Ако ЕУ више не жели проширење, онда је поштеније то рећи данас него 2028. године. Ако се припрема модел у којем ће земље Балкана бити трајно везане за европски систем, али без пуног политичког капацитета, онда је реч о потпуно новој политичкој реалности
Да ли је прича о уласку Црне Горе у ЕУ до 2028. године највећа политичка илузија нашег времена? Постоји једна реченица коју грађани Црне Горе слушају готово две деценије: „Још само неколико корака до Европске уније.“
Та реченица преживела је владе, изборе, политичке кризе, референдуме, промене власти, промене генерација политичара и готово све велике догађаје који су обележили савремену црногорску историју. Мењали су се премијери, председници, министри и европски комесари, али је порука остајала иста – Црна Гора је лидер европских интеграција и само што није постала чланица Европске уније.
Данас се као кључна година помиње 2028. Грађанима се саопштава да никада нисмо били ближе циљу, да су преговори у завршној фази и да је чланство практично надохват руке. Премијер говори о историјској шанси, европски званичници шаљу охрабрујуће поруке, а домаћа политичка сцена готово да се такмичи ко ће пре саопштити да је Црна Гора будућа чланица Европске уније.
Највећа грешка коју политичари на Балкану упорно праве јесте што о Европској унији говоре као да је реч о истој организацији која је 2004. и 2007. године отварала врата за десетине милиона нових грађана
Међутим, управо сада, када оптимизам достиже врхунац, појављују се питања која су много озбиљнија од дневне политике и која би морала бити предмет озбиљне јавне расправе. Да ли Европска унија заиста планира ново проширење? Да ли постоји политичка воља унутар најважнијих европских држава да прими нове чланице? И најважније од свега – да ли се иза приче о пуноправном чланству заправо крије потпуно другачији план?
ЕВРОПА ДАНАС НИЈЕ ИСТА
Највећа грешка коју политичари на Балкану упорно праве јесте што о Европској унији говоре као да је реч о истој организацији која је 2004. и 2007. године отварала врата за десетине милиона нових грађана. То више није иста Европа. Европска унија данас пролази кроз дубоке политичке, безбедносне и економске потресе. Рат у Украјини променио је приоритете Брисела. Миграциона криза отворила је сукобе међу државама чланицама. Економске разлике између севера и југа постале су веће него икада. У многим државама јачају евроскептичне партије које отворено доводе у питање даље ширење Европске уније. У таквим околностима све чешће се поставља питање које се у Подгорици готово не чује. Ако Европска унија тешко функционише са 27 чланица, зашто би журила да прими нове? То питање није против европских интеграција. То питање је питање политичког реализма. Јер пре него што се говори о уласку Црне Горе у Европску унију, потребно је одговорити на много једноставније питање – да ли Европска унија уопште жели нове чланице.
ШТА АКО ЈЕ 2028. ГОДИНА САМО НОВА ШАРГАРЕПА
Грађани Црне Горе имају право да буду скептични. Не зато што су против Европе. Него зато што су превише пута слушали иста обећања.
Годинама се говорило да је улазак близу. Годинама се понављало да је Црна Гора лидер региона. Годинама су се померали рокови, а сваки пут када би циљ био близу, појавила би се нова препрека. Ново поглавље. Нова реформа. Нова политичка околност. Нова криза. Ново образложење зашто циљ ипак мора да сачека.
Због тога није нелегитимно поставити питање да ли је 2028. година стварни рок или само нова верзија старе приче. Јер политичка историја Балкана пуна је обећања која су служила да одрже наду, али не и да реше проблем.
ЈЕРЕМИЋЕВО УПОЗОРЕЊЕ КОЈЕ НИКО НЕ ЖЕЛИ ДА ЧУЈЕ
Додатну тежину свим овим дилемама дају ставови Вука Јеремића, бившег министра спољних послова Србије и некадашњег председника Генералне скупштине Уједињених нација, који већ дуже време упозорава да у најутицајнијим европским престоницама практично не постоји озбиљна политичка воља за ново пуноправно проширење Европске уније у догледној будућности. Његова тврдња можда звучи грубо за уши политичара који грађанима годинама обећавају европску завршницу, али управо због тога заслужује пажњу. Јеремић сматра да се државама Западног Балкана и даље шаљу поруке о отвореним вратима Европске уније, док се паралелно унутар саме Уније све чешће расправља о моделима који не подразумевају пуноправно чланство. Другим речима, једно се говори кандидатима, а друго се расправља иза затворених врата.
Посебно забрињава чињеница да такве процене више нису усамљене. Последњих година из Немачке, Француске и других држава чланица долазе поруке да Европска унија мора прво реформисати саму себе, редефинисати систем одлучивања и решити унутрашње проблеме пре него што отвори врата новим чланицама.
Политичка историја Балкана пуна је обећања која су служила да одрже наду, али не и да реше проблем
Ако је то заиста доминантно расположење унутар Европске уније, онда грађани Црне Горе имају право да знају истину. Јер постоји огромна разлика између поруке да је пуноправно чланство надохват руке и поруке да се у Бриселу разматрају модели који уопште не предвиђају пуноправно чланство.
