Интелектуалци, уметници, новинари, професори, па и обични грађани који се дрзну да мисле ван наметнутог, ригидног антисрпског наратива – поново се на граничним прелазима суочавају са решењима о забрани уласка
Историја се на Балкану ретко понавља као фарса; далеко чешће се враћа као злокобна реприза у режији истих оних структура које су друштво једном већ довеле до руба грађанског сукоба. Данас, годинама након номиналног политичког слома тродеценијског режима Демократске партије социјалиста (ДПС), просечан грађанин Црне Горе има оправдан осећај тешког, мучног и лепљивог déjà vu. Док се највиши државни званичници по страним амбасадама и бриселским кулоарима јавно хвале европским тековинама, инклузивношћу, владавином права и регионалним помирењем, иза кулиса се одвија процес који неодољиво подсећа на најмрачнију, терминалну фазу ДПС-ове ере из 2019. године.
Поново сведочимо истој, хируршки прецизној матрици: Црна Гора наставља ригидну, хистеричну политику прикривеног, али систематског прогона Срба. Поново су у загушљивим фиокама безбедносних служби активирани црни нотеси, а оперативци у кожним фотељама, који су само променили страначке господаре и идеолошке наративе, ревносно кроје, допуњавају и ажурирају спискове непожељних. Људи из Србије – интелектуалци, уметници, новинари, професори, па и обични грађани који се дрзну да мисле ван наметнутог, ригидног антисрпског наратива – поново се на граничним прелазима суочавају са решењима о забрани уласка. Та решења су формулисана под препознатљивим, кафкијански магловитим изговором: „Претња по унутрашњу и националну безбедност.“
Сетимо се срамне 2018. и 2019. године, када је тадашња црногорска власт званично забранила улазак у земљу академику и највећем живом српском песнику Матији Бећковићу, историчарима Чедомиру Антићу и Александру Раковићу, те професору Дејану Мировићу
Реприза прогона
Поставља се фундаментално, огољено питање: ако је систем пао 30. августа 2020. године, како то да су методе остале потпуно исте? Одговор је једноставан, али поражавајући за све оне који су веровали у демократске промене. Терминална фаза ДПС-а, која је кулминирала срамним Законом о слободи вероисповести и накнадним општенародним литијама, није била крај једне наказне праксе, већ само њена привремена, тактичка пауза. Данас, под плаштом тобожњих евроатлантских реформи, сведочимо метастази истог оног идеолошког канцера који је Црну Гору покушао да изгради на потпуној негацији њеног сопственог историјског, културног и духовног бића.
У штампаном издању Српског недељника Компас, које је на киосцима од четвртка 2. јула, можете да прочитате цео текст "Зашто се поново пакују 'црне листе' за Србе у Црној Гори"
