Дражен Живковић: Колонијални ђаци у Миловом шињелу

ФОТО: Компас/Илустрација

Тридесетогодишња политичка матрица није нестала са одласком њеног творца са власти. Напротив, њене најважније спољнополитичке поставке преживеле су смену режима и постале део политике оних који су некада обећавали њен коренити преокрет

Геополитичка сцена Балкана већ деценијама подсећа на театар апсурда у коме су улоге унапред подељене, а сценографија направљена од јефтиних илузија о „европским вредностима“, „систему заслуга“ и „владавини права“. Међутим, иза кулиса тог углађеног бриселског спектакла одвија се далеко суровија, прљавија и хладнија трговина. У тој политичкој касапници, суверенитет, народно достојанство и историјско памћење нису никакве светиње, већ сировина – улог који неодговорне и поданичке елите прилажу на олтар туђих геополитичких интереса како би купиле сопствени политички опстанак и продужиле рок трајања својим фотељама.

Свако ко иоле озбиљно и без идеолошких наочара прати политичке прилике на Балкану и у Европи схвата једну једноставну, али сурову истину: геополитика је давно сахранила такозване бриселске стандарде. Прича о владавини права, независном правосуђу, чувеним поглављима 23 и 24 и фамозном „систему заслуга“ остала је само мртво слово на папиру, шарена лажа којом се деценијама замајава домаћа јавност. Реалност је знатно баналнија, хладнија и бесмртнија него што нам то представљају бриселски изасланици и њихови локални извођачи радова.

Текст који следи представља дубинску политолошку и новинарску анализу анатомије те вишедеценијске издаје – процеса у којем је званична Подгорица, уместо да гради самосталну, правно уређену и стабилну државу свих својих грађана, пристала на улогу послушног пешака на западној шаховској табли, продате душе, заборављеног морала и трајно савијене кичме.

СУМРАК „СИСТЕМА ЗАСЛУГА“: ГЕОПОЛИТИКА КАО ЈЕДИНИ БРИСЕЛСКИ КАНТАР

Годинама је наратив о европским интеграцијама сервиран јавности Западног Балкана као просветитељски и модернизацијски пројекат без алтернативе. Грађанима је деценијама нуђена бајка: испуните техничке услове, затворите преговарачка поглавља, очистите правосуђе од политике и корупције, успоставите медијске слободе, и врата „европске породице народа“ сама ће се отворити. Поглавља 23 и 24 третирана су као свети грал црногорске транзиције, а Европска комисија као непогрешиви, нестраначки и праведни арбитар људских права и демократизације.

Данас је та илузија потпуно разбијена у парчиће. Свако ко са минималном дозом интелектуалног поштења анализира процес проширења Европске уније схвата да је такозвани merit-based system (систем заснован на заслугама) обична шарена лажа, бирократска завеса иза које се крију огољена геополитичка уцена и потпуна политичка сврсисходност.

Европску унију већ дуго уопште не занима да ли је нека балканска држава заиста успоставила владавину права, да ли има независне тужиоце или стабилне институције. Брисел не тражи равноправне партнере, нити уређене државе са јаким и независним институцијама. Брисел тражи послушне протекторате и извођаче сопствене спољнополитичке агенде на Балкану.

Да би једна земља са Балкана данас била проглашена „лидером у европским интеграцијама“, критеријуми уопште нису ни стопа привредног раста, ни ефикасност правосуђа, ни нула толеранције према организованом криминалу и корупцији. Критеријуми су застрашујуће једноставни и сведени на два темељна стуба:

  1. Потпуни колонијални и поданички однос према спољнополитичким диктатима бриселске бирократије и западних центара моћи.
  2. Безаргументовано и беспоговорно спровођење антисрпске политике, која служи као регионални лакмус папир и доказ геополитичке лојалности.

Оног тренутка када политичка елита једне земље пристане на ова два услова, геополитичка магистрала ка Бриселу постаје широм отворена. Сва прекршена правила, унутрашњи скандали, шверцерски канали, селективна правда и системски непотизам преко ноћи бивају амнестирани, релативизовани и гурнути под тепих под изговором „виших геополитичких циљева“.

СРАМНА КАРТА ЗА БРИСЕЛ: СЛАВЉЕЊЕ „ОЛУЈЕ“ КАО УСЛОВ ЗА ПРОЛАЗНУ ОЦЕНУ

Нигде се поменута матрица подаништва не види тако огољено, брутално и срамотно као на питању односа према историјским ранама и страдању српског народног бића. Геополитички инжењеринг захтева да се свака веза са традицијом, заједничком историјом и духовним идентитетом пресече секиром геополитичког конформизма и сервилности.

Најбољи и најсрамнији доказ тог континуитета видимо управо у континуитету званичне подгоричке политике. Док српски народ са тугом, достојанством и дубоким пијететом пали свеће и сећа се стотина хиљада прогнаних и хиљада страдалих у злочиначкој акцији „Олуја“, званична Подгорица поново савија кичму и понизно клима главом. Слање представника Црне Горе на прославу тог највећег етничког чишћења у Европи након Другог светског рата није никакав „дипломатски протокол“, нити представља „изградњу добросуседских односа“ како то немушто правдају бриселски ђаци у црногорским министарствима.

То је чист, огољени чин подаништва, директан наставак утабане срамне стазе Мила Ђукановића и отворени, брутални прст у око сопственом народу, историјском памћењу и моралу.