ФОТО: Компас/ИлустрацијаМЕРЦОВА ПОРУКА И НОВА ЕВРОПА ВИШЕ БРЗИНА
Посебну пажњу изазивају поруке које последњих месеци долазе из Немачке и других кључних европских држава. Све чешће се говори о потреби реформе Европске уније пре новог проширења. Све чешће се помињу модели „постепене интеграције“, „придруженог чланства“, „Европе више брзина“ и различитих нивоа укључености држава кандидата.
На први поглед, те формулације делују технички и безазлено. Али управо у њима можда лежи одговор на питање какву будућност Брисел види за Западни Балкан. Јер када политичари почну да говоре о алтернативама пуноправном чланству, онда је легитимно запитати се да ли се полако припрема терен за одустајање од концепта који је региону обећаван деценијама.
Није случајно што се све више говори о интеграцији без чланства, о укључености без права одлучивања и о новим институционалним моделима који би државама кандидатима омогућили да буду део европског система, али без свих права која имају пуноправне чланице. Управо ту лежи највећа опасност.
СЕВЕРНА МАКЕДОНИЈА КАО ОПОМЕНА
Ако неко мисли да Европска унија не мења правила током игре, довољно је да погледа пример Сјеверне Македоније. Од те државе тражено је да промени име. Променила га је. Годинама јој је објашњавано да је управо то кључ европске будућности. Данас, годинама касније, Северна Македонија и даље није чланица Европске уније. Напротив. Појавили су се нови захтеви. Нови услови. Нове препреке. Иста је прича и са другим државама региона.
Због тога није неосновано питање да ли ће се и пред Црном Гором појавити нови услови онда када се приближи циљ. Јер историја европских интеграција на Балкану показује да се правила често мењају управо онда када помислите да сте стигли до краја.
ДА ЛИ СЕ ПРИПРЕМА СТАТУС ДРУГОРАЗРЕДНОГ ЧЛАНА
Најозбиљније питање налази се управо овде. Шта ако Црна Гора заиста испуни све услове? Шта ако затвори преговарачка поглавља? Шта ако прилагоди законодавство? Шта ако усклади спољну политику? Шта ако испуни све што се од ње тражи? А онда непосредно пред циљ добије нову понуду. Не пуноправно чланство. Већ придружено чланство. Приступ фондовима. Приступ појединим институцијама. Присуство на састанцима. Али без права гласа. Без права вета. Без могућности да одлучује о будућности Европске уније. Другим речима – обавезе чланице без права чланице.
Ако би се такав сценарио заиста догодио, онда би се отворило питање да ли је регион годинама преговарао о нечему што му никада није ни било намењено.
ПРЕВАРА ВЕКА ИЛИ НОВИ МОДЕЛ
Управо овде долазимо до суштине. Грађанима Црне Горе никада није обећавано придружено чланство. Никада им није обећаван статус посматрача. Никада им није обећавано место за столом без права одлучивања.
Уколико се на крају процеса испостави да пуноправног чланства нема, а да се уместо њега нуди статус придруженог члана без стварног права одлучивања, онда ће то бити једна од највећих политичких обмана
Обећавано им је пуноправно чланство. Једнако право гласа. Једнак политички статус. Једнака права као што их имају Немачка, Француска, Италија или Шпанија. Ако је циљ промењен, онда грађани имају право да то знају. Ако Европска унија више не жели проширење, онда је поштеније то рећи данас него 2028. године. Ако се припрема модел у којем ће земље Балкана бити трајно везане за европски систем, али без пуног политичког капацитета, онда је реч о потпуно новој политичкој реалности. И управо зато ово више није питање европских интеграција. Ово постаје питање политичке искрености.
ФОТО: Компас/ИлустрацијаЦРНА ГОРА ИМА ПРАВО НА ОДГОВОР
Највећи проблем не би био да Европска унија процени како није спремна за ново проширење. То је њено право. Највећи проблем настао би уколико би се грађанима годинама продавала прича о пуноправном чланству, док се иза затворених врата припрема потпуно другачији модел. То би значило да су државе кандидати мењале законе, институције и политике због циља који можда никада није био реалан. Зато питање европских интеграција више није питање брзине преговора. Није питање затварања поглавља. Није питање техничких критеријума. То је питање истине. Да ли Црна Гора заиста иде према пуноправном чланству у Европској унији? Или се иза оптимистичних рокова крије нова верзија старе балканске приче у којој се циљ стално помера, а обећање остаје исто?
Јер уколико се на крају процеса испостави да пуноправног чланства нема, а да се уместо њега нуди статус придруженог члана без стварног права одлучивања, онда то неће бити само политичко разочарање. То ће бити једна од највећих политичких обмана које је региону сервирала европска бирократија у последњих двадесет година. А уколико се то догоди, грађани Црне Горе неће имати осећај да су преварени зато што нису ушли у Европску унију. Имаће осећај да су две деценије убеђивани да иду према једном циљу, док је неко у међувремену тај циљ померио. И управо зато је сада време за искрен одговор. Не 2028. године, него данас.
