Увозни хаос, домаћи извођачи: Европа преко блокадера извози нестабилност у Србију

Европа није Совјетски Савез, али једна паралела постаје све занимљивија: када велики политички систем уђе у дуготрајну стагнацију, расте искушење да унутрашње проблеме претвори у спољнополитичку активност. Србија је, према овој тези, само једно од места на којима се тај процес види.

Када се, после стравичне трагедије у Новом Саду, појавио блокадерски покрет, српска политичка јавност није имала потребу да трага за носиоцима.

Одмах се, као дежурни кривац, наметала опозиција.

А ко би други?

Опозиција увек покушава – што је, узгред, сасвим легитиман облик политичког деловања, колико год био одвратан – да злоупотреби сваку несрећу и припише је власти.

Коначно, власт је лак циљ за нападање. Ко год је на власти нешто ради и лако га је напасти, поготово ако сте опозиција која не ради ништа.

Првих дана је можда и изгледало да ће злосрећна Мариника Тепић испасти лидер незадовољног, ако се окупи мање, односно побуњеног, ако се окупи више, народа.

Међутим, како је време одмицало, ова идеална слика, која свакоме одговара, почела је да се деформише. Блокадерски покрет је све више показивао одбојност према опозиционим странкама. Како покрет од почетка није имао лидере – нема их ни сада – његово функционисање је било магловито и тајновито. До јавности су стизали фрагменти текстова са социјалних мрежа, који су садржавали све и свашта. Од очигледних трабуњања до политичких ставова и прогласа „пленума“ који су нападали све и свакога.

У таквим случајевима време је једини елемент који можда, и то само можда, може донети информацију.

Како је време одмицало, постајало је – не могу рећи јасно, такви покрети су све него јасни, али, рецимо, препознатљиво – да мрзе власт, што им је у опису радног места, али и опозицију која је лоша, неспособна, корумпирана… Атрибуте можете по вољи додавати и једнима и другима.

Изолованост блокадера се нарочито манифестовала у састављању листе кандидата за парламентарне изборе када је свако сваког „ветовао“ и резултат је био анемична и безбојна група људи о којима нико не зна ништа.

Балканска крчма је била принуђена да пронађе нове спонзоре блокадера.

Прво се посегнуло за „природним“ спонзорима. Троугао Загреб–Сарајево–Приштина је одмах препознат као носилац деструкција. По потреби су додавани и „традиционални непријатељи“ попут Енглеза и Немаца.

Ова идентификација спонзора је природна. Чињеница је да су после неуспеха на пролеће 2025. најрадикалнији блокадерски координатори и „идеолози у најави“ збрисали углавном у Хрватску. Хрватски медији здушно подржавају блокадере, али, уосталом, зар они не подржавају сваку антисрпску политику?

Највећи проблем те теорије о спонзорима је ресурсног карактера. Наиме, не види се капацитет поменутог троугла да подржи, а затим и одржи тако обиман покрет.

У кафани се свашта прича, па су чак и Руси или „Руси“ дошли на тапет.

Када кафана није могла да формулише задовољавајуће објашњење, на тапет је дошла наша обавештајна заједница.

„Ево, прошле су две године, а ми не знамо ко стоји иза тога“ – главна је критика коју упућује кафана. Критика има смисла, али обавештајна заједница одговара влади, а не издаје саопштења за штампу. Следствено, разноврсна обавештајна сазнања не припадају јавности него влади.

Ипак, када прође толико времена, не само кафана него и политичка јавност уопште почиње да се пита зашто до ње не стижу објашњења?

Објашњење, најчешће, подразумева један центар политичке моћи који организовано спроводи неки план. Проблем настаје када се такав центар не може прецизно идентификовати.

Рецимо, у осмој и деветој деценији 20. века, Совјетски Савез је губио хладни рат, просто речено, социјализам је пропадао. Светска јавност је то осећала. Динамику процеса било је тешко проценити, али је свакоме било јасно да Совјетски Савез ускоро неће бити релевантна велесила.

Паралелно са тим процесом, совјетске власти су систематски „извозиле“ своје проблеме у иностранство.

Извоз се обављао широм планете и свуда је имао неку специфичност.

У земље Јужне Америке, тада у великим развојним проблемима, извожена је револуција типа Че Геваре. У европске земље је извоз подразумевао подршку радикалним левичарским терористичким групама попут Црвених бригада у Италији или Фракцији Црвене армије у Западној Немачкој. Коначно, у непосредном азијском окружењу отварани су читави ратови, као рат у Авганистану, за који је и данас тешко наћи објашњење.

