Ако за оне који нису непријатељи и жртве Запада постоји било каква корист од цивилизацијског самобрисања које је постало незаустављиво, онда је то могућност да данас у Француској уживо гледају зашто су пропале неке од највећих и најбогатијих сила у људској историји. Њих смртни непријатељ није освојио. Оне су му саме отвориле капије
Ништа у данашњој Француској није једноставно. Слике су овог октобра показивале једно: људе, углавном младе мушкарце чија кожа није бела, који немилосрдно, систематски руше, пале и разбијају оно што није арапско и исламско, док су нас тамошњи политичка класа и утицајни „стари“ медији, не само француски, убеђивали да не верујемо својим очима. Тврдили су да је оно што смо гледали, углавном захваљујући Иксу, генерисала вештачка интелигенција и да су за то одговорни непријатељи Запада – Русија, Иран или Кина, што је лаж.
То је у случају Би-би-сија било толико надреално да, док нам је ова телевизија, чија је репутација у нескладу са испирањем мозга које спроводи, емитовала слике насиља, њени спикери су говорили да су протести у француским градовима били „углавном мирни“. При томе, снимци су бирани тако да је било јако тешко видети боју коже оних који серијски, с гуштом пљачкају, пале и скрнаве, и да не буде видљив главни симбол – палестинска застава.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
У најбољем случају, критички оријентисани коментаријат, близак центристичким политичким господарима западних држава, говорио нам је да су протести остали културално безмирисна, верски неутрална и расно „безбојна“, класна ствар, производ злочињења неолиберализма, чије политичке слуге нису урушиле само образовни систем, храњених полицијском бруталношћу у земљи која има дугачку историју револуционарног насиља и поноси се њоме. Тако јесте почело, али повод је брзо отишао у други план.
Западни центри моћи нам и даље поручују да оно што смо могли да видимо у Француској није последица онога што је лавовским делом последица масовних имиграција без интеграције досељеника и њихових потомака, које су довеле до промене састава становништва у великој већини западних земаља. Оно о чему има смисла размишљати јесу разлози зашто је она не толико допуштена колико охрабривана. Не и о њеним последицама.
Но, чинило се многима, јасну, једнозначну слику неконтролисане имиграције као извора рушитељског насиља закомпликовала је чињеница да за најдеструктивнији чин, паљење Градске куће у Лиможу, нису одговорни ни (лажни) азиланти ни (илегални) имигранти ни „Французи“ који нису постали Французи, потомци досељеника из бивших колонија који нису интегрисани, декларативно „Французи“ са антифранцуским саморазумевањем – већ аутохтони, бели Французи, деца француске културе поседнута западним идеологијама.
У ПРЕСЕКУ (ПРЕВРЕДНОВАНОГ) РАСИЗМА И (ЛЕВИЧАРСКИХ) ИДЕОЛОГИЈА
Француска политичка традиција и културни образац који је храни учинили су да проблем који постоји у свим западним државама доживи деструктивну кулминацију у Француској.
С једне стране, центристичке странке и њихови ултралеви привесци и ривали више не толико да нису у стању да контролишу неаутохтоне, неинтегрисане верске (и расне) мањине и њихов постојани раст, колико то не желе да учине. Пошто, без њихових гласова, или не би могле да остану на власти, ако говоримо о хомогенизованом, набубрелом али безидејном центру, или не би имали шансе да остану релевантна политичка снага, ако говоримо о первертираној левици, која се окренула ка родним и расним односно верским мањинама.
ФОТО: HANS LUCAS/ ReutersС друге стране, ове снаге су презреле аутохтону, белачку радничку класу, сељаке и сиромашне слојеве, што је довело до разорне поларизације гласачког тела. Механизме како је она успостављена и колико је јаз дубок лакше је видети на примеру Енглеске и остатка Велике Британије него у Француској. Пошто се неке од антидемократских последица лакше виде у Шведској, у наставку нећу остати фокусиран само на Француску.
