Док власт пред изборе нуди веће пензије, плате и нове економске мере, део опозиције остаје заробљен у протестном наративу, без понуде која би грађанима одговорила на питање како ће живети боље
Вучић је прошле недеље најавио додатно повећање пензија, активности на повећању просечних плата и друге економске и социјалне мере. Природно, пратила га је и влада и, што је најважније, министар финансија који је потврдио да има средстава за мере, чак значајно више него што је потребно.
До овог места, сценографија је природна. Иде се на изборе, влада жели да их добије, усмерава новац ка грађанству и најављује му боље дане. Тако изгледа свака нормална политичка борба, кампања, ако вам треба нађите и себи допадљивији израз.
Опозиција, потпуно паралисана блокадерским наративом, одговорила је суманутом тезом да је посреди куповина гласова.
А, шта је друго него куповина гласова?
Разуме се, реч „куповина“ асоцира на нешто незаконито или бар неморално. Међутим, у политици се управо тако добијају гласови. Обавежеш се или обећаш неко остварење, добијеш гласове односно изборе, засучеш рукаве и трудиш се да обећано и оствариш.
Ако уклонимо увредљиву реч „куповина“, власт ради управо шта треба да ради.
Што је много важније „таки је посо“, то се у озбиљном свету подразумева.
Земље у којима се посланици, конгресмени и сенатори, различити су називи функција, бирају непосредно воде и евиденцију. Нема политичара за кога се не води књиговодство обећаног и оствареног. Лева колона обећано, десна колона остварено.
Уместо пензија нуде се мрачни парастоси. Уместо нових радних места нуди се заштита птица за чије име нисте чули. Уместо привлачења инвестиција нуде се бициклистичке ескападе до Стразбура. Уместо школа, звона и прапорци
Када наступи изборна кампања, те књиге се отварају и политичари или политичке странке се узајамно „саслушавају“ шта су обећали а шта остварили.
Простор за манипулисање такође није мали али томе кампање и служе, да нагласе и прозову за обећено а неостварено.
Овако изгледа, помало досадна али нормална слика политичког живота.
Сада ваља да погледамо нашу тренутну слику.
У последњих четврт века, можда и мало мање, рецимо од атентата на Ђинђића наовамо, на власт се долази изборима и странке се надмећу понудама ако су опозиција и остварењима ако су на власти.
Сцена је постала здрава. Опозиција је знала шта јој је посао, а знала је и власт.
Власт се смењивала на изборима, нормално и природно, уз редовно кукање о изборној крађи, али то му дође као неки фолклор, исто као што се навијачи тима који је изгубио желе на судију. Постоји чак и језичка поштапалица: „Ко губи има право да се љути!“
Одједном, али заиста одједном, после почетка блокадерског циркуса, а сада томе име већ годину и по дана, читав опозициони политички простор као да је одсечен од здраве, заправо од било какве, политичке памети. Да се ради о појединцу, сигурно би га упутили психијатру.
Уместо пензија нуде се мрачни парастоси. Уместо нових радних места нуди се заштита птица за чије име нисте чули. Уместо привлачења инвестиција нуде се бициклистичке ескападе до Стразбура. Уместо школа, звона и прапорци.
Није ми познат, бар не у Европи и у новијој политичкој историји, овакав политички експеримент.
Очигледно пројектанти овог посла мисле да се цело опозиционо бирачко тело може бацити у неку врсту транса и тако ујединити у рушењу власти.
Није јасно колико су поколебани бекством оперативаца ван граница Србије и сталним падом „гледаности“ њихових приредби. Ако је 15. марта прошле године на Славији било преко 100.000 људи, а пар месеци касније бар упола мање на Видовдан, скроман „краљевачки перформанс“ за овај Видовдан није окупио ни 5.000 људи. Јасно је, дакле, да је пројекат „падања у транс“ у опадању.
Јер ако су без везе и смисла првих дана окупљали све који су овако или онако противници власти, сада постаје јасно да и противницима власти требају плате и пензије. Школе су, иако их деца не воле, ипак неопходне.
Један од важних показатеља стања сваке земље, па и наше, јесу привредни показатељи. Они су и даље стабилни, инвестиције долазе а земљи расте рејтинг у светским инвестиционим центрима.
Из овог бих закључио да су опозициони бирачи, у већем делу, само глумили да су у трансу и да савршено знају и осећају од чега се живи.
Опипавају они и ослушкују све што власт и опозиција раде.
Сасвим упрошћено, народ није глуп како блокадери мисле.
За поуку свима, извућићу један случај из новије политичке историје.
Славко Перовић, оснивач и лидер црногорских либерала, са својом странком био је прва борбена линија црногорског сепаратизма деведесетих година прошлог века. Тада је црногорски сепаратизам још увек био у light верзији. Сепаратисти су се називали „индепендисти“ и избегавали израз отцепљење. Као ђаво крста су се клонили отворених антисрпских изјава. Укратко, то су били радови у току.
Јер ако су без везе и смисла првих дана окупљали све који су овако или онако противници власти, сада постаје јасно да и противницима власти требају плате и пензије. Школе су, иако их деца не воле, ипак неопходне
Како је време одмицало и Запад одлучио да зада још један ударац Србији, Ђукановић је преузео Перовићеву политику и сада је владајућа странка кренула у отворени сепаратизам који је кулминирао отцепљењем почетком 21. века.
На Перовићеву жалост, политички прогам је једна од ствари које се не могу патентирати те свако може да преузме ваш програм и, природно, сепаратизам а и западна подршка су похрлили ка Ђукановићевој владајућој странци.
Перовићева странка, којој се не може оспорити опозиционо деловање, јер је била против црногорских власти, почела је да тоне.
После једних избора на којима су Перовићеви либерали катастрофално прошли, Перовић је дигао руке од дневне политике.
У глави ми и данас стоји његова опроштајна – вероватно „једна од“ јер су наши црногорски рођаци склони кићеној и веома честој реторици – реченица: Овај народ су магарци!
Иако мало стилски незграпно срочена, јасно је изражавала његово згражање над тиме што Црногорци нису схватили да је он „онај прави“. Мора да су зато магарци.
Слична љутња обузима и наше блокадере.
Немојте се изненадити када после избора кажу да су они били сјајни али да народ не ваља.
