Блокаде образовних установа показале су да проблеми српске просвете далеко превазилазе питања наставе и испита. Криза је указала на дугогодишње слабости система, урушавање васпитне функције школе и потребу за темељним преиспитивањем образовне политике
Како то да су образовне установе постале жаришта најопасније побуне која је задесила Србију у овом веку? Ово питање се више не сме игнорисати. Држави која храни постојеће школе и факултете нису потребни спољни непријатељи. Пре почетка побуне нико жив није имао високо мишљење о квалитету српског образовања и васпитања. Трансфер знања и вештина одвијао се на инертан начин и без страсти. Нема те реформске иницијативе коју академска и школска монотонија није успела да задави. О дисциплини да и не говоримо. Довољно је да проведете велики одмор на ходнику или у дворишту било које школе па да опазите застрашујуће размере васпитне запуштености наше омладине. Тако изгледа школска стварност када дефинисање смисла образовања препустите семинаристима чији интелектуални апетити добацују најдаље до памфлета. Међутим, уколико би неки странац, који баш ништа не зна о стварном стању српске просвете, прочитао наставне планове и програме за наше основне школе и гимназије, помислио би да у Србији живе све саме ренесансне личности. Бирократска педантерија је згодно средство за прикривање опустошене реалности. Због тога предложене измене и допуне Закона о основама система образовања и васпитања неће ништа битно да промене јер полазе од претпоставке да је постојећи систем добар такав какав је и да је само потребно унети поправке у начин на који се управља тим системом. Нама нису потребне административне интервенције у постојећем систему. Србији је потребна коренита промена образовне парадигме.
Довољно је да проведете велики одмор на ходнику или у дворишту било које школе па да опазите застрашујуће размере васпитне запуштености наше омладине.
Најиб Букеле, председник Републике Салвадор, познат је широм света по својој одлучној борби у рату против организованог криминала. Фантастичан успех у овој борби учинио је Букелеа најпопуларнијим лидером на свету с подршком у бирачком телу која никада не пада испод 75%, а понекад прелази и 90%. Међутим, Букеле је код нас много мање познат по реформама у области образовне и културне политике. Расписивањем међународног конкурса Rehabitando el Centro, Букеле је ангажовао врхунске архитекте у намери да поврати живот у оронули центар Сан Салвадора, али тако да истовремено не наруши традиционални визуелни идентитет историјског језгра града. Ретко ко је данас у стању да одоли естетици стакла, бетона и урбаног вертикализма. Једном када тргови и улице постану безбедни за обичне грађане, следећи логичан корак јесте повратак реда и лепоте у јавне просторе. Али Букеле такође зна да национални препород не може да се изведе без темељне реформе образовног система.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
У децембру 2025. године влада Салвадора и компанија xAI, у власништву Илона Маска, започеле су партнерство чији је циљ интеграција персонализованог xAI Grok модела вештачке интелигенције у више од 5.000 државних школа. Реч је о првом таквом подухвату који се предузима на националном нивоу. Вековима су се принчеви, аристократија и најбогатији слојеви образовали уз помоћ личних тутора. Од сада ће сваки ученик у Салвадору имати личног тутора који наставу непрестано прилагођава знању, способностима, интересовању, темпу и укупним индивидуалним карактеристикама ученика. Вртоглави успон технологије омогућиће највиши могући ниво персонализације наставе. Разуме се да ова реформа суштински мења улогу наставника у образовању.
Захваљујући постепеном и планском увођењу вештачке интелегинције у образовни систем, наставник више неће бити „уџбеник који говори”, већ пре свега ментор, васпитач и морални узор. Овде се наш проблем битно усложњава јер ми најпре морамо да створимо образовну установу која ће да васпитава будуће васпитаче. Ко има ауторитет и моралну снагу да постави разумне границе нашим принчевима који у просеку половину будног времена свакога дана проводе гледајући у екране својих телефона? Када питате предметне наставнике зашто се праве мртви када ученици пред њима једни друге псују и киње, одговориће вам да њихов посао није да их васпитавају,, него да им предају енглески језик или историју. Добро, а чији је онда посао да васпитава децу ако не наставника? Већина родитеља, најчешће несвесно, углавном прави штету коју талентовани васпитачи морају да исправљају. Пред нашим очима стасавају генерације које су одгојиле „дигиталне дадиље” – телефони и таблети. После се чудимо како је могуће да адолесценти окупирају школе, а да њихови наставници и родитељи пред камерама захтевају да се „поштују одлуке дечијих пленума“. Овај бизарни експеримент у непосредној демократији који подразумева окупацију зграда образовних институција јесте још једна бриљантна идеја која је потекла са универзитета, и то не било ког, већ загребачког, што у свести београдске и новосадске интелигенције има нарочиту тежину и опојну привлачност.
Пред нашим очима стасавају генерације које су одгојиле „дигиталне дадиље” – телефони и таблети. После се чудимо како је могуће да адолесценти окупирају школе, а да њихови наставници и родитељи пред камерама захтевају да се „поштују одлуке дечијих пленума”
Универзитети су се широм западног света претворили у кампове за регрутацију леволибералних активиста. У нашем случају су идеолози и стратези неуспелог револуционарног преврата безлична бића која се крију иза научних звања, а многи су до тих звања доспели на дискутабилан начин, будући да је српски академски миље наскроз одређен интимистичко-вазалним односима. Покојни професор Владимир Глишин, светски признат стручњак у области молекуларне биологије, пре више од петнаест година је упозоравао јавност да је распуштање универзитета – једини лек за институцију у којој се избор наставног кадра не врши према научним мерилима, већ према политичким, клановским и завичајним критеријумима. Пропаст пленума може да буде прилика за маштовита и неконвенционална решења у образовној политици.