Речима Томаса Соула (пише се Sowell, што чини да његово презиме буде редовно погрешно изговарано), америчког економисте и водећег црначког јавног интелектуалца, које је изговорио августа 2015. године:
„Европа са закашњењем открива колико је било невероватно глупо увести милионе људи из култура које презиру западне вредности, а које често подстичу мржњу према људима који су их примили.“
Ово је текст о разлозима зашто је не толико учињено колико се и даље чини нешто што је јако глупо, и зашто командна западна интелектуална, политичка и медијска „класа“ одбија да се суочи не само с тим колико је глупо већ и које су последице те глупости, којој није лако наћи преседан у целокупној људској историји.
Ако за оне који нису непријатељи и жртве Запада постоји било каква корист од цивилизацијског самобрисања које је постало незаустављиво, онда је то могућност да данас у Француској уживо гледају зашто су пропадале неке од највећих сила у људској историји. Њих смртни непријатељ, по правилу, није освојио. Оне су му саме отвориле капије.
ФОТО: HANS LUCAS / ReutersОно што је данас заједничко западним земљама јесте чињеница да суштина проблема, за који, то је кључно, више не постоји решење – ни Француска ни Енглеска ни Шведска више никада не могу постати оно што су биле, како год да вреднујемо то што су биле – стаје у пресеку између идеологија и расе, тачније њене неупадљиве, дубоко културалне позадине. Ту је јако важно олако, али јако успешно, редефинисање схватања расизма и антирасизма, и преумљивање (аутохтоне) средње класе и „учених“ сталежа у складу са тим схватањима.
Оно што је посебно значајно када говоримо о (дубоко) културалним разликама које имају расну копрену јесте начин како је на Западу редефинисано и проширено схватање „исламофобије“ и начин како је редефинисано и сужено схватање (анти)расизма. Другим речима, схватања ко је „исламофоб“ и ко може, а ко не може, да буде „расиста“.
Та питања нису подједнако релевантна на Балкану, штавише, њихов значај је овде (и даље) неупоредиво мањи, неретко занемарљив, и зато у Србији не постоје проблеми какви постоје на Западу, па се око њих не може водити релевантна политичка борба. Иако су овде раселине подједнако дубоке, ако не и дубље, разлике су много важније од сличности.
БАУК НЕОЛИБЕРАЛИЗМА КРУЖИ ЛЕВИЦОМ
Оно што је кључно јесу идеологије, мада за разумевање онога што се дешава у Француској није најважнији неолиберализам, који многи и даље везују (само) за десницу, иако су му одавно најбоље и најверније слуге на Западу постали људи који себе виде као левичаре.
Последице успона неолиберализма и турбоглобализацијских догми које му служе биле су повод, окидач протеста који су се у Француској претворили у оргију насиља, и важан разлог зашто можемо очекивати нове демонстрације које могу да буду окидач деструкције.
Данас у Француској уживо гледају зашто су пропадале неке од највећих сила у људској историји. Њих смртни непријатељ, по правилу, није освојио. Оне су му саме отвориле капије
Оно где долази до изражаја улога неолибералног капитализма, његове жеље да располаже што јефтинијом радном снагом и што већим резервоаром људи из којег може да буде регрутована још јефтинија радна снага, јесте чињеница да он у Француској делује у синергији са новокомпонованим левичарским либерализмом и левичарским популизмом, радикално редефинисаним левим идеологијама изобличеним метастазираним мањинарењем и комплексом западне кривице који је посео високообразоване сталеже.
Ситуација је посебно запаљива у Француској, где постоји снажно противљење смањивању стечених права, радничких колико и ђачких односно студентских. Оно је обележено одбијањем, које је разумљиво колико и политички паралишуће, да буде уважена чињеница да су Французи привилеговани у односу на становнике већине осталих западних земаља.
Најперверзнији чинилац уграђен у позадину (само)деструкције Француске, чија суштина није у опљачканим радњама и запаљеним историјским споменицима, јесте зачарани круг који храни француске револуционарне страсти вођене деструктивним нагоном.
Наиме, што радна недеља има мање сати и што се раније одлази у пензију, то ће бити већа потреба да буде увезено још више радне снаге, која, то је постало неизбежно, стиже у пакету са „снагом“ која више ни не помишља да нешто ради, и којој је неопходно давати све више и више социјалне помоћи. То смањује количину новаца која је на располагању за школе и пензије, које пак захтевају све већа и већа издвајања.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Вратићу се касније на расизам, кључну реч за разумевање (скоро) свега самоубилачког што се дешава у Француској, Енглеској и Шведској, али овде је потребно истаћи њено место у самоубилачкој политичкој коректности, која је у Француској армирала овај зачарани круг. Његов учинак не може бити анулиран, све и да сутра неким чудом буде прекинут.
