Драгољуб Којчић: Живот или нихилизам

Док блокадери храмове, институције и јавни простор виде као полигон за обрачун са неистомишљеницима, а политички активизам представљају као моралну врлину, отвара се старије и много важније питање: да ли рушење институција и презир према традиционалним вредностима воде друштво ка слободи или ка нихилизму? Од Ничеа до данашње Србије, однос живота, вере и политике остаје исти велики парадокс

Откриће парадокса је од Зенона и апорије о Ахилу који никада не може да стигне корњачу па, све до Раселових логичких парадокса снажна интрига за људски ум.

Али неке од најчвршћих структура које леже у темељима архитектуре људског друштва, као што су религија, уметност и политика чини се да су јасне саме по себи. Њихова интригантност почиње онда када се међусобно додирују, нарочито када се конфронтирају. Између низа примера истиче се рефлектор који је на овај однос бацио Сајмон Ли. Он уочава да у наоко врло конзистентном Ничеовом мишљењу постоји једна ексклава у којој влада другачија логика од уобичајене. Рафаелова слика Христовог преображења коју је насликао усред ренесансног ковитлаца, а за Медичијеве паре, Ничеу указује на то да религија не мора да значи „НЕ ЖИВОТУ“, што ће рећи афирмише овоземаљски живот људског друштва. Прикривено, али извесно!

Сто година после Ничеа, Арнолд Тојнби пише да су религије кичме цивилизације и тиме потврђује најновију филозофску дисциплину – науку о вредностима. У историјском памћењу нема вакуума у коме би морал постојао без верских темеља.

ФОТО: Wikimedia Commons

Морал је стожер и оквир политике, илити бриге за опште добро заједнице. Религијске догме и постулати који се могу а не морају доказивати, тако воде сваку заједницу ка њеним цивилизацијским врховима. Међутим, осионости у човеку склоном апсолутизму често се сукобљавају са другачијим верским уверењима па се може рећи и да су најкрвавији сукоби у повести експлозија њихових судара. Проблем утицаја религија и њихових вредносних система налази се у несавршености људског бића које често даје предност својим примитивним мотивима и голим интересима „из природног стања“, у коме је човек човеку био вук.

Србија је данас мегдан на коме се сукобљавају библијски речено, „синови светлости и синови таме“. Ови први прате божанску силу напредовања у бесконачно добро, а ови други представљају отпор животу и тиме показују да је Ничеова теза о антиживотној природи религије и хришћанства посустала пред славом Рафаелове слике.

Када духовне вредности детерминишу политику, онда друштво цвета у својој раскоши. Ако пак непросвећена и непросветљена деца мрака, у односу на које је чак и Фридрих Ниче залутали адвокат вере, почну да руше храмове и претварају их у крчме и пабове као што предлажу псеудо интелектуалци из Новог Сада, онда је природно и благословено да људи укотвљени у духовним и моралним вредностима држе политичке околности своје заједнице у сопственим рукама.