Власт је узета, али је олуја планиране револуције ипак заобишла Србију и њене институције. Осим наглог ослобађања простора Дворског/Пионирског парка – рекао бих: нереализованог београдског Мајдана – све друго делује нетакнуто и спокојно
Завршени су републички избори. Победила је такозвана „Студентска листа“ овдашње блокадерске коалиције. Изгубио је, за многе сасвим неочекивано, Александар Вучић (и његова Уједињена Србија). И, уз њега, и све политичке партије, без разлике: од Дачићевог СПС-а, преко Ђиласове Европске Србије, па до Аутентичне деснице Милоша Јовановића.
У пола десет увече Вучић је изашао пред камере, микрофоне и новинаре и у пар минута објавио свој пораз и убедљиву победу својих противника и непријатеља. То је урадио хладнокрвно и без околишања, свестан важности и опасности тренутка.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Оваквим својим потезом је изненадио све који су га тада слушали, од пријатеља и верних сабораца, па до оних који су данима пред изборе, претећи обећавали „жестоки отпор тиранина демократској одлуци грађана Србије“.
Ућуткао је све који су, под изговором Вучићевог тобожњег „непризнавања изборних резултата“, спремали уличну револуцију према којој би ватрени призори из Лиможа, Париза и Милана деловали као обична дечја игра.
Он је тако изгубио, са њим и уравнотежена, државотворна Србија, али, на срећу, није победила револуција, ни она „обојена“, ни било каква другачија.
Пионирски парк је исељен мирно, а не под оружјем; није било људских жртава, нити је поново горела Народна скупштина. Све се завршило са навијачима својственим бројем топовских удара, петарди и ватромета, али, зато, није било бацања већ припремљених Молотовљевих коктела, ручних бомби, мина и експлозива.
У речима и држању Александра Вучића није било никаквог распаљивања страсти, нити олаког узвраћања на изречене изазове, али је, такође, одсуствовао и страх, као и са свих страна обећавани и предвиђани државни удар.
Пионирски парк је исељен мирно, а не под оружјем; није било људских жртава, нити је поново горела Народна скупштина
Нису стигли јахачи Апокалипсе, није се догодио Армагедон, нити се десила катаклизма револуционарног терора.
Није било насилног спектакла, бука и бес су одједном пригушени и утишани, а борбене екипе под маскама су остале без своје слатке завршнице.
И у томе је суштина ове мале, али конкретне, многима невидљиве Вучићеве победе. Свео је губитак искључиво на политичку раван, спасавајући српску престоницу нових разарања, а нашу опседнуту и нападнуту државу – опасног и тешко контролисаног хаоса.
ЕУнијатски идеолошки мисионари и обавештајци су тако само половично обавили свој експеримент, јер није било хапшења дотадашњих носилаца власти, са све окрвављеним рукама током очекиване борбе са агресивном и до зуба наоружаном револуционарном герилом. Тек би тако био суштински довршен пројекат црногоризације и десуверенизације наше земље, на почетку њеног геополитичког и сваког другог суноврата у типично балканску провалију без дна.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Овај експеримент је већ испробан, како у стварању „Досове“ петооктобарске републике, тако и у бурном рађању новокомпоноване црногорске државе (сведене на марионетски статус колоније). Они који су јој исекли пупчану врпцу са њеном српском мајком и пустили је у оптицај, све су већ детаљно испробали на овом историјском моделу.
Уместо у рушевинама, наша земља је остала споља нетакнута, наизглед мирна и (бар за сада) и даље независна
Пробали су приступање НАТО без очекиваног општег референдума – и успели у томе. А кад се једном уђе у тај мрачни тунел, ту више нема повратка, сем у случају великог, светског рата.
Па су, одмах уз то, увели и санкције свом вековном руском узору и савезнику, иако је огроман број грађана Црне Горе био против тога. Методом стрпљивог и постепеног „кувања жабе“, они су елиминисали њихову дотадашњу спремност на активан отпор и притерали их уза зид.
Тако је довршена прича о апсурдном савезништву грађана Црне Горе са њиховим западњачким русофобним саборцима и менторима.
И овај експеримент се лукаво распаковао у Србији, пажљиво припремљен за овај случај, кроз прецизно пројектовану и вешто распламсану мржњу према Александру Вучићу.
Његов лик из Кораксових и Петричићевих отровних и злоћудних карикатура је просто прекрио све друге (неупоредиво важније) теме и читаву пажњу опозиционе јавности у Србији свео, снајперски уско, на само једног човека и његов стално оспоравани лик & дело.
То нас подсећа на некадашњу изреку римског државника Катона Старијег, којом је завршавао сваки свој говор у Сенату, без обзира на тему: „Што се осталог тиче, сматрам да Картагину треба разорити“.
Стално понављајући ову мисао, он је, временом, наметнуо свој став читавом римском друштву и на тај начин довео и до Трећег пунског рата и тоталног уништења Картагине. Картагина је на крају спаљена, а њени преживели становници продати у робље, захваљујући упорном и неуморном понављању истог овог сенаторовог става на безброј начина и у хиљадама прилика.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
То исто примењују и наши блокадери, научени на то инструкцијама западних мајстора политичког маркетинга, цртајући мету на обезличену, дехуманизовану и одемоњену Вучићеву карикатуру. Он тако постаје ексклузивно „крив“ за све што нам се дешавало током свих ових година, имао он или немао везе са тим.
Па се најважније теме нашег будућег државног правца брже-боље потискују на листи приоритета и маргинализују у односу на „омрзнутог Вучића“.
То гађање отровним стрелицама најразличитијих врста увек у истом правцу, без предаха и оклевања, довршено је предизборним антивучићевским окупљањем свих његових разних, једнако опсесивних мрзитеља. И успели су да га дословно распну и коначно склоне са пута својих евроунијатских, русофобних и скривено натовских намера.
Једино што нису успели да га натерају да им се – прекасно и трагично – супротстави и тиме отвори пут паљењу и рушењу Србије, пред њено финално брисање из невеликог списка суверених држава (после Мађарске, а пре Словачке и, делимично, Пољске).
Тиме је ствар по њих остала полузавршена и некако недовршена. Уместо у рушевинама, наша земља је остала споља нетакнута, наизглед мирна и (бар за сада) и даље независна. Власт је узета, али је олуја планиране револуције ипак заобишла Србију и њене институције. Осим наглог ослобађања простора Дворског/Пионирског парка – рекао бих: нереализованог београдског Мајдана – све друго делује нетакнуто и спокојно.
Као да нисмо били само милиметар далеко од уличне експлозије дуго таложеног незадовољства.
И као да се све то није догађало баш на дан када смо обележавали тачно 109 година од почетка подједнако силовите и сурове руско/совјетске Октобарске револуције.
