Маса, моћ и ноћ

Од Канетијевих психолошких увида до призора савремених политичких претњи, механизам прогона остаје исти: појединац губи себе, у неистомишљенику препознаје кривца за све своје несреће, а у заједничком бесу налази оправдање за насиље

Узбуркано време, баш као и узбуркана вода, подиже талог на површину. Србија памти „смутное време“, како би то назвао Младен Марков, готово као Халејеву комету која се у правилним интервалима појављује на ноћном небу. Само што су несреће које приређујемо сами себи чешће и по правилу danse macabre, игре смрти као 1944. или ужаса, као 2000. и у нашем раздобљу у коме Дамокле витла својим мачем над нашим главама, претњама и насиљем над онима чија је кривица што другачије мисле. У својој беседи коју је писаним путем упутио поводом добијања Нобелове награде Александар Солжењицин наводи једну руску пословицу: „Ко ти ископа око? – Брат – Зато је тако дубоко!“

Елијас Канети је у студији Маса и моћ проучио психолошке механизме којима се учешће у масовним скуповима, са бесом као погонским горивом, заправо легитимизује хајка на некога ко је другачији. У прогоњеном се виде извори свих личних фрустрација и ствара илузија да бројност и једногласност масе показују да су оправдани његово линчовање и смрт. Управо у филму Фрица Ланга Бес убедљиво је приказано ирационално и подчовечно душевно стање масе која прогони невину жртву и ритуално ужива у замисли како ће је крваву развлачити по коловозу или бацати с моста у реку.

ФОТО: Јавно власништво

Пошто је феномен масе и разулареног понашања историјска константа која открива да опстају претцивилизацијски друштвени обрасци, слика Роберта Спенсера коју је у (пост)импресионистичком стилу овај амерички уметник насликао 1930. године, приказује канетијевску руљу која се, предвођена острашћеном и агресивном женом, спрема да обеси своју жртву о бандеру. Нисмо ли се већ у овдашњим „политичким“ програмима сусрели са оваквим призором?

Србија се из успаваности четрнаестогодишњег спокојног и уређеног живота одједанпут суочава са злокобним претњама ирационалне масе и њених портпарола и буди се у кошмарном свету у коме, попут Кафкиног Процеса, свако може по нечијој самовољи да се нађе у бескрајним ходницима „страха и дрхтања“ како је говорио Серен Кјеркегор.

Личност у насилној маси халуцинира неконтролисану моћ. Она нема додирне тачке са разумном перцепцијом окружења, не препознаје шта су њени стварни интереси, превиђа да у збијеној групи често има више неистомишљеника него у реалном социјалном простору, губе јој се идентитетска осећања а свест и енергија усмеравају се на животињску неантизацију објекта мржње. Манипулатори који управљају масом користе њену дезоријентисаност и кормиларе је према сопственим циљевима. Уметници увек први уоче вакуум самосвести заједнице која себе доживљава као масовни ентитет. У томе је садржана разлика између цивилизације и њених хаотичних и примитивних супротности.

Србија неће пристати да, како би то рекла Милена Ноковић, варварска ноћ падне на њена села и градове.