Он је посебно деструктиван у „лаицистичкој“ Француској, која је склона да игнорише да су секуларно и католичко натопљени истим, западним „софтвером ума“, и да то схватање не може некажњено да буде растегнуто на сваког муслимана – није битно да ли је рођен у Француској или није, већ како је социјализован, у којој средини. Другим речима, да ли у њој „царује“ француски културни образац или, на пример, алжирски. Да не улазим сада у антифранцуско саморазумевање велике већине оних који нису етнички Французи. Штавише, у темељу француског удеса јесте и игнорисање значаја одреднице етнички.
ФОТО: Reuters / Dylan MartinezЈедноставно, у страху да ће бити оптужени за расизам, уз садејство отворених шенгенских граница и комплекса западне кривице, који већ деценијама бива урезан у мозгове (не само) француских ђака и ученика, француске елите су отвориле врата масовном приливу имиграната из исламских земаља чији је културни образац несамерљив са француским.
Ни српски, ни кинески, ни вијетнамски, сви битно различити од француског, нису некомпатибилни с њим, али спровођење адекватне имиграционе политике било би подложно оптужбама за расизам, иако је улога расе, колико год да је упадљива, минорна.
У великој мери избегавајући да буде оптужена за расизам, француска бирократска и политичка класа је „увезла“ антифранцуске популације. Они су убедили себе да сви који су рођени у Француској могу бити Французи у суштинском смислу речи. А оно што их чини уграђено је у све чиме су се бели, „аутохтони“ Французи поносили пре него што су радикално преумљени и утопљени у недомишљени „лаицизам“.
ЧАРИ ИСЛАМИЗМА И ЛЕВИЧАРСКИ ПРЕЗИР ПРЕМА ПРЕЗРЕНИМА НА ЗАПАДУ
За разумевање деструкције Француске није најважнији ни исламизам. Оно што је важно јесте синергија два процеса. Једног на Блиском истоку, који се разочарао у левицу, и другог на Западу, који се заљубио у политички потенцијал исламизма – и „умотао“ не само у „секуларну“ палестинску заставу већ и у хиџаб, оличење друштвеног обећања ислама.
С једне стране, реч је о чињеници да је палестинска борба постала изнад свега и пре свега исламистичка. Арафатов секуларни, националистички Фатах, доминантна фракција унутар Палестинске ослободилачке организације, дубоко је у другом плану и његов значај опстаје као последица инерције. Изнад свега окамењености стања палестинске, какве-такве, политичке и (све мање) државолике аутономије на окупираним територијама.
С друге стране, подршка палестинској борби постала је најважнија одредница западне левице, не само оне коју описују као радикалну. Палестинска застава је постала кључни симбол политичке борбе у Француској колико и у Италији или Енглеској, и чврсте споне између новокомпонованих западних левичара и антизападних исламиста, који живе у западним државама, без „папира“ или са њима, без држављанства или са њим.
Све у вези са сликама које су нам стизале из Француске овог октобра – и њихова позадина и оно што им је претходило – кодирано је или исламом или левичарским идеологијама или њиховом синтезом. Неодвојиво је од чињенице да су западни левичари презрели своју радничку класу и сиромашне слојеве и окренули се верским, расним и родним мањинама.
Но, раса је у протестима била много мање важна него што се чинило. Не само зато што су послови које воде Кинези и Вијетнамци, вероватно највеће жртве француског колонијализма, били мета колико и они које воде западне корпорације и бели Французи.
Оно што је много важније од расне разлике, која упада у очи, јесте оно што се сместило испод коже многих новокомпонованих „Француза“ – једна вероисповест, ислам, и повезани културни обрасци, који су некомпатибилни са оним што, сем богатства, Запад чини Западом. Ислам је вера која се у све меша, чак и у одлуку да имате кућног љубимца.
