Зоран Ћирјаковић: Зашто је Србија постала хрватско ловиште

После 5. октобра, добили смо две хрватске ловачке приче из Србије. У првој, ловина су српски мушкарци са дебелим новчаницима. У другој, у којој се огледају ужаси неојугословенства умотаног у шаховницу, главни улов су случајни Срби, наши имагинарни Хрвати.

Јосип Броз, опскурна личност, много је волео да лови у Карађорђеву, недалеко од Бачке Паланке. Посетио је ово ексклузивно ловиште 66 пута. Поред небројене дивљачи, у њему је 1971. године устрелио и „хрватско пролеће“.

„Друг Тито“ је последњи пут био у Карађорђеву на дочеку нове 1980, и из њега је отишао у болницу, из које се у Београд вратио у ковчегу. Чињеница да тај ковчег и даље није на неком од гробаља, ни у Београду ни у граду (Бајагина) 442 километара западно, спада у домен колективне идентитетске црне рупе. У наставку ћу јој приступити из једног акутнијег угла.

Захваљујући, с једне стране, фрустрацијама наших отуђених елитиста, и њихових, све бројнијих, средњекласних привезака, наших нових, кроатизованих „Југословена“, и, с друге, неким ограничењима друштвене мобилности у Хрватској, четири деценије касније цела Србија је постала хрватско ловиште. Ловина су две врсте Срба и Српкиња. 

Прва су постали српски мушкарци код којих је најважнији атрибут мушкости дебео новчаник. Ако постоји проблем са једном другом дебљином, и он је у Србији лако решив, рекло би се, иако нема научних података, лакше него у Хрватској. 

Ловкиње су хрватске спонзоруше, које су бенигне по српско друштво мада не и по један број његових имућних чланова и згодних чланица. Као и у свему другом, и ту постоје изузеци који нису бенигни – један је Северина, вишеструко талентована хероина српског неојугословенства. Недавно је постала и „Ла Пасионарија“ обојене револуције која покушава да се дигне из мртвих. 

Не бих се изненадио да су ову хрватску алфа-блокадерку мамина сунца разматрала као носитељку „студентске листе“, која је муке мучила са „ветирањем“ и ветирањем ветирања. Мали је српски корак од Сороша до Северине. Још је краћи од Северине до Сороша.

ПОСТТРАНЗИЦИОНА СРБИЈА И ВРЕДНОВАЊЕ СЕКСУАЛНОГ КАПИТАЛА

Шта је учинило да се један број јако лепих и згодних Хрватица, нису све младе, окрене ка посттранзиционој Србији? Хрватска је богатија, има море, имала је и Ханса-Дитриха Геншера, у жутом џемперу, па није лако препознати шта је то чега овде има а тамо нема.

Друштвена мобилност (нагоре) је у Хрватској мање инклузивна него у Србији. Хрвати из „нижих“ и сиромашнијих сталежа, па и лепотице које долазе из њих, суочавају се са једним бројем препрека којих у Србији или нема или нису изражене. Светови хрватских елита су много затворенији. Значај сталешких и класних разлика, посебно оних које свој одраз имају у породичном „педигреу“, битно је већи него у Србији.

У стварности, најуспешније спонзоруше у Србији јесу две жене о којима мало ко размишља као о спонзорушама. Обе имају докторат и високе приходе, а једна и далматински нагласак, који на класним врховима посттитоистичког Београда сефове отвара много лакше од „Пинк Пантера“.

Хрватској је по том питању много ближа Португалији, земљи у којој је друштвена и класна мобилност међу најтежим и највише мукотрпним у такозваној Европској унији, вратићу се на њу, него у много више отвореној, егалитарној и лакше класно „пропусној“ Србији. Штавише, овде су, не само када посматрамо значај сексуалног капитала и могућност да он буде претворен у бољи живот, најзатворенији светови „културних“, а не богатих.

То је неодвојиво од класне структуре социјалистичке Србије, где је културни капитал био много важнији од економског, али, ипак, оно што је, чини ми се, кључно јесте релативно кратка и не много „богата“ историја богаћења у преткомунистичкој Србији – како земљопоседничког тако и индустријског и финансијског. Једна од последица јесте и да су марксистичка и сродна тумачења (не само) историје класа и класних односа у Србији много мање релевантна и смислена у Србији него у Хрватској. Тамо су главне друштвене раселине „династичке“ и материјалне, опипљиве, овде су (културно) културне, везане за „добар укус“.

