Драгољуб Којчић: Паклена поморанџа блокадерског лудила

Од бит генерације и „подземне железнице“ до Кјубрикове Паклене поморанџе, контракултура је непрестано тражила излаз из устаљених образаца. Аутор у савременим блокадама препознаје њену мрачнију страну: насиље које од средства побуне постаје само себи сврха

Када је underground култура педесетих и шездесетих година призната као чињеница са које се више не може скретати поглед, појавили су се аутори чија дела су постала бестселери. Почевши од бит генерације, преко хипи покрета долазимо до заједничког именитеља који се садржи већ у пореклу назива подземни. Још у 19. веку афрички робови у Америци покушавали су да се домогну слободе такозваном подземном железницом. Термин је постао примењив на све облике културе, односно контракултуре који напуштају владајуће обрасце. Да поменемо само Џека Керуака и Алена Гинзберга који је био гост београдског Клуба књижевника.

Музика је пратила нови дух аутентичности, па треба подсетити на нумеру Битлса Walrus и Revolution 9, на Хендриксов албум Band of Gypsys, комплетан опус Џима Морисона, панк Ramonesa или Sex Pistolsa, на Aletheiu херметичког Робина Трауера и многих других. Осим бекства од mainstreama неких посебних стилских изохипси нема.

Стенли Кјубрик 1971. године снима филм Паклена поморанџа по новели Ентонија Барџеса. У дистопијској перспективи предвиђања насиља као начина живота у будућности и ретроградне побуне против стереотипних и помало заморених облика цивилизације јунаци филма покушавају да пронађу смисао у насиљу ради насиља. Оно је брутално, безобзирно и поништава сваку моралну и законску баријеру. Малколм Мекдауел маестрално игра вођу банде који пролази кроз све метаморфозе и контрадикције лика којег тумачи – крв и Бетовен су полови између којих се крећу његове страсти.

Микеланђело Антониони, свега пар година пре Кјубрика, снима филм Blow-up по приповеци аргентинског писца Хулија Кортасара. Кључна сцена догађа се у лондонском музичком клубу у коме свирају Yardbirdsi са Џефом Беком, Џимијем Пејџом и Ериком Клептоном. У наступу беса због поквареног појачала Џеф Бек ломи своју гитару и у публику баца њен врат. Настаје идолопоклоничка гужва ко ће да отме фетиш и у томе успева главни јунак филма кога игра Дејвид Хемингс. Да би сачувао трофеј од „разуздане гомиле“ која га јури, он бежи на улицу и, када се нађе на сигурном, окрене пар пута врат гитаре у шакама и одбацује га као употребљену папирну марамицу.

Сцена симболички говори о краткотрајности смисла у модерном добу по моделу ватиканског упозорења sic transit gloria mundi. Али „гитарска сцена“ говори и о бесмислу модерног доба, посебно у западној цивилизацији која сваки феномен посматра инструментално и једнократно. Како је прошао врат гитаре, тако пролази све, па и оно што су били стубови вредности живота и друштва.

Овдашњи „блокадери“ су методом насиља, које нема никаквог разлога осим похлепе за влашћу и колективног лудила којим се ништа не постиже, већ предвиђени у Кјубриковом ремек-делу, а њихов покрет консеквентно ће проћи одбачен од наручилаца обојене револуције за Србију када буде јасно да блокадерско дивљање не вреди ништа. Баш као остаци Бекове гитаре у рукама Дејвида Хемингса!