Једноставно, Запад је онакав какав је зато што је Запад, не зато што је у њему дом неких привидно универзалних вредности. Ван Запада, чак и оне, као што је толеранција, које многи воле да виде као универзалне, нису схваћене и вредноване на исти начин. Чињеница да је „постисторијски“ Запад омогућио да се људи из тих незападних култура населе у његовом срцу у броју већем од критичног, и остану затворени у свом културном коду и менталитету друштава из којих су дошли, еквивалент је цивилизацијском самоубиству.
ФОТО: REUTERS/Hannah McKayТо да је чак и само истицање овакве различитости уоквирено као „расизам“ и „исламофобија“ и стигматизовано, а у неким западним земљама криминализовано, говори нам да ће суочавање са стварношћу бити драматично закаснело и јако болно. Запад је Запад, а истоци су истоци – неки од њих су не само несамерљиви са Западом већ и набијени презиром према Западу. Пре или касније, зажалиће свако ко одлучи да то игнорише.
Чињеница да сада желе да у Француској криминализују помињање велике замене становништва, која није ни теорија, а камоли теорија завере, већ стварност, илуструје тоталитарну потку систематског фалсификовања стварности у западним државама.
КРАЈ ДЕМОКРАТИЈЕ КАО ПРВИ ЧИН КРАЈА ЗАПАДА
Успешна интеграција једног броја Мароканаца и Алжираца прикрива суштину проблема са којим Француска више не може да се избори. Ови релативно малобројни, пофранцушњени појединци охрабрују илузију која је постала један од деструктивнијих непријатеља Запада – веровање да је свако ко је рођен у Француској или Енглеској самим тим Француз односно Енглез, а не само држављанин две земље чија будућност више не може постати светла.
Његово наличје је илузија да је диверзитет богатство, односно вредност по себи. Но, чак и када није вештачки индукован, као у Финској, Шпанији, Француској или Енглеској, он представља терет који ломи кичму многих модерних држава.
У Подсахарској Африци, у јако сиромашним земљама у којима није рационално очекивати помена вредну „демократску дивиденду“, диверзитет је главни разлог зашто демократија не може ни да се роди – сем као наказа или неуверљива илузија. Улог је толико велики, животни, да је у многим државама свако ко не гласа као његов отац, таквих нема много, будалетина. Још више него у Босни, избори су у њима налик попису становништва.
На Западу, демократија је једна од првих жртава. У Шведској је недавно, као претходно у Калифорнији, новокомпоновани диверзитет учинио да смена власти путем избора постане, у суштини, немогућа. Оно што се, не једино, надвија над демократском будућношћу западних земаља јесте чињеница да припадници аутохтоне заједнице, белци, гласају идеолошки, деле се, док припадници кључних досељеничких заједница, на пример Сомалијци у Минесоти или Арапи у Француској, гласају етнички, расно односно верски, дакле не деле се или се само мали број њих „отцепи“ од колективног избора заједнице. То је разлог зашто је њихов политички утицај много већи него што сугерише њихов број.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Мало је западних земаља у којима је то очито као у Шведској и Француској. На изборима у септембру, у једном предграђу Стокхолма са већински мањинским становништвом, коалиција левог центра, за коју гласају (неаутохтоне) мањине, освојила је 94% њихових гласова. Од претходних избора, 200.000 странаца је добило шведско држављанство и тешко је замислити околности под којима на неким следећим изборима може доћи до промене власти.
То илуструје да чак и ако поносно национална десница успе да победи на изборима, та победа може постати одржива и допринети очекиваној трансформацији друштава нагризених заменом становништва само ако, практично, истог тренутка буду прекинути сви административни поступци натурализације имиграната. Промена закона није довољна.
ФОТО: REUTERS/Manon Cruz TPX IMAGES OF THE DAY„Шездесет девет одсто француских муслимана гласало је за Меланшона у првом кругу избора 2022. године. Реч је о гласачком блоку који је кохезивнији од било које друге групе бирача – свуда у Француској (у појединим срединама Меланшон је освојио чак 88 одсто њихових гласова). Ако је веровати демографским трендовима – а треба им веровати – ово ће бити победничка стратегија; ако не на изборима већ следеће године, онда у скоријој будућности“, написао је у Спектејтору Луј Саркози у анализи гласачког тела Жана-Лика Меланшона и његове странке камуфлажног назива „Непокорена Француска“, из којег долазе најдеструктивнији разбијачи француских градова – и белци и они који то нису.
