Интелектуалци, уметници, новинари, професори, па и обични грађани који се дрзну да мисле ван наметнутог, ригидног антисрпског наратива – поново се на граничним прелазима суочавају са решењима о забрани уласка
Историја се на Балкану ретко понавља као фарса; далеко чешће се враћа као злокобна реприза у режији истих оних структура које су друштво једном већ довеле до руба грађанског сукоба. Данас, годинама након номиналног политичког слома тродеценијског режима Демократске партије социјалиста (ДПС), просечан грађанин Црне Горе има оправдан осећај тешког, мучног и лепљивог déjà vu. Док се највиши државни званичници по страним амбасадама и бриселским кулоарима јавно хвале европским тековинама, инклузивношћу, владавином права и регионалним помирењем, иза кулиса се одвија процес који неодољиво подсећа на најмрачнију, терминалну фазу ДПС-ове ере из 2019. године.
Поново сведочимо истој, хируршки прецизној матрици: Црна Гора наставља ригидну, хистеричну политику прикривеног, али систематског прогона Срба. Поново су у загушљивим фиокама безбедносних служби активирани црни нотеси, а оперативци у кожним фотељама, који су само променили страначке господаре и идеолошке наративе, ревносно кроје, допуњавају и ажурирају спискове непожељних. Људи из Србије – интелектуалци, уметници, новинари, професори, па и обични грађани који се дрзну да мисле ван наметнутог, ригидног антисрпског наратива – поново се на граничним прелазима суочавају са решењима о забрани уласка. Та решења су формулисана под препознатљивим, кафкијански магловитим изговором: „Претња по унутрашњу и националну безбедност.“
Сетимо се срамне 2018. и 2019. године, када је тадашња црногорска власт званично забранила улазак у земљу академику и највећем живом српском песнику Матији Бећковићу, историчарима Чедомиру Антићу и Александру Раковићу, те професору Дејану Мировићу
Реприза прогона
Поставља се фундаментално, огољено питање: ако је систем пао 30. августа 2020. године, како то да су методе остале потпуно исте? Одговор је једноставан, али поражавајући за све оне који су веровали у демократске промене. Терминална фаза ДПС-а, која је кулминирала срамним Законом о слободи вероисповести и накнадним општенародним литијама, није била крај једне наказне праксе, већ само њена привремена, тактичка пауза. Данас, под плаштом тобожњих евроатлантских реформи, сведочимо метастази истог оног идеолошког канцера који је Црну Гору покушао да изгради на потпуној негацији њеног сопственог историјског, културног и духовног бића.
Од Бећковића до Вучићевића
Да бисмо разумели дубину овог институционалног лудила, морамо се вратити у време када је Мило Ђукановић, притиснут сопственим аферама и губитком легитимитета, одлучио да крене у отворени рат против српског идентитета. Сетимо се срамне 2018. и 2019. године, када је тадашња црногорска власт званично забранила улазак у земљу академику и највећем живом српском песнику Матији Бећковићу, историчарима Чедомиру Антићу и Александру Раковићу, те професору Дејану Мировићу. Разлог? Њихова изговорена и написана реч, њихово присуство на прослави стогодишњице Подгоричке скупштине и ослобођења у Првом светском рату. Режим се тада толико плашио песника и историчара да је употребио апарат силе како би спречио прелазак границе људима чије су једино оружје били историјска истина и метафора. Био је то врхунац параноје једне диктатуре у распадању.
Сви смо тада мислили да је са том праксом заувек завршено оног тренутка када је народ на изборима и литијама послао ДПС у политичку историју. Нажалост, преварили смо се. Данас се та иста матрица примењује са истим жаром, а најновија жртва ове преписане хајке јесте власник и главни уредник Информера Драган Ј. Вучићевић, коме је недавно експресно забрањен улазак у Црну Гору под идентичним, фантомским изговором безбедносне претње. Без обзира на то шта ко мислио о Вучићевићевом новинарском стилу, уређивачкој политици или ставовима, чињеница да се једном новинару и медијском раднику забрањује улазак у земљу која претендује да буде прва следећа чланица Европске уније представља прворазредни скандал и брутални шамар слободи говора.
Оно што највише забрињава јесте оправдано питање: ако се овако јавно и без устручавања забрањује улазак јавним личностима, новинарима и академицима, ко се још све налази на тим фантомским списковима које јавност не види? Колико је обичних људи, привредника, рођака грађана Црне Горе, свештеника или студената тихо враћено са граничних прелаза Ранче, Добраково или Драченовац, без икаквог медијског одјека? Ко заправо прави ове спискове и по којим критеријумима се одређује да је нечије мишљење опасније по безбедност Црне Горе од стотина слободних оперативаца шкаљарског и кавачког клана који несметано шетају регионом?
