Почетак треће деценије тзв. болоњских законских решења прилика је да се објективније посматра постојећи високошколски модел
Рекло би се да је савремено високо образовање у Србији све ближе суочавању са стеченом навиком условног рефлекса неприхватања организационих реформи. С друге стране, премер на тржишту знања подразумева преиспитивање децентрализованог модела управљања и демонополизацију постојеће мреже од близу стотину центара моћи лоцираних у факултетским управама. Временом се показало да су факултети радији да попреко гледају ка универзитету, него да се унутар себе мењају. А заправо је реч о оном нивоу свести који тежи апсолутизацији сопствене моћи без спремности да је дели са другима.
Наравно, подразумева се да је неопходно очувати кредибилитет наставно-научне аутономије приликом извођења наставе и развоја научне мисли, што представља исконску сврху високог образовања. Лоше је када се аутономија универзитета и факултета поистовети са постојећим организационим моделом, јер се тиме искривљује истина. Лоше је када се, под изговором аутономије, заправо желе сачувати привилегије факултетских управа, што нема никакве везе са квалитетом наставе и науке. Између аутономије високог образовања и организационог модела не постоји знак једнакости.
Како је функција високошколских установа стицање и трансфер знања, онда је суштина њихове делатности у аутономији стварања и формулисања студијских програма релевантних са становишта научног развоја, интереса друштвене заједнице и тржишта рада. А таква функција може се обезбедити, како интегрисаним, тако и неинтегрисаним универзитетом. Успех рада високошколских установа мери се квалитетом стечених знања, али и квалитетом управљања.
Да је расплинути механизам управљања пословно препоручљив, нема сумње да би га прихватили приватни универзитети, а управо је обрнуто, јер су сви они интегрисани. Успостављање већих система претпоставља принципе ефикасности, рационалности и економичности, што је предуслов боље позиције на тржишту пружања услуга високог образовања. Сетимо се да је концепт социјалистичког самоуправљања и удруженог рада постао превазиђен, чим се на нашим просторима отворило тржиште.
Када су факултети самостални да уређују унутрашњу организацију, онда и одговорност за квалитет управљања „пада“ на њихов терет. Тада се добар део делатне енергије троши на процесе формирања управљачког и пословодног тима, што је најчешће праћено поремећајем међуљудских односа. Појављује се микрополитичка борба унутар факултета, јер се као примарни интерес препознаје заузимање позиција моћи и остваривање одређених привилегија, па у тим борбама неретко долази до исцрпљивања институционалне енергије. Онај ко живи од факултета и онај у коме живи факултет, зна да је претходно изречено тачан опис преовлађујуће праксе високошколског живота. Губитком дела управљачке моћи, преостало би више простора за иновативно креирање пројектних активности у циљу конкурентности на тржишту научног истраживања и на тржишту рада.
Студенти? Похађали би наставу као и до сада, с тим што би професори и асистенти морали бити доступнији и радно дисциплинованији. Професори би мање времена трошили на међусобне сукобе у борбама за управљачке функције, па би имали више времена да се посвете студентима. Ваљда.
Коначно, свест о томе да знање нема границу не значи да не постоји граница у понашању оних којима је образовање суштина занимања. Баш као што свака власт мора бити ограничена академском слободом научне мисли.