То је један од разлога зашто је хрватска младеж слободнија да воли цецолику Прију скоро колико и српска, ако не и више. Други је, још важнији, чињеница да су хрватске „масе“ фасциниране српским, а српске елите хрватским. Једно од лукавстава унутарбалканских подела се огледа у чињеници да „обичне“ Хрвате голица оно шта су остали, а српске елите оно што не можемо да постанемо.

ХРВАТСКИ ВАНБРАЧНИ СЕКС И СРПСКО-ХРВАТСКО БРАЧНО БРАТСТВО-ЈЕДИНСТВО

У Србији су „учени“ много веће и разорније (анти)друштвено зло него богати. Друштвени окови су у Србији више везани за оне који поседују обиље „културе“, тачније „културност“, они су ти који фаворизују себи сличне, него за оне којима се прелива новац. Богати су овде, по правилу, отворенији и класно инклузивнији од учених, који су током претходне две године претворили Србију у друштво удвојеног, класног и политичког апартхејда.

На класним врховима српског друштва, који су и овде мушки, мало је битно да ли међу бројнијим новобогаташима или (стелт) „старим“ богаташима, сексуални капитал, изглед, много је важнији него маркери друштвеног, као што је порекло. Оно што се највише цени јесу лепота, шарм, све више интелигенција, и харизма – а не сличност „породичног педигреа“.

Другим речима, лепа, презгодна, јако интелигентна жена из „нижих“ сталежа, са друштвеног дна или негде непријатно близу њега, у Хрватској, по правилу, може да очекује место у кревету али не у цркви. Биће сведок како њена имућна љубав ревносно ставља кондом, али шанса да јој стави венчани прстен на руку је јако мала. Зато, и када је ванбрачни хрватски секс фантастичан, српско-хрватско брачно братство-јединство обећава много више. Посебно ако је „оверено“ мушким дететом. Балкан је ово, и у браку и разведености.

ФОТО: Компас/Илустрација

Португалија је ту много гора од Хрватске, и још удаљенија од класно и сталешки инклузивне, посттранзиционе Србије. Португалија није само земља са вероватно најодвратнијим елитама у Европи већ и земља у којој је беспризорно велики проценат друштвеног богатства сконцентрисан у рукама педесетак породица. Ове инсуларне „династије“ контролишу скоро 17% бруто друштвеног производа у земљи. Синтра и Бенфика оличавају класну провалију која дели „две Португалије“ – и статус кво у овој некадашњој колонијалној сили, немогуће је претерати у опису колико нељудској, у чијој историји је мало ко помишљао на бунт. 

Једна од последица препознатљива је у великом броју напуштених или скоро напуштених села и градова духова, а друга у чињеници да је Португалија земља јако високе образовне мобилности, али мизерне доходовне мобилности. Преко 80% младих је више образовано него што су им били очеви, али мало је оних који добију прилику да „уновче“ ту чињеницу. Португалија је, као и Хрватска, земља у којој, ако сте жена која има ту могућност и жели да је искористи, не може лако да испред олтара валоризује лепоту која оставља без даха. 

Србија је пак, један од „рајева“, мада има у светих већих, за монетаризацију сексуалног капитала. Но, и овде се реч „спонзоруша“ неправедно везује само за сиромашније слојеве. 

Оно што ме највише растужује јесте то да се хрватопоклонство није зауставило на „границама“ мањинске, али већ четврт века доминантне, случајне Србије.

У стварности, најуспешније спонзоруше у Србији јесу две жене о којима мало ко размишља као о спонзорушама. Обе имају докторат и високе приходе, а једна и далматински нагласак, који на класним врховима посттитоистичког Београда сефове отвара много лакше од „Пинк Пантера“. Но, колико год да зарађују ове раднице у култури и науци, то није довољно за онолико „Биркин“ торбица, „Ерме“ хаљиница и прикљученија колико желе.

Оружњени појам „спонзоруша“ оличава аспирације чија се сенка надвија над свим класним зидовима и тарабама, и храни сексуалну субверзију реда ствари. Зато спонзоруше нигде, па ни у Србији, не производе невине жртве. Но, сав бол „улова“, а он уме да буде велики, стаје у једну „реплику“ из немог филма „Била једном једна будала“, снимљеног 1915. године. 

„Пољуби ме, будало моја“, „изговара“ Теда Бара, истовремено холивудска „мајка“ и огледало свих спонзоруша, па и оних овде најфаталнијих, ловкиња са сплитским нагласком.