Данас се та иста матрица примењује са истим жаром, а најновија жртва ове преписане хајке је власник и главни уредник Информера Драган Ј. Вучићевић, коме је недавно експресно забрањен улазак у Црну Гору под идентичним, фантомским изговором безбедносне претње
Терминална фаза преобучене хоботнице
Када држава нема шта да понуди својим грађанима – када економски бенефити изостају, када су институције паралисане међусобним, приземним партијским трвењима, а корупција је само променила дресове и прешла у нове канцеларије – најлакше је извући проверену, прашњаву карту одбране од „великосрпске хегемоније“. Прављење нових спискова и забрана уласка људима само због њиховог националног идентитета или јавно изреченог става непогрешив је знак немоћи. То је симптом терминалне фазе једног политичког модела који не зна како да функционише у слободном, демократском и плуралистичком амбијенту.
Трагично је што актуелна извршна власт, која је добила историјски мандат управо на таласу грађанског бунта против ДПС-овог безакоња, дискриминације и полицијске тортуре, данас преписује најгоре пасусе из Ђукановићевог приручника за аутократско владање. Та патолошка немоћ да се раскине са праксом тајних досијеа и спискова показује да се Црна Гора налази у зачараном, неуротичном кругу у којем се политичке елите на површини смењују, али идеолошки прогон и институционална србофобија остају једина трајна константа система.
ФОТО: Компас/ИлустрацијаКо заправо влада Црном Гором
Да бисмо до краја оголили ову политичку шараду, морамо поставити кључно питање: ко заиста влада Црном Гором? Наивни и политички неписмени и даље верују да државом управљају они који седе у зградама Владе и Скупштине, они чија лица свакодневно гледамо у стерилним телевизијским дневницима и који потписују протоколарне споразуме. Међутим, сурова реалност нас учи да је формална власт у Црној Гори често само обична фасада, јефтина икебана иза које се крију стварни, неизабрани и отуђени центри моћи.
Црном Гором данас управља непринципијелна, интересна коалиција три кључна фактора:
1. Дубока држава: заостала из бившег режима, која држи кључне полуге у администрацији и правосуђу;
2. Западне амбасаде (тзв. Квинта): које диктирају спољну и унутрашњу политику до нивоа микроменаџмента;
3. Крупни капитал и безбедносне структуре: који одлично препознају свој интерес у одржавању нестабилности.
У том наказном тријумвирату актуелни политичари су углавном само пуки извођачи радова. Они су уцењени, преплашени и политички недорасли вазали који беспоговорно извршавају наређења како би сачували своје фотеље, плате и привилегије. Када се донесе одлука да се неком српском новинару или интелектуалцу забрани улазак, та одлука није резултат озбиљне, аргументоване расправе на седници Владе или Савета за одбрану. Она је испоручени налог, скројен у мрачним, никада проветреним ходницима тајних служби, а аминован у некој од страних амбасада у Подгорици како би се одржао вештачки баланс страха. Зато сведочимо апсурду: док се у јавности прича о регионалном повезивању, у пракси се подижу невидљиви кинески зидови за све што носи српски предзнак.
Дубока држава и непроветрени безбедносни сектор
Највећа и најопаснија заблуда након историјског 30. августа била је романтичарска вера да ће победа на изборима аутоматски донети демонтажу криминализованог безбедносног апарата. Десило се супротно: уместо корените лустрације, отварања тајних досијеа и потпуног чишћења Агенције за националну безбедност (АНБ) и Управе полиције, нове власти су пристале на труле, кукавичке компромисе. Клијентелистичка, корумпирана и идеолошки острашћена структура, која је три деценије обучавана да у сваком православном Србину види легитимну мету и државног непријатеља, остала је нетакнута у дубини система.
Ти такозвани професионалци у службама безбедности заправо су класични партијски војници одгајани у ДПС шињелима
Ти такозвани професионалци у службама безбедности заправо су класични партијски војници одгајани у ДПС шињелима. Они су ти који креирају ове фантомске спискове. Они су ти који пишу селективне, тенденциозне и лажне оперативне процене у којима се научни радови, новинске колумне, телевизијска гостовања или културни ангажман људи из Србије крсте као „субверзивна, малигна делатност“.
Нова власт, уплашена од оптужби да је „просрпска“ или „проруска“ – оптужби којима их свакодневно, попут тешке артиљерије, засипају преостали ДПС медији и њихови добро плаћени аналитичари – кукавички и снисходљиво прихвата те извештаје без икакве провере. Тако смо дошли до ситуације да АНБ-ом и полицијским структурама и даље управља невидљива рука старих кадрова. Они свесно саботирају било какво истинско помирење између Црне Горе и Србије, јер у амбијенту тензија, подела и перманентног ванредног стања њихов опстанак и њихове привилегије добијају пуни смисао.
