Најтежи део стварања новог идентитета није прогласити га, већ пронаћи оно што ће га одвојити од старог. У Црној Гори тај посао траје деценијама, а после језика и политике на ред је све очигледније дошла Црква
Да бисте формирали нацију потребни су вам језик, Црква, Академија и рафинерија.
Ова доскочица, популарна у разним варијацијама, колала је покојном Југославијом. Јасно је да је у њих главни штос „рафинерија“, јер се остала три идентитетска фактора подразумевају. И, заиста, свака република покојне Југославије, као да је доследно пратила овај четврти фактор. Рафинерија је метафора за велики пропали привредни пројекат, па је свеједно да ли је то био фероникл (ФЕНИ) у Македонији, железара у Смедереву или каква непотребна рафинерија, било где.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Када се са вица пређе у реалност – јер у свакој шали има и помало шале – већи део је баш та реалност.
И заиста све нације формиране после Другог светског рата пратиле су тај модел.
Додатно, све су прављене на штету српског народа, што, занимљиво, досетка са почетка текста превиђа. То заслужује посебну анализу ауторства или кетманства аутора.
Вратимо се главној теми. Три нације/народа (српски језик то много не разликује) формирана су о трошку српског народа. Нас највише сврбе Црногорци. Некога само сврби, мене на пример, а многи, рекао бих већина, то осећају као болну тему.
Црногорска нација је изникла 1948. на попису. До тада је није било, а да је основана, објавила је КПЈ. Историја је позната, добро документована и темељно обрађена. КПЈ је српски народ видела као главног непријатеља на простору на коме је била Југославија, јер је најбројнији и пружао је подршку белим Русима у грађанском рату после Октобарске револуције. КПЈ је као експозитура Коминтерне била доследни „извођач радова“ и спроводила политику Совјетског савеза. Када се рат завршио, имплементирана је политика Коминтерне и креирани нови народи.
Е, када се чедо родило, ваља га и љуљати.
Одгој тог новорођенчета тражи и од дадиља заметан посао. Јер код Македонаца бар постоји разлика у језику, код муслимана, сада Бошњака, постоји верска разлика. Како Црногорце да одвојимо од Срба? Делује као немогућа мисија.
Српски језик је, у данашњем облику, формирао Вук Караџић, пореклом Црногорац, Његош је симбол Српства, оснивач српске државе Стефан Немања се родио, отприлике, тамо где је данас Подгорица. Српска православна црква, и са малим и са великим „С“ простире се с обе стране границе која је, о муке, потпуно арбитрарна. Провучена је после преузимања турског војног санџака у Балканским ратовима 1912–1913. Неколико нахија је припало Србији а неколико Црној Гори, отприлике докле су стигле савезничке војске истерујући Османско царство из овог дела Балкана. Дакле, граница је готово случајна.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Баш је тешко раздвојити.
„Црквени радови“ су се испоставили као најтежи.
Ако је нешто повезивало људе са обе стране границе, то је баш то – Српска православна црква.
Ваља имати на уму да је приликом формирања нових нација, после Другог светског рата пројекат спровођен са готово потпуним игнорисањем верског аспекта. Религија је „опијум за народ“ и она ће ионако нестати напретком „производних снага и производних односа“, а напредак ће остварити радничка класа предвођена комунистичком партијом, гласила је главна догма владајуће КПЈ.
Падом Берлинског зида и пропашћу реалсоцијализма пред црногорским властима се одједном појавила „верска аждаја“.
До тада игнорисана црква постала је кључни идентитетски параметар свих нација православне провенијенције бившег социјалистичког блока. Јер, за разлику од римокатоличке гране хришћанства, која за центар има неки удаљени Рим који све више постаје туристичка дестинација и место за клађење када се бира папа, православне цркве имају самосталност, аутокефалност. Ако хоћете да се играте речима, у дословном преводу, то значи и „својеглавост“. Аутокефалност се јасно наглашава националним придевом. Дакле, црква јесте православна, ама је и, а вероватно и пре свега, Српска, Руска, Бугарска, Румунска…
Дакле, „Момо и Мило“, а после је остао само Мило, које је на власт довео „Слобо“, у последњој деценији 20. века сусрели су се са проблемом одсуства Црногорске православне цркве.