ОД ХРВАТСКОГ ВЕЛОГ МИСТА ДО ПРЕЗРЕНОГ СРПСТВА

Но, мушкарци са обдареним џеповима и сефовима нису једине „будале“ у Србији.

На лов у постпетооктобарску Србију не долазе само лепе Хрватице. Мада, за разлику од њих, које морају да се боре за српску ловину, хрватски интелектуалци долазе по позиву који стаје у парафразу чувене реченице Милоја Павловића: „Кољите, ја и даље волим Хрватску.“

Нажалост, то није једина перверзна инверзија којом може да буде дочарано стање у Србији која је некада била „друга“, и мала, али је почела да расте после 5. октобра да би, од 2014. године, храњена луксембуршким стероидима, постала велика, средњекласна и случајна. Она је данас главно, нажалост не и једино, српско ловиште за хероје посттитоистичког нео-југословенства, добростојеће хрватске „Алије Сиротановиће“ (пре)европеизације Србије, где се слика остварене утопије не везује за комунизам већ за Хрватску. 

И ту све креће од Сплита, велог миста које, још више него хрватску мржњу према Србима, оличава случајно српско гађење према српству. Наши грађанисти, хрватски не постоје, склони су да свој „прави“ дом и огледало самоуздигнутог сопства виде  у Сплиту или негде близу њега, на Јадрану – „на ‘премијум’ хрватској обали, нипошто црногорској“.

Сплитски Ферал Трибјун је деведесетих био прво сидриште новорођеног аутошовинизма, медиј у коме се калио и јачао, да би се временом преселио на београдске изданке, и наставио да расте и сазрева у Пешчанику, е-Новинама и Данасу. 

На челу групе црвених „усташа“ са петокраком, која је водила овај „сатирични“ магазин, био је Виктор Иванчић, згодни Сплићанин. Међу „грађанкама“, које су биле престареле за аспирацију „Чедо, ожени ме“, око њега се у деконтаминираном Београду развио еротско-идеолошки култ који би могао да стане на беџ „Викторе ожени ме“. При томе, лепи сплитски Виктор је, у очима „друге Србије“ која је, не треба то губити из вида, била „женског рода“ (када није била геј), имао оно што је недостајало сировом београдском Чеди – хрватску „цивилизованост“ и мирис мора у коси, које је, таква нам је судбина, далеко од Србије.

Из угла овдашње деце титоизма, хрватско море је било једна од највиших југословенских вредности. Оно је то и у случајно српском неојугословенству, и његовом верном пратиоцу –  друштвено распршеној култури аутошовинизма. Она се у Србији родила пре десетак година, у великој мери захваљујући двема луксембуршким телевизијама, које су баук српства, преломљеног кроз призму Сребренице, допуниле бауком „крезубог“ народа који гласа, преломљеног кроз призму Александра Вучића.

Ипак, оличење медијског и друштвеног отрова нису две телевизије које је Драган Шолак, Вучићев „Веран Матић“ на квадрат, тапнуо „течном“ финансијском капиталу, који се, на Вучићеву срећу, стално разлива, прелива и улива, већ недељник који се зове Недељник.

МИЉЕНКО БРАНИ БЕОГРАД ОД ПОНОСНО СРПСКИХ ВАЛТЕРА

Важно место у Недељнику има Анте Томић, талентовани али јако љигави Сплићанин. Овај жовијални хрватски интелектуалац као да је скројен по мери комплекса инфериорности случајно српских елита, згађених не толико Балканом колико оријенталним, које се урезало у све што је наше, па и у њихову ружну самопорекнутост и самозгађеност.

Онима који су избегли у имагинарно хрватство у Радару се нуди Хрвоје „никада се нећемо сложити ко је више крив“ Класић. Он заступа умивенију, „не желим умањити проблеме, они постоје, али су вишеслојни“, инкарнацију фераловског асиметричног, србофобичног „антинационализма“ који каже – сви су национализми лоши, али је српски најгори.

Или ти, Класићевим, подмукло усташобранитељским, пуј пике не важи речима, применом логике каква се ни овде ни у Хрватској не толерише српским интелектуалцима: „Томпсон је културолошки феномен. Направио је сопствени стил гдје говори о љубави према вјери и домовини, и његовој данашњој публици, док пјева ‘Чавоглаве’ и узвикује ‘За дом спремни’, усташки поздрав који је нажалост легализиран још 1991. године, пред очима није Макс Лубурић, већ рат из деведесетих који се доживљава као ослободилачки. Повијест временом добија нове слојеве, и то се види на примјеру тог глазбеника. Хрватска је једна од ријетких земаља у Еуропи која нема екстремно десну странку у парламенту.“ 

Ако јесте тако, тачније ако пристанемо на Класићев креативно формулисани нонсенс да је (Пленковићев) ХДЗ „либералан“, бојим се да је тако зато што Срба рођених у Хрватској данас има само у масовним гробницама, у Овчи, Борчи и Крњачи и у лајт, Дежуловић–Гуџевић–Иванчић „српству“ Милорада Пуповца – који је, такав какав је, етнички „уштројен“, превелики Србин по критеријумима либералног хрватског Дизниленда у коме живи Класић.