Познаваоци Совјетског Савеза су то тада звали „извозом унутрашњих проблема“.

Тај извоз је био организован и спонтан. Јер совјетско руководство је једним делом рационално мислило да ће, стварајући проблеме у иностранству, умањити унутрашње, делом је то била и освета Западу не само што је подривао Совјетски Савез већ, напросто, што је богатији и успешнији, делом је то била активност совјетских обавештајаца и репресивног апарата над којим је Кремљ губио контролу.

Управо тако ја видим сличност садашње Европе и тадашњег Совјетског Савеза. Европа је богата, и биће још дуго. Свакако не може пропасти као целина иако делови могу да пропадну. Али главни проблем јој је стагнација.

Кина је почела да успорава раст, али се држи на 4–5% годишње стопе раста. Сједињене Државе одржавају запањујућих, за високо развијену земљу, 3–4% раста захваљујући модерним технологијама и одлажу своју „европску“ судбину. Европа, ЕУ да будем прецизан, мучи се око стопе од 1% раста, а дојучерашњи гиганти попут Немачке ће завршити годину са 0,4–0,6% раста.

Чини се да исто тако Европа почиње да организовано, али и спонтано извози своју нестабилност у сопствено двориште. Главни „извозни производ“ је украјински рат. Њега је извезла претходна генерација политичара, али носи све елементе који су и сада актуелни

Прича о разлозима је одавно испричана. Европа није на време имплементирала модерне технологије. Сувише дуго се држала производне привреде коју сада уништава сиромашнија конкуренција, а да није прешла на сервисну привреду. Једном речју, стагнира.

Са друге стране, европско бирачко тело је веома осетљиво на „ситне проблеме“ попут стагнације. То се директно одражава на политички живот. У Британији већ имамо политички хаос у коме страдају етаблиране странке. У Немачкој се подиже националистичка десница која целој Европи изазива бригу, а некима и страх. У Француској влада затишје пред хаос који ће почети истеком Макроновог мандата следеће године. Мање земље се у српској политичкој кафани и не рачунају, али педантна анализа показује да скоро све болују од болести стагнације.

Сви ти појединачни примери или проблеми веома наликују на својевремену кризу социјализма.

И чини се да исто тако Европа почиње да организовано, али и спонтано извози своју нестабилност у сопствено двориште.

Главни „извозни производ“ је украјински рат. Њега је извезла претходна генерација политичара, али носи све елементе који су и сада актуелни. Дестабилизација Русије, која, чим се озбиљније погледа, не носи Европи никакву корист и одсеца је од руских енергената, а Европи тржиште смањује за 150 милиона људи.

Србија је само једно од тржишта за извоз, мање важно од Русије, али, природно, ми се пре свега бавимо својом судбином.

Из сличности се којешта може научити. Рецимо, као што ентузијазам за рат у Украјини није претеран и политички кругови Европе сасвим неубедљиво убеђују сами себе и своју јавност да је Русија некаква опасност, тако ни ентузијазам за дестабилизацију Србије помоћу блокадера није претеран, али је опасан.

То може да буде и објашњење зашто минорни политичари, такорећи протерани у Брисел и Стразбур из својих земаља, попут Пицуле или Каје Калас уопште могу да имају глас који се чује. Реално, њихов глас се чује јер други не говоре, забављени својом бригом. То не значи да не подржавају „демократску побуну“, како је пре неки дан један политички аналитичар назвао блокадерски покушај рушења Србије, који, наравно, треба да се настави и после избора, заправо исто вече.

Европа се тако таласа без јасне координације која таласе прелива овде.

Право је чудо како неки совјетски војни врх у прошлом веку није започео нуклеарни рат. Пицула, Богу хвала, нема нуклеарно оружје. У ову авантуру, никоме корисне дестабилизације Србије, тих неколико европских центара није, на срећу, увукло Сједињене Државе.

А шта ће се догодити ако, што је сва прилика, Пицула изгуби изборе у Србији и „демократска побуна“ не успе?

Па, ништа! Сви ће се „правити блесави“, као да се ништа није ни догодило. То је лепота старе, богате, уморне и нестабилне Европе.

Лепота, међутим, може да произведе и Мајдан. На нама је да будемо прибрани да нам се тако нешто не догоди.