Све у вези са сликама које су нам стизале из Француске овог октобра кодирано је или исламом или левичарским идеологијама или њиховом синтезом. Неодвојиво је од чињенице да су западни левичари презрели своју радничку класу и сиромашне слојеве и окренули се верским, расним и родним мањинама
„Све су ставили на карту ислама и његових представника, напустивши некадашње раднике зарад имиграната и њихових потомака“, наставља Саркози. У стварности, не постоји „покоренија“ Француска од Меланшонове, мада, ако је то утеха, она не робује француском.
Само је питање којим темпом ће Меланшонову странку преузети њени исламистички функционери, што се одлично види у динамици унутар Зелене партије у Британији, која је од еколошки „зелене“ постала исламистички „зелена“, и када ће демографски трендови учинити да савез са левичарским „корисним идиотима“ постане непотребан. Меланшонова харизма и стаљинистички методи вођења странке главни су разлози зашто исламизација странке, која данас редовно бива описана као „исламо-левичарска“, није упадљивија.
ФАНТАЗАМ О ДЕСНИЧАРСКОМ ЧАРОБНОМ ШТАПИЋУ
Мало је важно када је тачно пређен Рубикон, када је интеграција постала немогућа. Имајући у виду разлику у природном прираштају, све и да буде заустављен прилив нових имиграната из исламских земаља, што је, такође, немогуће, више нема повратка на старо – не само у Француској, која је отишла најдаље у саморазарању које је могуће само успорити.
Штавише, мислим да најважнија вест овог октобра није дошла из Француске већ из Велике Британије. Реч је о, за Запад, јако болној истини, која одлично илуструје да за Запад каквог се сећамо више нема никакве наде. У једном интервјуу изговорио је Најџел Фараж, оклеветани вођа систематски клеветане поносно британске партије Реформ Ју-кеј:
„Људи који су овде стигли противно закону биће протерани. Они не треба да буду овде. Људи који су овде стигли на законит начин али су починили кривично дело, не треба да буду овде. Они треба да оду. Е сад, да ли ће те мере анулирати сву штету која је већ учињена – неће. Бићу искрен, немам чаробни штапић и не могу да вратим време уназад, али могу да учиним ствари много бољим него што су данас“.
Фараж је само признао оно што је постало очито у Италији, којом већ четири године управља Ђорђа Мелони, његова много харизматичнија, популистичка, поносно италијанска „идеолошка близнакиња“.
Све што у западним земљама по питању имиграција могу да учине десничарске странке, чак и оне најрадикалније, јесте „менаџмент пропадања“.
Ни они најекстремнији, стварно на све спремни и вољни да примене сва средства, више не могу да спасу Запад, који, једноставно, више нема стомак „да свари“ оно што би можда могло да га сачува од нестанка. Најсветлија будућност која се смеши Француској, немогуће је предвидети колико је далеко, јесте обрачун између снага посмртних остатака „француске републике“ и полетних јединица нечега што ће, суштински, бити „француски калифат“.
Оно што је кључно за такав, повући ћу новинарску „ручну“, могући расплет не може бити никакве одговорности муслимана – небитно је која им је боја коже. Све с чим се Запад данас суочава плод је левичарских идеја. Неолиберализам је само био њихов инкубатор.
ЗЛИ СИНОВИ АЛБИОНА ПРОТИВ ДОБРИХ ПАКИСТАНСКИХ БРИТАНАЦА
У Британији су ауторасистичке друштвене снаге непријатељски оријентисане према белачкој радничкој класи и сиромашним слојевима освојиле не само образовни систем, судство, главне медије, чак и неке од конзервативних, и индустрију забаве – већ и полицију.
Орвеловска цензура је упарена са репресијом. У просеку, свакога дана 30 људи бива ухапшено због објава у којима нема ни увреда ни лажи ни говора мржње. Речима којима је један британски полицајац објаснио човеку зашто га хапси: „Неко је осетио узнемиреност због ваше објаве на друштвеним мрежама. И управо зато вас хапсимо.“
Али због тога што другима изазивају „непријатност“, „анксиозност“ или „узнемиреност“ путем објава на друштвеним медијима бивају привођени скоро искључиво понижени бели људи, одбачени и отписани од стране британских елита.