Поред лежерног, медитеранског хрватства, оличеног у Томићу, Недељник читаоцима нуди сировог Миљенка Јерговића, брдско-планинског Хрвата, који је вешт у фалсификовању стварности босанског братства-јединства, које је било примарно љубавно. Јерговић је много ближи мерама Србије која не стаје у стереотипе о „кругу двојке“ и Врачару, „земље сељака на брдовитом Балкану“, и, као такав, он је одлична допуна Томићу. Миљенко овде бива сервиран као грађанистички Валтер, који брани Београд од нацифилног српства.

Наиме, ако већ деконтаминирани Србин не може да постане сплитски Анте, одличан је и сарајевски Миљенко. Он, на пример, каже да „нису ништа изазвале неке мрачне силе на Западу или Истоку“, а читалац Недељника је одавно довољно преумљен да сам заврши мисао хрватског власника привидно антинационалистичке истине – већ Србија и Срби.

Недељник својим читаоцима нуди Томића и Јерговића као  хрватске персонификације пожељног, самопорекнутог и „рационално“ самопрезреног Србина. Реч је о два отелотворења похрваћеног неојугословенства, које идеал здравог, цивилизованог, васпитаног (што  значи случајног) Србина измешта из одредница српства. 

Оно што Недељник производи је, речима једног мог пријатеља, „добар Србин“ – добар по мерилима која стају у сличице Анте и Миљенка, не по мерилима поносних Срба који не пристају ни на Латинкину деконтаминацију ни на Ломпарово преваспитавање. „То није Алијин Србин, ни Туђманов Србин, то је Латинкин и Ломпаров Србин.“

ФОТО: Компас/Илустрација

ГРАЂАНИСТИЧКО ХРВАЋЕЊЕ

Огледни храмови хрватоликог неојугословенства, нове „религије“ отуђених српских елита и елитица, су два магазина. Један је острашћен, други је подмукао. 

У оба је главна „алатка“ националне центрифуге интервју, било са огледним Хрватом било са разочараним, мање или више самопорекнутим српским луменом или селебритијем, а не колумна. Асистирају им било „ја теби сердаре, ти мени војводо“ хрватско-српска писма, у којима идеал, елитни Хрват, бодри клонулог културно деконтаминираног Србина који кука, било „дијалог“ српских истомишљеника, који, идентитетски, стају у саморазумевање „прве даме“ дебеоградизованог аутошовинизма – која је у „космополис“ стигла из Александровца.

Први је Радар, гласник зрелог, самоувереног и поносног аутошовинизма, па, као такав, тешко придобија нове „вернике“ националног нихилизма и сродних, привидно бенигнијих, антисрпских српских становишта. Радар је учинио и да Пешчаник, од кога је преузео бакљу аутонацификујућег самопорицања, престане да буде друштвено релевантан.

Други је Недељник, гласило културе аутошовинизма које, постојано и поражавајуће успешно, одваја своју средњокласну публику од поноса српством. Другим речима, Радар је гласило (само)откинутих, Недељник је алатка која треба да „помогне“ онима који (још) нису покидали све унутрашње везе са сопством да то учине – привидно сами.

Стуб „уређивачке политике“ јесте „пресрбизација“ која се, у суштини, своди на грађанистичко хрваћење без прекрштавања и помоћи србосека. Читаоцима Недељника бива сервирана кохерентна, наводно исправно европска и „здрава“, хрватолика инкарнација самокритике као алатка обликовања „здраве“ алтернативе српскости. Она је на различите, често јако софистициране и подмукле начине поистовећена са идентитетом из пакла. 

Ту важну улогу имају вешто куриране насловне стране, као и наслови који су често цитати стратешки извучени из контекста у коме су их изговорили саговорници новинара Недељника, међу којима није мало поносно српских „корисних идиота“ десрбизујуће агенде ове штампане ствари. Треба истаћи да се њен командант временом лишио ауторских услуга Чедомира Антића, Љиљане Смајловић и других националистичких „фикуса“. Маске нису толико пале колико Вељко Лалић верује да су постале непотребне.