Први пројекат црногорских власти је био, па, рецимо, наиван. Основали су неку своју Црногорску православну цркву која је уз извесног Мираша Дедеића као поглавара једва окупила безначајан број свештеника. Људи су се напросто клонили таквог пројекта. Црква се не оснива из небуха.
Сада је у току много озбиљнији пројекат који се састоји у постепеном преузимању постојеће, да кажемо модерним језиком, инфраструктуре СПЦ у Црној Гори.
И тај пројекат је прележао своје дечје болести.
Прва фаза покушаја преузимања од стране црногорских власти кулминирала је, сада већ „полуисторијским“, покушајем национализације објеката и имања Српске православне цркве. То је и био повод за чувене литије које су Ђукановићев ДПС и срушиле са власти.
Ако је нешто повезивало грађане са обе стране границе, то је баш Српска православна црква. Ваља имати на уму да је приликом формирања нових нација, после Другог светског рата пројекат спровођен са скоро потпуним игнорисањем верског аспекта
Тај пад с власти је био више некако пад са столице, јер је Милову отворену антисрпску политику заменила умивенија варијанта, модернија, како већ приличи европским стандардима.
Опасност по српску цркву тиме није престала. Не тврдим да је већа него раније, али сада има друге форме.
Ваља се, пре свега, подсетити околности да је теза „Црна Гора има цркву“ веома стара, а у новијој епохи ју је промовисао митрополит црногорско-приморски Амфилохије Радовић. Теза је остављена недореченом. Свако је могао да је тумачи како хоће. Срби – да је српска црква истовремено и црногорска, радикални Црногорци – да је трон на Цетињу пре свега и изнад свега црногорски трон.
Низ детаља из те приче упућује на озбиљну опрезност, скоро до црвеног аларма.
Погледајмо само назив највеће епархије у Црној Гори. Црну Гору покривају четири епархије, али је највећа Црногорско-приморска, којој је додељен и атрибут „митрополија“. Дакле, назив највеће епархије јесте: Православна митрополија црногорско-приморска. Српска православна црква се уопште не помиње!
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Иза тога стоји ако не јасна идеја, а оно свакако могућност постепенског осамостаљивања црногорске цркве.
Она се пак спроводи рововским ратком који је започео много пре Амфилохија Радовића. Црна Гора је, нажалост, погодно тле за такав дуготрајни сукоб.
Хајдемо сада са историје на бројеве. По последњем попису из 2023. године, 41% становника изјаснило се као Црногорци, а 33% као Срби. На питање о основном – од Вука Караџића названом матерњим – језику, 43% становника изјаснило се да говори српским језиком, а 35% да говори црногорским језиком. Наравно, преко 90% оних који су се изјаснили било као Црногорци било као Срби рекло је да су православни. То се скоро подразумева.
Уочава се драматично преклапање већина. Црногорци су за непуних 10% бројнији, а српски језик је за непуних 10% распрострањенији.
Неко би ову слику назвао хаотичном, а неко бременитом опасношћу. Ја сам склон томе да је назовем реалном.
У Црној Гори су напросто присутни и српски и црногорски идентитет. Црногорска власт српски идентитет одбија да интегрише у правни поредак, попут статуса конститутивног народа или слично. То је, пропорционално, највећа „национална мањина“ у Европи, без икаквих права.
Та околност је потенцијал за све опције.
Ко је склон да мисли у аналогијама, може да узме за пример Немачку и Аустрију. Чак је и однос броја становника сличан односу Србије и Црне Горе, отприлике десет према један. Аустрија јесте антинемачка творевина, али ни на који начин не може да угрози Немачку. Немачки културни идентитет се никада не може уклонити из Аустрије. Готово исто је и у Црној Гори.
Једина специфичност односа овде је православна црква.
Такав аналогон не постоји у немачком културном простору који смо узели за пример.
Дакле, све што сада радимо на том плану је потпуна новост.
Простор за деловање је велики, али није бесконачан. Црну Гору нећемо разбијати, али ни њеним властима нећемо допустити да разбијају Српску православну цркву.