ФОТО: ANADOLU / ReutersНајвећи од свих „злочина“ је поменути, углавном пакистанске „банде силоватеља“, које су, процењује се, напаствовале око четрдесет хиљада сиромашних белих девојчица и девојака. То иде дотле да британски медији избегавају реч силовање, посебно у насловима, и говоре о „недобровољном сексу“ или, како каже Би-би-си у једном наслову, „Тинејџерке у Лондону намамљене у принудни секс од стране банди“.
Они који силују по правилу долазе из неаутохтоних заједница муслимана које гласају за лабуристе, и ту престаје свака човечност, да не помињем феминизам левичарске партије која данас влада Великом Британијом. Скоро сви су се смејали када је пре петнаестак година један „крезуби“ радник, са тврдим акцентом радничких четврти и сиромашних градића, описивао судбину младих, сиромашних белкиња које су, буквално, не толико серијски колико масовно силоване од стране банди пакистанских мушкараца, од којих није мало оних који имају британско држављанство. Данас знамо да је све што је рекао истина.
Све што у западнимземљама по питањуимиграција могу даучине десничарскестранке, чак и оненајрадикалније,јесте „менаџментпропадања“
Али постоји још један фактор, који надилази нељудску логику британске политике, иако је оснажује и даје јој легитимитет. Не бих разумео његов значај и подмуклост уткану у софистициране канале уз помоћ којих оснажује класну потку британског ауторасизма да није текста „Телевизијска публика се опија сликом Енглеске која не постоји“ колумнисткиње Вол стрит журнала Луиз Пери. Одавно није реч само о британској публици.
Важна карактеристика јако гледаних, врхунски урађених британских серија, „трилера“ као што су The Gentlemen, Ludwig, Slow Horses и The Night Manager, „јесте то што су готово сви ликови, у духовном смислу, припадници беле британске средње класе. Истина, има много ликова које тумаче глумци из етничких мањина, али се ти ликови ни по чему – начину облачења, говору, понашању или ставовима – не разликују од било кога другог.“
Пери пише да су „жене увек дрчне и феминистички настројене, нарочито када носе хиџаб. Нико нема страни нагласак, нити поглед на свет који би се разликовао од оног какав имају људи који управљају институцијама попут Би-би-сија. То је, дакле, ’разноликост’ без икакве стварне разноликости.“
Све те серије, нажалост јако убедљиво, „приказују земљу која или више не постоји, или никада није ни постојала“ као нешто што је стварно и живо. Ове серије својим гледаоцима „представљају фантазијску визију Уједињеног Краљевства“.
„Зло“ је у њима, по правилу, најупечатљивије када је кодирано као белачко, мушко, ако не радничко онда у највишој класи, практично никада средњекласно. „Понекад је идеологија толико наглашена да британске телевизијске серије зађу у апсурд“, пише Пери.
„У првој сезони серије Спори коњи (Slow Horses), нативистичка терористичка група – која се, дословно, зове ’Синови Албиона’ – киднапује студента британског универзитета, чији је стриц заменик шефа пакистанске војне обавештајне службе. Сви глумци који тумаче терористе су белци и говоре пренаглашеним акцентом карактеристичним за радничку класу. Они планирају да том младом муслиману одрубе главу пред камерама (како типично за британску десницу!), али он успева да побегне. У кључном тренутку, он каже свом отмичару: ’Због тебе се стидим што сам Британац.’“
Тешко је пренагласити значај овог извртања стварности и мере у којој лаж делује убедљиво, на путу до одлука које су, да заборавимо на тренутак на силовања, директно водиле разарању друштвеног ткива сиромашних британских градића и четврти, и цементирању лажиране везе ултимативног зла са енглеском радничком класом и њеним поносом енглеским и британским заставама, схваћеним као симболи ултимативног зла.
Пери истиче да је данас стари слоган британске левице: „Никакав рат осим класног рата“ окренут наглавачке. Данас левица ратује против радничке класе. Идеје на којима је утемељена данас, не на Западу колико и у Србији, живе само на десници. Телевизијске серије, што су боље и софистицираније то су отровније, и овде и тамо производе слике припадника радничке класе „као сирових људи, насилне нарави и пуне предрасуда, док њима манипулишу зли лутководиоци из више класе“, тамо, односно политичари, овде.
