Дражен Живковић: Како су странци преко „студентске” листе насамарили и издали грађане Србије

Пуне две године наивном народном бићу продавали су рог за свећу, да би на крају, када су маске коначно пале пред предају изборних листа, сервирали горку и отровну пилулу – класичан аутошовинистички пројекат пресвучен у изношено, потрошено рухо некадашње Демократске странке

Србија памти многе политичке обмане, али сценарио који се одиграо у режији такозване студентске листе и њихових иностраних спонзора ући ће у уџбенике као једна од најбесрамнијих и најперфиднијих политичких подвала у новијој историји нашег народа. Ово није прича само о још једној промашеној политичкој опцији. Ово је анатомија хибридног инжењеринга, поучна прича о томе како се под велом омладинског полета и патриотског патоса отима народна енергија, прерађује у западним центрима моћи и враћа грађанима Србије као директан ударац на сопствене државне и националне интересе.

ПРВА ФАЗА: Лов на народну душу под српским барјацима

План је од самог почетка био прозиран свакоме ко је желео и смео да види даље од политичког маркетинга. Стратегија западних центара моћи била је једноставна: искористити искрени, аутентични бунт српске омладине, њихов полет и наивност, како би се створила критична маса и народу понудила илузија о „трећем путу” и неокаљаним народним снагама.

Да би се та замка успешно поставила, у првој фази било је неопходно придобити верујући, национално свестан и суверенистички настројен народ. Две године су на протестним шетњама и скуповима гурали тврду, непатворену националну иконографију.

На протестним шетњама доминирале су српске тробојке, барјаци са ликом двоглавог орла, иконе и транспаренти са јасним порукама о очувању Косова и Метохије и суверенитета Србије. Сваки скуп био је пажљиво дизајниран да пошаље поруку аутентичног народног бунта.

Бину су пунили грлати, наводно патриотски говорници – професори, песници, јавни радници и истакнути просрпски интелектуалци. Њихова улога била је да дају легитимитет целом покрету, рецитујући родољубиве стихове и заклињући се у верност народу.

Народу је сервиран наратив да иза свега не стоје никакве политичке партије, а понајмање стране амбасаде, већ „наша деца”, наша будућност и чиста српска младост која наводно не пристаје на труле компромисе.

Народ је веровао. Хиљаде људи излазиле су на улице мислећи да коначно присуствују рађању аутохтоне, чисте просрпске алтернативе која неће савијати кичму ни пред Бриселом ни пред Вашингтоном. Али иза кулиса западни инжењери већ су писали следећи чин ове фарсе.

ДРУГА ФАЗА: Тиха чистка просрпских интелектуалаца и националних симбола

Она секунда када су ментори и финансијери овог пројекта оценили да је критична маса скупљена, да је јавност у довољној мери увучена у мрежу и да је створен утисак незаустављивог таласа, наступио је тихи, али немилосрдни преокрет.

Прво су са бине напрасно нестали они просрпски интелектуалци који су привукли масивно следбеништво. Један по један, без икаквог објашњења, склањани су из медијских наступа и са званичних конференција. Оног момента када би неко од њих поставио питање идеолошког смера, позвао на јасније дефинисање ставова о виталним националним питањима или одбио да слепо спроводи сугестије које су стизале из бриселских и вашингтонских депеша, бивао би експресно проглашен неподобним, маргинализован и избачен из главног тока.

Упоредо са људском чистком, одвијала се и естетска демонтажа. Српске тробојке су проређене, па склоњене. Поруке о Косову и Метохији замењене су стерилним, бирократским фразама о „европским вредностима”, „институцијама” и „процедурама”. Патриотски патос замениће безлична, глобалистичка реторика. План је улазио у своју завршну, најподлију фазу.

Циљ ове фазе било је потуно прекомпоновање идеолошког ткива покрета без таласања у јавности. Народ је и даље веровао да подржава исту причу, док је унутрашња структура већ била потпуно промењена и стављена под контролу страних саветника.

ТРЕЋА ФАЗА: Збацивање маски – Стигла је „Демократска странка 2.0”

Завршни чин ове режиране драме одиграо се у тренутку када су изборне листе морале да изађу пред лице јавности. Маске нису само спале – брутално су збачене и бачене под ноге грађанима који су две године губили време и енергију на улицама.

Оно што је јавности сервирано под фирмом „студентске” листе није била никаква нова омладинска снага, већ реанимирани леш најмрачнијег доба „досмртне“ политике у Србији. Са листе су збрисани сви до једног истакнути просрпски интелектуалци. Нема више родољубивих професора, нема истинских националних бораца. Уместо њих, грађанима је представљена листа крцата доказаним аутошовинистима, вечитим грантоједима, истрошеним кадровима и директним наследницима идеологије некадашње Демократске странке.

Оно што је јавности сервирано под фирмом „студентске” листе није била никаква нова омладинска снага, већ реанимирани леш најмрачнијег доба „досмртне“ политике у Србији

То је идеологија којој су Косово и Метохија тек „терет прошлости”, која на Републику Српску гледа са презиром, а на сопствени народ као на ретроградну масу коју треба реедуцирати и унормалити по западним калупима. Показало се да је комплетна „студентска” прича била само тројански коњ – шарена лажа осмишљена да прода исту ону политику која је Србију пустошила годинама, али овај пут под новим, младалачким паковањем.

Политички инжењери су проценили да је народ преварен до тачке без повратка и да ће, понесен инерцијом бунта, прогутати и најљући аутошовинизам ако му се подметне у последњем тренутку.

АНАЛИЗА МЕХАНИЗМА ПРЕВАРЕ: Како делује страни инжењеринг

Ова операција није настала случајно нити је плод унутрашњег развоја покрета. Реч је о класичној методологији обојених револуција и политичког инжењеринга какав је већ виђен у многим земљама у транзицији.

Када инострани центри процене да отворено прозападне и аутошовинистичке снаге немају никакве шансе на изборима због дубоко укорењеног патриотског осећаја у народу, примењује се тактика двоструке структуре:

1. Фасада за јавност:

Ствара се широки фронт са националним обележјима, народним иконама и причом о одбрани суверенитета како би се сакупили гласови и енергија народа.

Управљачки механизам:

У позадини се задржава постпена контрола над финансијама, медијима и коначним одлукама о кандидатима и политици.

Када се створи довољна маса, фасада се једноставно сруши, а управљачки механизам преузима све политике и ставља народ пред свршен чин. Управо то се догодило са такозваном студентском листом.

НАУЧЕНА ЛЕКЦИЈА: Народни бунт не сме бити пљачка идеала

Ова брутална политичка подвала оставља нам горку, али лековиту поуку. Западни центри моћи и њихове локалне испоставе не бирају средства када је потребно ослабити, разбити и злоупотребити српски национални корпус. Знајући да отворено аутошовинистичке опције никада не могу добити већинску подршку народа у Србији, они примењују методу политичке мимикрије: обуку српску ношњу, узму тробојку у руке, закупе бину на пар година, па када скупе довољно гласова и поверења, све то баце у блато и спроведу диктат својих иностраних газда.

„Студентска” листа неће остати упамћена по политичком успеху или идејној свежини. Остаће упамћена као школски пример политичког безобразлука, подвале и под-смеха грађанима Србије који су искрено веровали у борбу за своју земљу.

Србија је прогледала. Народ који је вековима гајио слободарску мисао неће дозволити да му се под велом „студентарије“ подмећу туђе амбасаде и прежвакане прозападне фразе. Време је да се обмане назову правим именом, а актери ове преваре века пошаљу тамо где им је по народу и правди место – на маргину историје.