Ко су људи који желе да постану нова политичка елита Србије? Објављени састав блокадерске листе отворио је више питања него одговора, од политичких веза кандидата до дубоког раскола између два крила покрета који се представља као јединствен
Након што је медијски обелодањен актуелни састав блокадерске „листе“ (пред почетак летњег „ветирања“, новог круга брисања непожељних), јавност је суочена са потврдом очекивања – скоро без изузетка, сви „љути противници државе“ налазе се управо на примањима из државног буџета.
Ту, међутим, није крај занимљивим открићима.
Питање политике коју „листа“ заступа, односно истакнути кандидати заговарају, све време је било неупоредиво значајније. И чувано од стране блокадера као највећа тајна. Из састава који је предочен јавности, на ово питање могу се ишчитати неки врло занимљиви и више него сугестивни одговори. Почевши од већ увелико банализованог „принципа да не може бити активних политичара на листи“, већ јавно и погаженог кроз промоцију народне посланице Јелене Павловић (изабране као кадра Бранимира Несторовића) у виду кандидата на блокадерском списку „младих, нових лица“.
Близу поменуте, на истој листи се налази активиста Странке демократске акције „Санџака“ – СДАС, чији је лидер ноторни екстремиста Сулејман Угљанин, заговорник „Санџачке републике“, блиски сарадник Аљбина Куртија и аутор сомнабулне теорије о „албанском прапореклу Бошњака на овим просторима“. Активни заступник ове и овакве политике, позициониран на бр. 39 „листе“, замаскиран је кроз званично занимање професора у средњој школи, али и кроз познато сродство са „лидерком“ блокадера Државног Универзитета у Новом Пазару (ћерка поменутог „кандидата“), као и са бившим државним секретаром (обављао политичку функцију као кадар Угљанинове СДАС током 2007. године). Отворено питање непотизма овде делује као најмањи проблем (у поређењу са супругом В. Штимца, супружницима Фриц и другим упадљивим случајевима на „листи“) – политика и однос према држави Србији, њеном територијалном интегритету и уставном поретку, неупоредиво су значајнији.
Што се са једнаком забринутошћу може рећи и у случају „кандидата“ под редним бр. 70, који годинама важи за најближег сарадника озлоглашеног Динка Грухоњића, његовог НДНВ, бројних НВО фондација и организација из истог миљеа: другосрбијанског, аутономашко-сепаратистичког и антицрквеног. Поменути је адвокат, званични правни заступник више чланова „СТАВ“ – бегунаца оптужених пред државним органима Републике Србије за најтежа кривична дела против уставног уређења, који су уточиште од српских закона још од марта 2025. пронашли у Хрватској, где их је овај „кандидат на листи“ и посетио у више наврата. Практично нема групе екстремиста са подручја АП Војводине (странака, адвоката, медија итд.) са којима није остварио блиску сарадњу у њиховом антидржавном деловању.
За нијансу боље котиран, на месту бр. 69 на „листи“ налази се „кандидат“ који долази из миљеа политичара бившег режима (отац бивши координатор ДОС, потом на основу „револуционарних заслуга“ и председник општине) и заговорника тезе о „угрожености бугарске националне мањине“ у нашој земљи, уз све што иде приде – од НВО мутне воде, преко активности са страним ДКП, па до друштва безбедносно-интересантних лица свих могућих профила.
И сличних примера, али и других „типова“ (више него) упитног опредељења по питању државних и националних интереса, има у великом броју. Експонирани активисти „Прогласа“ налазе се практично свуда на листи, уз њих и активисти „Цеприса“ Миодрага Мајића, сарадници „Грађанских иницијатива“, корисници финансијских програма ЕЕД итд.
Колико је важно да са њиховим ставовима и биографијама буде упозната шира јавност, људи који својим гласом на изборима треба да определе судбину државе и одреде чије ће је руке (и каква политика) водити у будућност, ништа мање значајна јесу ова сазнања и за саме – „кандидате на листи“ блокадера, али оне друге, који сами себе доживљавају као „национално оријентисане“.
Група чијим се неформалним предводником сматра Мило Ломпар (већ једном уклоњен са „листе“ на интервенцију „либералних“ блокадера) отворено негодује због неравноправне заступљености у поређењу са антинационалним, „грађанистичким“ актерима – па чак и интерно комуницира да ће иступити са „листе“ и формирати сопствену, уколико овај дисбаланс не буде регулисан у будућности.
Већ сада би требало да Ломпару и истомишљеницима постане сасвим јасно: никакавог „балансирања“ ту неће бити, нити је то уопште могуће. Снага бројева је неумољива: будући да су већ сада десетоструко више заступљени екстремно „либерални“, „другосрбијански“ представници – нема тог „вета“ који ће моћи да изједначи две поменуте групе. А да ли ће евентуалну одлуку о подршци Ломпару и пронационалним блокадерима заиста донети и даље пратити „пола Београда, цео Крагујевац и цела Косовска Митровица“, како то они тренутно замишљају… то не би могли да гарантују ни сами.
„Пленум“ мора да одлучи, а ту лобирање пресуђује. Осим што су од Новог Сада, Новог Пазара, али и Ниша (који је под чврстом контролом „друге половине“ Београда) сами – одавно дигли руке. У изборној комбинаторици, и једнима и другима, Србија дође ипак као последња, најмање важна тема.
