Драгољуб Којчић: Нукус, Лувр у пустињи

Од Самарканда и Сингидунума до најављеног лета Београд–Ташкент, везе Србије и Узбекистана добијају нову димензију, а са њом нам постаје ближа и једна од највећих колекција руске авангарде на свету.

Када је недавно у посету Србији стигао председник Узбекистана Шавкат Мирзијојев, чија земља данас има најбрже растућу економију и хитро осваја најнапредније области науке и технологије, једном реченицом осврнуо се на дубину историје која нас повезује ништа мање него најављени споразум о отварању редовне и директне авио-линије:

„Самарканд и Сингидунум имали су трговинске односе преко великог Пута свиле, имали су активну и живу размену идеја и знања!“

Неуобичајено за данашњу оптику међународних односа и протоколе дипломатије, који се врло често не разликују од фразеологије на изборима за најлепшу девојку света.

Отварање авио-линије од Београда до Ташкента имаће значај не само за економско и политичко повезивање Узбекистана и Србије него и за културу. У провинцији Каракалпакстан, у граду Нукус, одвијала се најинтересантнија сликарска и музеолошка драма у 20. веку. После првобитне кохабитације и чак одушевљења нове совјетске власти руском апстракцијом, експресионизмом и авангардистима Василијем Кандинским, који је још 1910. године приказао прву апстрактну слику, и Казимиром Маљевичем и радикализованим покретом супрематизма, почиње ера Стаљиновог култа, апотеозе и монументалних скулптура радника, социјалистичког реализма и партијских плаката. Руска уметничка авангарда, некада окупљена око часописа Свет уметности, постаје идеолошки неподобна, проглашена „непријатељем совјетске уметности“, шиканирана и протеривана далеко од Москве и Лењинграда да не би кварила народ. Многи уметници окончали су прогонство управо у узбекистанском градићу Нукус. Неки су ту засновали и породице и, попут Александра Волкова, Роберта Фалка и Александра Николајева, наставили са сликањем, скривајући своја дела од комунистичких комесара. Породице уметника склањале су деценијама њихове слике по подрумима и неусловним просторима… све док у време Николаја Хрушчова, либерализације СССР-а и еманципације од стаљинистичке концепције строго контролисане уметности, Игор Витаљевич Савицки, сликар, археолог и колекционар авангардног сликарства, није открио катакомбе непознатог и запуштеног уметничког блага у Узбекистану. Није било лако 1955. године стећи поверење деценијама уплашених породица и одобровољити их да предају слике из породичних колекција. Али посвећени Савицки је успео да 1966. године отвори музеј у коме ће се наћи заједно артефакти узбечког уметничког наслеђа, антиквитети и ремек-дела руске авангарде и поставангарде, укупно преко 80.000 артефаката.

ФОТО: Државни музеј уметности Републике Каракалпакстан „И. В. Савицки“, Нукус

Нова, ултрамодерна зграда Нукус музеја саграђена је 2003. године. New York Times међу 29 музеја широм планете које вреди посетити Нукус ставља на седмо место. Слике руских мајстора данас путују по светским галеријама, а њихова колекција је сведок драме у односима политике и уметности. Чекамо директан лет до Ташкента, па аутобусом до Лувра у пустињи, или степи, како неки кажу.