Милан Божић: А у Израелу, избори

Два готово непомирљива дела истог друштва одлучују о будућности државе која је, после деценија сукоба, суочена са новим безбедносним, економским и демографским изазовима. У средишту свега налази се човек чија је политичка биографија постала неодвојива од судбине земље

Пре два дана, у односу на датум изласка Српског Компаса, а то је било у уторак, 27. октобра, у Израелу су одржани избори. Како текст пишем на дан избора, не могу вам саопштити резултате, али видећете да сами резултати и нису критично важни, јер је владу у Израелу тешко саставити.

Два чиниоца израелске изборе чине важним. Први је универзалан, готово вечан, односно постоји од када постоји Израел као држава, а то је блискоисточни конфликт који је заправо низ ратова прекидан повременим и климавим примирјима. Други је дуговечни премијер Израела Бенџамин Нетанјаху. Бени, што је на хебрејском хипокористик за његово име, до сада је био премијер 18 година и 9 месеци, скоро толико дуго као Ђоковићева епоха, а у континуитету од 2009, са малим прекидом од годину дана, скоро 17 година.

Израел, дакле, иде на парламентарне изборе под сенком два скоро вечна фактора.

Бени покушава да добије нови мандат, а Израел се ломи између прошлости и садашњости у фокусу кризе којој је и сам био значајан генератор.

Иако Бени обележава скоро једну читаву епоху, за млађе он је симбол савременог Израела. Његово вођство, као и странка коју предводи Ликуд („окупљање“, „сабор“, „уједињење“, тако нешто отприлике значи), производ је савременије епохе, рецимо друге половине историје Израела као државе.

Иначе, држава Израел је основана 14. маја 1948. године после плана поделе Мандатске Палестине који су Уједињене нације донеле новембра 1947. Мандатска Палестина има сличности са географском, али је означава мандат Британије да њоме управља који је и окончан планом поделе УН, односно оснивањем Израела. Одмах сутрадан, 15. маја 1948, кренуо је рат околних арапских земаља против Израела.

Елитистичка левица је обојила живот и културу Израела у првих тридесет година постојања, отприлике до краја седамдесетих година, када се на сцени појавио Ликуд, као опозициони центар окупљања националистичке деснице, у новије време више десног центра

Енглези, подела, сукоби…

Чим то чујем, сетим се једне досетке која се приписује Махатми Гандију: „Ако видите две рибе које се свађају у Индијском океану, знајте да је ту близу неки Енглез“.

Израел прве епохе од 1948. до 1977. обележила је лабуристичка ашкенази елита. Ашкенази или ешкенази versus сефарди је и у Европи подела Јевреја на сиромашније и мање образоване са Медитерана и богатије и образованије из Средње Европе углавном. Лабуристи уносе дух социјалдемократије помирен са духом државотворног социјализма. Слику су бојили и Бен-Гурионов Мапаи и кибуци који су и данас парадигма колективизма. Тај левичарски елитизам је унет из Европе. Чак је и социјалистичка Југославија дала свој „допринос“ допустивши да се 7.739 Јевреја, до у број запањујуће добро евидентирано и архивирано, исели у Израел.

Елитистичка левица је обојила живот и културу Израела у првих тридесет година постојања, отприлике до краја седамдесетих година прошлог века када се на сцени појавио Ликуд, под вођством Менахема Бегина, као опозициони центар окупљања националистичке деснице, у новије време више десног центра.

На изборима 1977. Ликуд осваја 43 мандата, а лабуристи (Alignment) 32 и постаје први пут већинска национална листа.

Како Кнесет (израелска скупштина) има 120 чланова, већ ту видимо да се ради о релативној већини. Једноставније, ко има 43 мандата мора да до „магичних“ 61 формира разноврсне коалиције. За почетак, има и самосталних израелских партија које настају и нестају и могу бити коалициони партнер. Ту је медитеранска сличност Срба и Јевреја прилична, и они имају изреку „Три Јеврејина, пет партија“. Затим, 12–15 мандата остварују арапске партије и толико или нешто више радикални Јевреји које по Европи називају ултраортодоксним, а у Израелу Хареди. Хареди, који не желе да ратују („вера им брани“), имају пуно деце и гласова и јако вешто преговарају приликом састављања влада.

