Левица брани прошлост, Мелони бира опстанак. Када идеологија удари у зид економске стварности, догме прве пуцају, а премијерка је то искористила да уместо декларативног суверенизма изабере базични материјални прагматизам
У среду, 23. септембра 2026. године, италијански Сенат је са 81 гласом „за“, 51 „против“ и седам уздржаних ставио тачку на четири деценије дуг енергетски пост. Претходно усвојен у Дому посланика са 155 гласова према 86, овај кровни закон о одрживим изворима поништава наслеђе референдума из 1987. и 2011. године.
Рим више не поставља питање „да ли“, већ „како“ интегрисати нову технологију у национални систем. Владајућа десна коалиција Ђорђе Мелони пресекла је чвор законске забране. Када идеологија удари у зид економске стварности, догме прве пуцају, а премијерка је то искористила да уместо декларативног суверенизма изабере базични материјални прагматизам.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Закон не одобрава тренутну градњу конкретних постројења, већ успоставља регулаторну платформу. Извршна власт има рок од тачно 12 месеци да донесе пакете подзаконских аката који ће регулисати лиценцирање, безбедносне стандарде, управљање отпадом и одређивање локација за будуће енергетске објекте.
Према Националном енергетском и климатском плану (PNIEC) за 2024. годину, циљ Рима је амбициозан: инсталирати до 8 гигавата (ГW) капацитета нове генерације до 2050. године. То би покрило најмање 11% укупне домаће потражње за електричном енергијом, уз пројектовану уштеду у трошковима декарбонизације од 17 милијарди евра. Први оперативни реактори на италијанском тлу планирани су око 2035. године.
Овај потез представља отворен суверенистички заокрет у односу на бриселску енергетску агенду. Док Немачка завршава процес гашења својих преосталих капацитета, Италија се сврстала у блок са Француском и Пољском. Мотивација кабинета у Риму је егзистенцијална: Италија се суочава са неким од највиших трошкова електричне енергије за индустрију у Европи, док истовремено увози масивне количине струје управо из француских постројења. Према речима министра за заштиту животне средине и енергетску безбедност Ђилберта Пикета Фратина, експлозија потрошње коју диктирају електрификација транспорта и масовно ширење дата-центара за вештачку интелигенцију чине овај корак питањем базичне националне безбедности. Брисел је принуђен да толерише овај заокрет јер је Европска комисија већ у марту трасирала стратегију за убрзање развоја малих модуларних система (СМР), на које Рим примарно рачуна.
Унутар саме Италије, закон је покренуо оштар политички сукоб. Лева опозиција, предвођена Покретом пет звездица и Савезом зелених и левице, користи тезу о „авантуризму“. Сенатор Елена Сирони захтева да се локације строго ограниче на већ деградирана и напуштена индустријска подручја како се не би трошило ново земљиште. Анђело Бонели из редова Зелених прогласио је план „економским лудилом“, тражећи од владе транспарентне податке о трошковима и приватним инвеститорима. Еколошке организације попут италијанског Greenpeace-а и WWF-а заједнички су оцениле закон као „празну кутију лажних обећања“ која директно игнорише вољу грађана изражену на ранијим референдумима. Стручна јавност, оличена у аналитичарима климатског института ECCO, упозорава на економску баријеру: цена једног модула од 300 мегавата (МW) тренутно износи између 3 и 6 милијарди евра, што поставља питање спремности приватног капитала да уђе у пројекте који још увек нису комерцијално доказани на европском тлу.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Међутим, геополитичка и друштвена реалност на терену анулира лево-зелену реторику. Док опозиција брани референдуме из прошлог века и рециклира стару колективну панику, Рим је поставио законско језгро нове европске енергетске реалности. Анкета истраживачке агенције Only Numbers из јуна 2026. године показује драстичан генерацијски и идеолошки заокрет: 55% Италијана сада подржава увођење технологије нове генерације.
Најснажнија подршка забележена је код млађе популације која нема директно сећање на катастрофе из прошлог века и која питању енергетске стабилности приступа прагматично, растерећена старих догми. Када се политичка галама у парламенту оголи, остаје чињеница да је страх од високих рачуна и губитка индустријске конкурентности надјачао стари страх. У свету који кажњава индустријску слабост, нови енергетски погон постаје једини гарант да нећете остати у мраку – како на тржишту, тако и у историји.
