делим само задовољства или заједничку корист. Пријатељ ми је, пре свега, онај на кога могу да се ослоним у борби за остварење заједничких вредности. Вучића су издали они за које је највише учинио. Ласкавци и гребатори долазе и пролазе. Неприлике увек истерају на видело праве и лажне пријатеље. Пријатељство Србије и Русије издржало је најтежа искушења.  

        Елитни српски националисти користе сваку прилику да нашкоде пријатељству Србије и Русије. Путују у Москву да би по кабинетима и по опскурним конференцијама оговарали сопствену земљу. Шире лажне вести о увођењу виза за грађане Русије иако је Србија, по неким проценама, примила приближно 130.000 миграната из Русије и издала хиљаде радних дозвола за грађане ове земље у време када ови људи нигде на Западу нису добродошли. Пожурили су елитни српски националисти да фантазирају о „освети Кремља“ због посете Зеленског. Тиме су још једном показали да не познају Русију и да, самим тим, не разумеју руску политику. Уместо „освете“, ветеран светске дипломатије, Сергеј Лавров, одао је неочекивано признање Александру Вучићу. Али снобизам не допушта елитним српским националистима да виде оно што виде велики страни државници.