Тако, приликом састављања било које израелске владе, и сада када доминира Ликуд и некада када су доминирали лабуристи, арапске странке и тврди Јевреји одрађују коме припада премијер. Ликуд углавном прави коалиције са тврдим верницима, а лабуристи са Арапима.

„Традицију“ је из 20. века у 21. век пренео Бени.

Та јака веза са Харедима Бенија и одржава на власти још од 2009. године, али сада прети да му дође главе.

Хареди не служе војску, што вероватно није неки безбедносни проблем јер је половина Израелаца под војном обавезом, али свакако то иритира израелску јавност. Врховни суд је 2024. године укинуо „право на избегавање војске“ Харедима. Бенијева влада то за сада игнорише.

Надаље, Хареди имају и посебне пореске олакшице, а децу школују у сопственим, скоро верским школама, које су ван државног система и у којима се не уче математика, природне науке, енглески…

Протоком времена престају да буду део израелске традиционалности и постају симбол заостајања.

Кроз питање Хареда се одсликавају егзистенцијална питања Израела.

ФОТО: Компас/Илустрација

Брзу и динамичну привреду, која сада полако посустаје, Израел одржава управо на високотехнолошки обученој радној снази. Тих, отприлике, 300.000 људи одржава Израел конкурентним у светским размерама. Тај број је почео да опада природним исељавањем стручњака, али и демографском депресијом коју има свака земља и која није велика. Но, Хареди сваких 25 година, отприлике, удвоструче своје учешће у популацији тако да додатно смањују учешће квалификоване радне снаге у популацији. Већ данас само 20% запослених Израелаца плаћа скоро 93% свих пореза на приходе, док остатак популације не плаћа те порезе. Део јесу Хареди, али су већина они који не зараде толико да би могли бити опорезовани. обавештавања и узбуњивања отказао? Да ли је Бени за то крив или можда и саучесник који је ратом хтео да политички профитира? Расправа је постајала све запаљивија како је јесен одмицала.

Рат у Појасу Газе је довео Израел у средиште светске пажње без шансе да се нечим прикрије или замаскира. По први пут у својој историји Израел се суочава са санкцијама и оптужбама, што није мали проблем, али и са изолацијом која му најтеже пада јер од њега перу руке сви западни савезници, а Америка се држи, па, у најмању руку, гадљиво и намргођено.

Изгледа да, заиста, демографско пропадање земље скопчано са међународним проблемима које никада раније није имао ове изборе чини посебним.

Како смо већ објаснили, изборе и не треба схватати као изборе за парламентарну већину, већ као изборе за премијера. Како се ствар фокусирала на Бенија, питање је да ли Бени треба да остане или не.

Приликом састављања било које израелске владе, и сада када доминира Ликуд и некада када су доминирали лабуристи, арапске странке и тврди Јевреји одрађују коме припада премијер. Ликуд углавном прави коалиције са тврдим верницима, а лабуристи са Арапима

Прво, ваља имати на уму да постоје и они који нису неке велике присталице Нетанјахуа, а мисле да он треба да настави да буде премијер јер су управо његове способности за маневрисање, преговарање, договарање, коначно и муљање сада неопходне Израелу.

Друга, модернија страна Израела која посматра своју високоразвијену земљу у опадању управо као угрожену Бибијевим остајањем те гледа на његово уклањање као на цивилизацијски неопходно.

Поделе у израелском друштву су тако јаке да свака од страна, ако изгуби премијера, сматра да она више не припада Израелу који буде на власти. Претходне две године свакодневних демонстрација су ту позицију два Израела утврдиле и учврстиле.

Ако бирачи неким чудом, које је на ивици незамисливог, не одреде судбину премијера доделивши некој листи већи број гласова, чекају нас недеље преговора које одређују судбину Израела на дужи рок.

То у Европи обузетој марширајућим студентима и ђацима као да нико и не примећује.

Тако близу, а тако далеко.