Синдром политичког кукавичлука
Посебно срамну, историјски одговорну улогу у овом процесу играју актуелни политички лидери који су некада, док су грцали у опозиционим клупама, гласно и оправдано грмели против оваквих фашизоидних пракси. Данас, када су се удобно сместили у фотеље, када су осетили мирис министарских лимузина, ротација и скупштинских бенефиција, код њих је прорадио тешки синдром политичког кукавичлука. Они се данас боје сопствене сенке и мишљења трећеразредних дипломата.
Када их новинари притисну конкретним питањима о новим забранама уласка и тајним списковима, они перу руке попут Понтија Пилата, немушто пребацујући одговорност на „независне институције“, „законске процедуре“ и „аутономне безбедносне процене“. Као да јавност не зна како те институције функционишу и по чијем налогу се ти извештаји заправо пишу. Тај конформизам и потпуни недостатак политичке храбрости да се систем једном заувек очисти од тоталитарних натруха прошлости чине актуелну власт директним, свесним саучесником у овом континуираном прогону. Правдањем ових спискова, они шаљу јасну, злокобну поруку српском народу у Црној Гори – оном истом народу који чини трећину становништва и који је на својим леђима изнео комплетан терет борбе за слободу – да су и даље грађани другог реда и да је дискриминација само променила реторику, али не и суштину.
Коме смета историјска истина
Погледајмо на крају ко су ти људи који се налазе на фамозним списковима и због чега им се забрањује прелазак границе. То нису међународни криминалци, вође нарко-картела који копају тунеле испод судова, или наоружани терористи – јер такви, сведоци смо, врло лако, са лажним пасошима и уз логистичку и техничку подршку самих делова црногорске службе, прелазе границе и завршавају своје крваве послове. Не, на тим списковима се налазе песници, професори, новинари и историчари. Њихово једино оружје је јавно изречена реч, а њихов једини грех јесте што одбијају да ћуте пред бруталним историјским фалсификатима и што афирмишу јединствен српски културни, језички и духовни простор.
Они сметају јер њихово просто присуство разобличава велику лаж на којој је грађен монтенегрински, дукљански идеолошки пројекат. Смета историјска истина, смета сећање на заједничке корене, смета све оно што нераскидиво повезује Црну Гору и Србију. Забраном уласка тим људима, креатори спискова покушавају да око Црне Горе подигну идеолошки санитарни кордон, да је херметички изолују од сопственог изворишта и да у том вештачки створеном, стерилизованом простору наставе са насилним инжењерингом промене идентитета народа.
Ово није само бруталан напад на слободу кретања и слободу мисли појединаца из Србије; ово је директан, срачунат шамар српском народу у Црној Гори. То је порука да је свака жива спона са Србијом потенцијално кажњива и да се држава и даље чврсто држи Ђукановићеве доктрине по којој се савремени црногорски идентитет може и мора градити искључиво и једино на патолошкој, параноичној мржњи према српству.
Они који данас из сенке повлаче конце и кукавички потписују срамне забране уласка мораће, пре или касније, да се суоче са политичком, историјском и правном одговорношћу
Крај игре и неминовност краха
Међутим, оно што кратковиди креатори ових спискова и њихови уплашени политички покровитељи губе из вида јесте фундаментална лекција из новије историје. Они наивно мисле да се репресијом, тајним списковима, медијским харангама и полицијским решењима може дугорочно владати и држати покореним један жилав и свестан народ. Исти такав илузорни осећај свемоћи и вечности имао је и ДПС 2019. године, па је неславно завршио на сметлишту историје, остављајући иза себе институционалне рушевине.
Ова јадна реприза прогона, овај очајнички, ретроградни покушај реанимације антисрпске политике, најјаснији је могући знак да је и овај преобучени, хибридни систем ушао у своју завршну, терминалну фазу. Грађани Црне Горе, без обзира на њихову националну и верску припадност, дубоко су уморни од вештачки продукованих подела, од измишљених унутрашњих и спољних непријатеља и од државе која се уместо економијом и правдом бави параноичним полицијским списковима. Не може се европска, просперитетна будућност градити на методама преписаним из најмрачнијих тоталитарних режима прошлог века.
Спискови ће се на крају ипак отворити, маске ће пасти под притиском јавности, а они који данас из сенке повлаче конце и кукавички потписују срамне забране уласка мораће, пре или касније, да се суоче са политичком, историјском и правном одговорношћу. Црна Гора једноставно не може кренути напред, нити се може демократизовати, док год се не ослободи патолошког страха од сопствене традиције и док год њене елите не схвате да јој Србија и Срби нису и никада не могу бити непријатељи, већ најближа браћа и најприроднији савезници. До тада, нажалост, осуђени смо да живимо у овој мучној, јефтиној представи, чекајући коначни пад завесе на комедију апсурда у коју су нас увукли преобучени и уплашени господари наших судбина.