СРПСКИ БОГ ХРВАТ

Оно што ме највише растужује јесте то да се  хрватопоклонство није зауставило на „границама“ мањинске, али већ четврт века доминантне, случајне Србије. У медијима се и оним Србима који су одлучили да не пређу Рубикон самопорицања као потврда, крунски доказ да су у праву, нуде хрватски интелектуалци – као што је недавно преминула Ведрана Рудан. 

Не верујем да постоји нешто што толико упечатљиво илуструје тужну судбину посттитоистичког српства колико веровање наших елита да је потребан учени, елоквентни Хрват, или Хрватица, да нам каже да је мера српства коју смо изабрали добра. Нажалост, речити Хрват није остао само случајно српски идол. Крлежино „хрватски бог Марс“ је у Србији добило (све)српску реплику лишену ироније – српски бог Хрват.

Зашто?

Нажалост, није реч о српској болести већ о чињеници да је вишедеценијско преумљивање и расрбљавање обављано на плодном тлу – натопљеном доситејевштином. Мало шта је у вези, нема адекватније речи, историјског успеха титоизма у Србији, и популарности његовог најотровнијег изданка, књиге Философија паланке Радомира Константиновића, у „ученим“ круговима, не само случајносрпским, могуће разумети без узимања у обзир мере у којој вишедимензиона хрватизација слике здравог српства представља суштину доситејевштине.

Доситеј је, небитно је што тога није могао бити свестан, уоквирио ученог Хрвата као највеће „божанство“ српских елита и њихових прилепака, а Хрватску као „синоним за господство“ и, у суштини, највишу Србију. Доситеја је корисно посматрати као оригиналног Радомира Константиновића, и свега што је стигло за њим – укључујући Анту Томића и Хрвоја Класића. 

Доситејевштина нам као српски идеал није даривала „Аустросрбина“ већ „Хрватосрбина“. Данашња навала нових хрватских ловаца, нису сви лајт усташе са петокраком, само је одраз комплекса инфериорности српских елита уграђеног у саме темеље њиховог надсрпског саморазумевања. Нажалост, оно се одатле не прелива само у редове учене средње класе.

Из угла овдашње деце титоизма, хрватско море је било једна од највиших југословенских вредности.

ХРВАТСКИ ПУТОКАЗИ И СРПСКИ САМОПРЕЗИР

Доситејевштина у себи садржи „демонску иницијацију“ од које у Србији крећу сви облици самопрезира и самогађења. Титотистичко југословенство се само наслонило на тај темељ. Речима једног проницљивог „Твитераша“, који добро памти „културну“ глазуру вишедеценијске лоботомије српства, укотвљене у култу приморског хрватства: 

„Свако ко је ‘Питалица’ позната личност, учествовао је у прављењу ‘случајносрпских колонија’ на липом плавом Јадрану… Форсирани су фестивали (Пула, Опатија, Сплит, Осор, Дубровник). Од тешке провансе отете Талијанима стваран је Узор и Путоказ нама, следећој генерацији Следбеника, те смо балили да на Дубровачким летњим играма гледамо Мађелијевог ‘Лира’ и прошверцујемо се у ‘Аргентину’ на базен.“

„… Први црвени богаташи и ‘Заслужни’ купују куће по до тада сиромашној Далмацији: Генексовци, Енергопројектовци и ини УДБОМ брзо-обогаћени купују куће, долазе са децом, и екипа за њима. И они диктирају стандард. Ако држиш до себе, морао си ‘Либурнијом’ од Дубровника до Ријеке.“

„… А за то време, на универзитетима имамо стриктно кадрирање свакога ко је гадљив на Србију, Шумадију, Косово, Метохију…. Морао си проћи контролу: Обожавања Броза и Партије; сарадње са УДБОМ; презира према српском наслеђу, комплетном; невере у Бога… Окупација је била потпуна. Замрачење свести. Дресура савршена. И завршена. И сада само купимо измет тог концепта. Устима. Халапљиво. Предано.“

Конзумирање Хрватске и хрватског је постао – и остао – израз „друштвено признате диференцијације у односу на рају“, наличје свега што овде мирише на аутошовинизам и елитизам, његов топли дом. Зато Северина, Анте Томић, Миљенко Јерговић и Хрвоје Класић овде имају богат улов, и зато у Србији и даље важи: „И после Тита – Тито.“