Драгољуб Којчић: Отмица Европе

Унија која је обећавала мир, право и заједничке вредности све више личи на затворени клуб моћних, спреман да сопствене интересе брани и по цену туђег суверенитета. У таквом поретку Србији се оспорава управо оно на чему Брисел тврди да почива

Један од митова који се константно провлаче кроз сваку епоху културе Старог континента јесте отмица Европе. Лепа феничанска принцеза, ћерка сидонског краља Агенора, очарава врховног бога Јупитера, односно Зевса, и он јој се, како пише Овидије у „Метаморфозама“, приближава прерушен у бика и на својим леђима носи је према Криту. У 16. веку Паоло Веронезе осликава призор. Нешто мало иза тога велики мајстор барока Рембрант посеже за истим мотивом. Његова „Отмица Европе“ данас се налази у музеју Пола Гетија, по коме је Волт Дизни креирао лик ултрабогаташа Баје Патка, такорећи обрасца модерне плутократије са свим обележјима које он отеловљује. Да ли је то само случајни след догађаја у простору уметности или уметност „осећа“ нешто што представља потку реалности, посебно политичке?

Европа се у новије доба претворила из географског у политички појам. Ту метаморфозу Овидије није предвидео. Наш континент после Другог светског рата и Шуманових и Монеових замисли претвара се у изразито политички појам, или полигон, или ентитет. Без обзира на то какве су у античко време биле представе отмице лепе Феничанке и Зевсових мотива, извесно је да барем реч отмица увек има исти смисао. Оно што се данас као језички стандард употребљава под њеним именом није више ни у семантичкој равни културе, него као подметнути синоним за Европску унију. Географски појам опстаје само у уџбеницима географије. Последњи је Шарл де Гол поклапао географски појам Европе са политичким и видео њене азимуте „од Атлантика до Урала“. После њега медиокритети праве отмицу појма тако што отимају део географског простора само за себе и свој конструкт Уније.

Али да се за тренутак вратимо хеленској антици. Постоји казна за сваки преступ, посебно за киднаповање идеја, појмова и речи. То је иманентна казна коју не доносе ниједан суд нити арбитар, него следи из самог преступа. Она већ у самоме чину прождире преступника. Грци су је звали хибрис.

Данашњи Брисел, као метоним институција власти Европске уније, очигледно је у кризи сопственог идентитета, далеко од прононсиране „заједнице вредности“, јер тамо не само да нема јединственог става шта чини Унију него нема никаквих вредности, барем не оних са врха хеленске и универзалне скале, као што су истина и правда. Интересна заједница да, али интерес нема везе са вредностима које су најчешће његова прва жртва. Ту негде, иза фасадне маске о цивилизованом друштву Европљана из западне хемисфере, провирује управо Баја Патак чији је трезор једини кумир бриселских плутократа који су за себе одсекли део историјске и географске Европе, али и другачију вољу самосвесних и образованих грађана који се више не сналазе у политичким експериментима непрестане бесправности, као у случају Косова и Метохије, призивања рата, као у случају Украјине, и социјалног инжењеринга, као у случају мењања етничке и расне структуре са свим последицама по стабилност сопственог друштва.

Свако понашање супротно органској структури заједнице управо генерише хибрис. Уцењивање Србије да ампутира део своје територије, своје хиљадугодишње идентитетске баштине, лупа се о главу онима који не поштују никакве вредности и заправо отимају Европу зарад својих блудних намера, или, како је то говорио Мајкл Лиз, на делу је „силовање Србије“.

Веронезеу и Рембранту прикључујемо слику Микана Аничића „Отмица Европе“, која је 2006. године одликована у Гран Палеу као пророчанско дело које илуструје „митолошку традицију и визију нове Европе“.