То је ритуално понижавање сопствених грађана. То је срамни чин којим се Бриселу и регионалним центрима шаље порука: „Видите докле смо спремни да идемо. Спремни смо да газимо по жртвама сопствених сународника, само да бисмо добили пролазну оцену и тапшање по рамену у вашим бриселским кулоарима.“

Најтрагичније у читавој овој драми јесте то што су они који су на власт дошли на таласу народног бунта, литија и жеље за правдом, заправо преузели и усвојили најсрамнију спољнополитичку матрицу свог претходника. Савијање кичме пред туђим интересима постало је званична државна доктрина нове власти, а цена те наводне „европске картице“ плаћа се најскупљом могућом валутом – сопственим образом, поштењем и достојанством народа.

ФОТО: Компас/Илустрација

ГЕОПОЛИТИЧКИ ИМУНИТЕТ: ЗАШТО ЈЕ ЂУКАНОВИЋЕВА ХОБОТНИЦА ЗАШТИЋЕНА ВРСТА

Управо у тој поразној чињеници лежи и једини тачан одговор на питање које годинама мучи и фрустрира грађане Црне Горе: Зашто Мила Ђукановића и његову политичко-криминалну хоботницу заправо нико суштински не дира? Зашто нема правосудног и легалног епилога за деценије системске похаре државе, безакоња, шверцерских послова и политичке корупције која је опустошила Црну Гору?

Одговор је прост да простији не може бити – зато што је систем који је он успоставио остао потпуно недирнут и функционалан.

Ђукановић је деведесетих и двехиљадитих година схватио основна правила западне политичке пијаце и понудио Западу понуду која се у колонијалним односима не одбија. Понудио је геополитичку послушност и радикално антисрпство као гаранцију сопственог доживотног имунитета. Понудио је геостратешко одвајање Црне Горе од Београда и њено претварање у антитериторију као залог да га нико из Брисела или Вашингтона неће питати за порекло имовине, сумњиве приватизације и криминалне кланове.

Нова власт у Подгорици је, уместо да разбије тај клијентелистички и поданички оквир, изабрала комфор и једноставнији пут: само је преузела ту исту матрицу. Схватили су да им је одржавање Ђукановићевог спољнополитичког курса најлакши начин да обезбеде међународну подршку и избегну притиске.

Док год спроводе његову вањску политику, верно служе бриселским и регионалним центрима моћи и одржавају антисрпски наратив, дотле је и сам креатор тог система у потпуности заштићен и недодирљив. Ђукановић се не дира пред судовима јер је његов политички тестамент постао званична агенда и оних који су народу обећавали корените промене и правду. Бивши режим је срушен персонално, али је идеолошки и спољнополитички победио своје политичке противнике.

КАЗНА ЗА ДОСТОЈАНСТВО, НАГРАДА ЗА ПОДАНИШТВО: СУВЕРЕНИТЕТ КАО НЕОПРОСТИВ ГРЕХ

Погледајмо, с друге стране, слику на ширем регионалном плану и случај Србије. Београду се врата Европске уније не држе полузатворена зато што Србија нема административних капацитета, економског потенцијала или привредног раста. Сваки економски параметар показује да је Србија кључни економски мотор читавог региона Западног Балкана.

Једини стварни разлог зашто се Србија константно суочава са новим условима, уценама и блокадама на свом европском путу јесте тензија произашла из једне чињенице – зато што Београд одбија да слепо клима главом.

Србија води самосталну, суверену и неутралну политику, штити своје виталне националне и државне интересе, одбија да уводи санкције које шкоде њеним грађанима и одбија да слави туђу несрећу, етничка чишћења и егзодус сопственог народа зарад бриселских похвала и тапшања по рамену.

За колективни Запад и бриселску бирократију такав суверени став је неопростив грех. Непослушност и самостално размишљање се у данашњем Бриселу не толеришу, а самосталност се драстично кажњава блокадама, медијским притисцима и уценама. Од балканских народа се не тражи реформисано друштво, већ беспоговорна послушност.

Управо у том контрасту види се сва хипокризија савремене геополитике. Док се држава која држи до сопственог достојанства и суверенитета константно саплиће и кажњава, протекторат који без поговора извршава све налоге експресно добија зелена светла и оптимистичне извештаје.

ПУТ КА ЕУ НА СТАКЛЕНИМ НОГАМА: КОМПЕНЗАЦИЈА ЗА СЕРВИЛИЗАМ

Пут Црне Горе ка ЕУ одједном се у медијима и од стране бриселских званичника представља као „известан“, убрзан и практично завршен посао. Али ако скинемо ружичасте наочаре и погледамо реалност, морамо се запитати да ли је Црна Гора заиста постала уређена, модерна и правна држава.

Јесмо ли очистили труле даске у црногорском правосуђу? Јесмо ли угушили организовани криминал, декриминализовали полицијски апарат и направили стварни економски бум који пуни новчанике просечног грађанина? Наравно да нисмо.

Извесност тог такозваног европског пута не долази као награда за стварни напредак друштва, стандарда и институција, већ као чиста компензација за послушност и безусловно одржавање миловског курса. Подгорица добија пролазне оцене оног тренутка када потврди свој поданички статус пред бриселским ауторитетима – па макар то значило и одлазак на прославу срамне „Олује“, гласање против интереса суседа и амнестирање архитекте тродеценијског пропадања Црне Горе. Антисрпски наратив и геополитичка сервилност постали су једина права и важећа улазница за бриселски салон.

Проблем са оваквим „напретком“ јесте у томе што је у потпуности саграђен на стакленим ногама и идеолошком песку. Држава која пристане на колонијални статус, која гази по жртвама сопственог народа и штити фаворите бившег режима ради задовољења туђих интереса трајно губи оно најважније – право на достојанство, самопоштовање и самосталну будућност.

Када једини критеријум за европске интеграције постану ниво сервилности, одрицање од сопственог идентитета и учешће у туђим срамотама, онда то више није никакав пут у напредак и благостање, већ пут у потпуни губитак државног суверенитета и претварање земље у бездушну љуштуру.