Запетљавање Европе и конструкта који се зове Европска унија у идеолошке утопије, фразеократију и политичке конфузије, посебно искоришћавање вредности и идеала за оправдавање безочних и предаторских интереса, заправо је повратак у варварство
Двадесети век у Европи започео је као борба за нови образац човека. Изашло се из поједностављене и грубе дихотомије метафизика–позитивизам али су се појавиле бројне идеје које трагају за покретачем времена. Разумљиво је да је експлодирао и дуго заробљени дух Балкана па су се тако појавиле антропозофија Рудолфа Штајнера и Митриновићева идеја уједињене Европе, панхуманизма и свесветске федерације. Али на шта је мислио Милић од Мачве када је једно од својих ремек-дела, у артистичком смислу барем равно Далијевом Искушењу Светог Антонија, насловио Српски барбарогеније смишља једно ново експлозивно пуњење?
Када је индијски песник Рабиндранат Тагор(е) пре равно стотину година дошао у Београд, у хотелу Палас изјавио је: „Ви сте овде сасвим други људи него на Западу – њихова цивилизација је стара, израђена, механичка, све је код њих укалупљено.“ Али када је сутрадан држао говор у препуној сали универзитета, са галерије су почели да се чују критички узвици и према песнику су полетели папирни авиончићи са исписаним порукама критике управо на позападњачење изворне индијске поетике, духа и уметничке осећајности. Авиончиће су бацали Љубомир Мицић и његов брат Бранислав Ве Пољански.
У своме трагању за аутентичним човеком са ових простора, инкапсулираним несрећном историјом али сачуваним за ново доба, Мицић покреће часопис Зенит и објављује да је будућност света управо барбарогеније, човек сачуваних исконских врлина, виталности, наслеђене хајдучке храбрости и аутентичне креативности. Мирослав Крлежа у своме Дијалектичком антибарбарусу, попут зрикавог снајперисте, гађа и Мицићеву апотеозу српског националног бића позивајући се на умишљену европску рационалност која се ипак сурвала у најцрње тоталитарне политичке концепте нацизма и стаљинизма.
Милић од Мачве, сликар и визионар, усред привидног мира хладног рата и овдашње илузије о хармоничном суживоту Срба са југословенским сустанарима и европским народима чије су елите долазиле Брозу на поклоњење, предвиђа да будућност неће бити идилична утопија него пакао апокалиптичних расплета дуго потискиваних непријатељстава. Да, српски барбарогеније је својом направом боље прозрео будуће догађаје него квазиелите које су глорификовале европску реалност са левог и са либералног становишта, пренебрегавајући упозорење Милоша Црњанског да ћемо опстати само ако се држимо српског становишта!
Запетљавање Европе и конструкта који се зове Европска унија у идеолошке утопије, фразеократију и политичке конфузије, посебно искоришћавање вредности и идеала за оправдавање безочних и предаторских интереса, заправо је повратак у варварство, али оно брутално у коме је сваки субјект другом субјекту вук и тољага која га вреба иза угла. Мицић је понудио да геније духовне аутентичности буде зенит европске и светске културе, да барбарогеније буде племенити месија који ће зауставити њено морално и духовно пропадање, међутим њени су адвокати биле чамџије Стикса. Нада је да поново српски дух усмери компас Европе према новим хоризонтима. За сваки случај српски барбарогеније спремио је ново експлозивно пуњење. Слава мачванском генију који је с Радован-куле куле погледом обухватио свет и време.
