О учешћу страног фактора у активностима блокадера и његовом пресудном утицају на одлуке и потезе који се тамо повлаче било је речи у више наврата. Значај појединих веза и улога појединаца, као и увек, у директној су пропорцији са њиховом близином самом извору утицаја. Конкретно, оном који „зрачи“ из Немачке
Пре неколико дана, у изјави за медије, носилац листе „Уједињена Србија“, Александар Вучић, саопштио је да конце у позадини блокадерске ујдурме вуку стране службе, са „људима нашег или делимично нашег порекла“ у главним улогама. Неки су можда били изненађени овом информацијом; они упућени у детаље – нису. Управо оваквом опису одговара доминантна линија утицаја која се протеже из иностранства, све до новосадског штаба (погледати под „Пајтић – Елезовић – стари ДС“), али и до београдског ректората и „пленума“ у главном граду. Такође, већ помињано име Јована Ратковића, старог припадника „Отпора“ и некадашњег саветника Бориса Тадића, ту природно долази као прва асоцијација. Ратковић јесте градио Владана Ђокића као „специјални пројекат“ и то је радио лично: водио га на скупове у иностранству, заказивао му састанке, правио контакте са странцима, покушавао да га политички етаблира. Чак је и лично радио на утврђивању подршке Ђокићу код важних „пленумаша“, али и код својих старих пајташа из некадашњег „Отпора“ – од којих су неки и данас активни у политичким странкама, док се други примарно баве „бизнисом“ и сличним „консалтингом“. Међутим, сав поменути ангажман не значи уједно и да је Ратковић имао улогу кључног доносиоца одлука, мада јесте био на личном контакту са оним који – јесте. Ратковићев живот у Немачкој учинио је ту везу и физички погодном, као и чињеница да баратају сличним кругом познаника и говоре истим, српским, језиком. „Кључни“ се, међутим, није либио да сем преко Ратковића контакте преузима и лично, посебно у приликама када је било важно да се инструкције пренесу сасвим прецизно.
Посебан крак директног пилотирања и важан пипак хоботнице утицаја на блокадерску скупину формиран је кроз комуникацију, задатке и утицај емитован од стране „главног“ право према „пленумашима“ од значаја
Стога је и непосредно комуницирао са Ђокићем, али и са остатком штаба у београдском ректорату. Важна улога такође већ помињане Газеле Пудар Драшко потврђена је и чињеницом да је „привилегију“ непосредног контакта уживала и она. Као и још неколико лица ангажованих у Ђокићевом окружењу. У тренутку када је УКП вршио истрагу (на околности трагичне смрти студенткиње на „закључаном“ Филозофском факултету), а блокадери грозничаво покушавали да организују реакцију у виду окупљања и обраћања свог „папе“ са балкона, лично је врховни ауторитет написао текст говора и послао га Ђокићу, како би га овај прочитао са папира на ком је био одштампан. О таквом и толиком је био одштампан. О таквом и толиком се утицају ради, приказано кроз један упечатљив, пластични пример. Тзв. „прва рука“ у контактима са главним извором утицаја овде се не завршава: у њу спада и руководство групе „Проглас“, које је, наравно, врло свесно по питању – о коме се ту ради и за кога се ту ради. Зато и значајно присуство лица из „Прогласа“ у језгру блокадерског деловања, практично све време и независно од других кадровских промена, не треба да чуди. Бодирога и други из ове групе који се налазе на фамозној „листи“, плус Бјелогрлић и део ансамбла који је преузео улогу да „разиграва дијаспору“ (успут и покупи коју пару, јер… тога увек треба…), минус Ломпар који је инострану кадровску тактику (са добрим разлогом) доста тешко поднео. Окупљања поменутих у Бодирогином локалу „Гилда“, у јавности већ добро познатом друштву, потпуно су логичан развој догађаја. Учешће „папе“ Ђокића на овим окупљањима испратили су и медији, додуше не сваки пут – а прилика је било више од једне. У занимљивије спадају оне када је међу присутнима био и владика-бискуп Григорије. Који не само да је познат по отвореној подршци блокадерима (и сваком другом антидржавном деловању током претходних година), већ и по личној блискости са Бјелогрлићем и Бодироблискости са Бјелогрлићем и Бодирогом. Додатно занимљива јесте чињеница да и Григорије живи и делује у – Немачкој. Што га, слично Ратковићу, ефикасно ставља у улогу једног од повлашћених који имају директан контакт са врховним ауторитетом, што подразумева, опет, да има и непосредна задужења и задатке. Посебан крак директног пилотирања и важан пипак хоботнице утицаја на блокадерску скупину формиран је кроз комуникацију, задатке и утицај емитован од стране „главног“ право према – „пленумашима“ од значаја. Они су најпре пажљиво селектовани, одрађен је одговарајући профајлинг, проверени су преко посредника и еснафским методама, а онда им је указана прилика да остваре личну сарадњу. Кроз ту „сарадњу“ дефинисани су неки од кључних потеза, попут креирања доминантног наратива, лобирања и доношења одлука о кадровским решењима за „листу“ и додељеним улогама, али и организациона питања попут начина комуникације, метода заштите који се примењују, локација за сусрете у иностранству… Нису, наравно, сви знали да ствари функционишу баш овако. Они који јесу, попут Ломпара, изгледа да су проценили да им се ћутање исплати. И ту су жестоко погрешили.
