Драгољуб Којчић: Пети јахач

Од Гојиних „Ужаса рата“ до Пикасове „Гернике“, историја и уметност упозоравају куда води политичка мржња. Они који данас у Србији призивају сукобе и рушење институција занемарују управо те лекције

Уз Франциска Гоју ставља се редовно да је хроничар свих ратова. Циклус његових графика „Ужаси рата“ није прва представа страхота у сукобима човека против човека, али је свакако прва обележена маркантна целина која представља крик и апел. Шпанија у своме историјском искуству има све морбидне облике зла које из дубина људског бића чека своју прилику. Пикасова „Герника“ је свакако најпознатија и најимпозантнија слика која без коментара приказује апсурд грађанског рата. Ни Хемингвеј није случајно ситуирао звона свога романа у сукобе који су потресали Шпанију и упозоравали човечанство. Амерички ратни фотограф Александер Гарднер још је у деветнаестом веку схватио да је уметнички представљени призор грозота са бојишта најснажнији позив за мир па је, ради бољег ефекта, премештао мртва тела војника у што бољу композицију. И тако у безброј уметничких артефаката, укључујући слику вијетнамске девојчице познате као Napalm Girl, која је допринела успостављању мира у овој далекоисточној земљи. Наравно, није масакрирање људског тела једини ужас рата како би то рекао Гоја. Мунков „Крик“, који као да је произашао из Кафкиног романескног доживљаја стрепње, исказује психолошко дробљење смисла постојања, слично Унамуновом трактату о трагичном осећању живота и напору да се и даље буде човек. Неизвесност као перманентну мучнину ратног времена сугестивно описује Борис Васиљев, а екранизује Станислав Ростоцки у филму поетичног наслова А зоре су овде тихе.

Специфичност грађанског рата пружа могућност иманентном злу које појединац није успео да сузбије у себи. Не постоје линије фронта, не постоји јасно разграничење и препознавање полова „ја“ и „ти“, пријатељ и непријатељ, мој и твој… све је флуидно и магловито – од емоција до њихове рационализације. Најзад, никада не постаје доречено ко је у грађанским сукобима победник. По њиховом окончању увек, али дословно увек, остаје питање да ли се то морало догодити баш тако. Рационалност, међутим, долази прекасно, а лудило мржње која повлачи ороз на свога ближњег долази превремено и друштво затиче неспремно. Због тога су хуманистички мислиоци препознали да је демократија, у античком облику или модификована на модерне цивилизацијске околности, једини могући начин да се све разлике, супротности, па и антагонизми у једној заједници превазилазе без крвопролића и без изласка духа уништења из боце у којој је чекао свој тренутак.

ФОТО: REUTERS/Benoit Tessier

Тај дух пронашао је своје демонске извршиоце у Србији. За шаку библијских сребрњака из иностранства они се организују против демократског поретка у својој земљи, уместо добронамерних и добрих идеја емитују мржњу и уместо демократских процедура снују терором успостављену власт мањине. Вежбају крваве обрачуне на улицама јер мањина само тако може да се докопа власти. Позивају се на културу иако њена столетна упозорења нису прихватили. Бацаће политичке противнике у реке и просуће крв браће своје. Слика света који би они успоставили описана је у призору четири јахача Апокалипсе – рат, глад, куга и смрт. Постоји и пети јахач који ће на крају да тријумфује, а кога су превидели – то смо ми, Божји народ, победник стотинама година!