Насупрот њих је, нема много речи којих се више плашим, пристојна средња класа. Она наводно брани цивилизованост и морални поредак од аутохтоних сиромашних људи, уоквирених као зло које заслужује да нестане, поткласа чији је највећи грех што постоје. И у Британији и у Србији, у очима учене средње класе највећи грех је подржати политичке циљеве и вође, који би их, каже Пери, „довели у везу са нижим друштвеним слојевима“.
Главна разлика јесте та што је у Британији заустављање миграција тај циљ који је постао средњокласни табу. Оно што нас у Србији чува од зле судбине Запада јесте то што смо сиромашни Европљани. У Србију неће они који би је с лакоћом растакали, као данас Италију.
РУЖНО НАЛИЧЈЕ ЛЕВИЧАРСКОГ ПОПУЛИЗМА
Постоји једна важна разлика између политичке стварности Француске и Британије. Она се тиче политичког утицаја који је у Француској имала белгијска теоретичарка Шантал Муф. Она је кумовала једном новом, контраинтуитивном схватању левичарског популизма. Тешко је преценити утицај њених идеја на Меланшона и његове следбенике, иако је њена најважнија књига За левичарски популизам објављена недавно, 2018. године.
Поредив утицај су имале идеје француског мислиоца Албера Мемија, који је, нажалост успешно, сузио схватање расизма – и, практично, везао га само за белце. Слична тумачења су формулисали теоретичари у другим западним земљама, али карактеристични концепти које је користио Меми имају снажан одраз у Француској, посебно када је реч о односу јавних интелектуалаца према деструкцији коју врше припадници расних мањина.
Огроман утицај идеја Муф и Мемија је редовно игнорисан. Наравно, не може се занемарити трансформативни утицај икона постструктурализма и Франкфуртске школе, не само Жака Дериде, његове теорије деконструкције на коју су постављени темељи скоро свих релевантних „идеолошких наратива савремене француске левице“, и Херберта Маркузеа, „оца нове левице“, посебно његовог потмулог презира према радничкој класи и обичним људима, онима који не припадају некој од мањина, пошто их је видео као људе корумпиране конзумеризмом и опседнуте „лажним потребама“.
Али не само да је много писано о улози постструктуралиста и Франкфуртске школе у обликовању погледа на свет и политичку борбу новокомпонованих левичара, већ су идеје Мемија и Муф кључне за разумевање специфичности протеста који су се изродили у пљачку и рушење, као и односа француских елита према насиљу Меланшонових следбеника.
Овај харизматични ауторасиста, популиста који се обраћа „народу“ који није поносно француски, главни је политички актер и јунак ослобођене деструкције младих белих студената, који себе виде маркузеовски, као катализаторе преко потребне, радикалне промене.
Меланшон каже: „Французи су политичка конструкција, а не народ.“
Друга најснажнија политичка снага у Француској, „Непокорена Француска“ коју предводи Меланшон, усвојила је један неинтуитиван, привидно самопротивречан популизам, чврсто на трагу идеја Муф. Он је декларативно „народни“, суштински антираднички и ауторасистички. Да у Србији грађанско не значи ненародно, могли би да га посматрамо као грађански популизам. Муф га је уоквирила као доброг, за разлику од, наводно, по себи лошег, етничког популизма, који је везала за десницу. Оличава га Марин Ле Пен.
Оно што је посебно важно, француске елите су склоне да у све изгледнијем обрачуну Ле Пен и Меланшона у другом кругу председничких избора у мају следеће године виде Меланшона као мање зло него Ле Пен, која је најпопуларнији политичар у Француској.
КАДА „БЕЗУБИ РАСИЗАМ“ ПОЧНЕ ДА УЈЕДА
Један од разлога зашто слике насиља, оне најбројније, слике насиља које су вршиле Меланшонове присталице и гласачи из редова мањинских муслиманских заједница чија кожа није бела, вероватно неће променити однос према Меланшону тиче се мере у којој су идеје Албера Мемија утицале на схватање расизма и вредновање антибелачког расизма као безопасног – сем када је усмерен против најсиромашнијих, маргинализованих људи.
Меми га не везује експлицитно за људе чија кожа није бела. Када говори о расизму сиромашних, који је видео као сушту супротност функционалног, структуралног расизма доминантних класа и привилегованих сталежа, он га дефинише као „безуби расизам“.
Деструкција у коју су у Француској мутирали протести овог октобра показује да, следећи Мемијеву логику, тај расизам не само да није „безуб“ већ је „изуједао“ велики број људи који нису привилеговани и који нису остали сиромашни само зато што вредно раде. Није мало оних који су овог октобра изгубили све што су стекли и све што имају.
Реакције значајног броја левичарских јавних интелектуалаца и активиста, и белачких и оних чија кожа има боју, показују одсуство емпатије према овим жртвама и пуно разумевање за рушилачки бес сиромашних, који је био селективан, пошто нису палили и разбијали радње у власништву муслимана, без обзира на то да ли су богати или живе од својих радњица.
Један од разлога зашто су, како их Меми зове, „предрасуде немоћних“ изродиле нешто што је јако моћно и деструктивно неодвојив је од чињенице да су им деценијама говорили да су жртве, да ништа није до њих, да сами не могу бити одговорни за ситуацију у којој су.
У суштини, и антибелачки расизам, упарен са расизмом према Кинезима и Вијетнамцима, постао је нови институционализовани, структурални расизам, непријатно сличан белачком, не само по својим одликама већ и по потенцијалу да кажњава и могућностима да својим нагомиланим предрасудама и фрустрацијама да огромну деструктивну снагу.
Највећа Мемијева заблуда, при томе јако питка, јесте да људи у којима станује „безуби расизам“ не могу да постану угњетавачи и да не могу „суштински да угрозе безбедност, друштвену мобилност или друштвену моћ доминантне групе“. Штавише, он је тврдио да не постоји никаква веза између „безубог расизма“ сиромашних и институционалног расизма.
У књизи Расизам, објављеној 1982. године, Меми пише:
„Ако се расизам сиромашних мање примећује, то је зато што они имају оправдање. Будући да су пречесто пљачкани, а понекад и сатрвени, ускраћена су им многа животна задовољства и онемогућен приступ предметима њихових жеља – о којима, управо зато што су им ускраћени, сањају још страсније. Како би онда могли да не буду испуњени према онима за које верују да су узрок њиховог положаја? А који, заправо, најчешће и јесу тај узрок. Поред тога, пошто се на напаћене душе потлачених готово нико не осврће, сиромашни могу да се изразе једино путем насиља у револуционарним превирањима или кроз импулсивне појединачне чинове – за шта бивају строго кажњени. У сукобу са онима који доминирају, расизам потлачених остаје само на нивоу мишљења.“
Све с чим се Западданас суочава плодје левичарских идеја.Неолиберализамје само био њихов инкубатор
Највеће жртве демонстрација натопљених деструктивним насиљем били су људи који сигурно нису „узрок њиховог положаја“. Ништа није остало „на нивоу мишљења“.
Нажалост, Меми и Муф нису претворени само у апологете деструкције већ њихове идеје отежавају суочавање са сложеним узроцима деструкције, који се не могу свести на „тлачење“.
Не само у Француској, на скоро целом Западу је заживело ауторасистичко схватање да сваког западњака треба казнити и, а то је кључно, да не само да западњаке није могуће довољно казнити већ и да међу белцима нема невиних. Нисам сигуран да је могуће наћи западне интелектуалце који су у другој половини 20. века више допринели оваквом (само)разумевању од француских. Њихови радови су у САД, где су имали још већи утицај него у Француској, названи „француска теорија“.
У споју деструктивне мржње имиграната, мало је битно да ли имају држављанство или не, милиона муслимана који верују да им је Запад дужан и да никада не може отплатити дуг, и самомржње аутохтоне, белачке елите, поседнуте комплексом неискупиве кривице за колонијализам, нема много простора за опстанак Запада каквог памтимо. Левица, која је победила у културном рату и запосела образовни систем, стигла је од оданости презренима на свету до презира према Западу, и ту више нема назад. Ако ништа, бар крај није близу.
