После пада претходног режима у Црној Гори очекивао се раскид са наслеђем политичке репресије, тајних спискова и злоупотребе безбедносног апарата. Уместо тога, многи механизми који су обележили еру Мила Ђукановића наставили су да функционишу и под новим властима, отварајући питање да ли је дошло до промене система или само његових корисника
Када је у августу 2020. године прострујала вест о паду тродеценијског режима Мила Ђукановића, грађанима Црне Горе није обећана само пука смена персоналних решења на врху пирамиде моћи. Обећана је коренита, структурална и вредносна катарза друштва. Најгласнија обећања тицала су се демонтаже оног најрепресивнијег дела Ђукановићевог наслеђа: полицијске државе, параполитичког безбедносног апарата и културе тајних спискова подобних и неподобних грађана и гостију. Обећан је прекид са праксом у којој се државна граница користи као идеолошка брана, а вербални деликт и неподобно мишљење третирају као субверзивно деловање и претња по национално биће.
Међутим, политичка реалност савремене Црне Горе демонстрира један од најпоразнијих феномена у историји политичких система – феномен у којем нови властодршци, уместо да демонтирају наслеђени апарат репресије, схватају сву његову практичност и оперативну привлачност. Технологија владања заснована на дискреционим правима, тајним проценама и полицијским рампама показала се као превелико искушење за нове политичке елите. Данас сведочимо нечему што се може назвати перверзним континуитетом: пракса састављања „црних листа“ и доношења одлука о забрани уласка појединцима чије јавно деловање, ставови или идеолошке матрице не кореспондирају са текућим интересима владајућих структура, не само да је преживела, већ је доживела своју потпуну институционалну нормализацију.
Оригинални „Милов модел“ прогнаничке политике остао је погонско гориво црногорског безбедносног сектора.
Огољен је институционални мрак у којем се данас доносе ове одлуке, улога структура из сенке које свесно минирају регионалне односе, са посебним нагласком на односе са Србијом, и дугорочне последице које ова политика оставља на слободу изражавања и демократски капацитет друштва које декларативно тежи Европској унији.
Правни вакуум и институционални мук: Ко заправо вуче конце?
Највећа опасност по једно друштво не лежи у постојању репресивних закона, већ у ситуацији када се постојећи закони примењују у потпуном институционалном мраку, без јасног ланца одговорности и без транспарентних критеријума. Управо је то матрица по којој се данас спроводе забране уласка у Црну Гору. Када јавност остане затечена вешћу да је неком новинару, аналитичару, професору или јавном делатнику забрањен прелазак границе, из надлежних институција – пре свега Министарства унутрашњих послова и Агенције за националну безбедност (АНБ) – допире искључиво заглушујућа тишина.
Званична правна љуштура којом се ове одлуке покривају најчешће се налази у растегљивим одредбама Закона о странцима, где се уноси фамозна формулација да одређено лице представља „претњу по националну безбедност, јавни поредак или јавно здравље“. У демократски развијеним системима, овај институт је строго резервисан за оперативно доказане случајеве међународног криминала, тероризма, шпијунаже или директног физичког субверзивног деловања. Међутим, у црногорској политичкој пракси, појам „националне безбедности“ постао је акордеон који се растеже по потреби дневне политике. Под њега се може подвести било која нежељена телевизијска изјава, новинска колумна, историјска интерпретација или политички став који иритира тренутне доносиоце одлука.
Кључно аналитичко питање
Ако су разлози за забрану уласка појединцима правно утемељени и безбедносно оправдани, зашто се институције крију иза зида ћутања? Зашто се докази не предоче јавности и зашто се процеси не учине транспарентним?
Одговор је јасан: транспарентност би оголила чињеницу да иза ових одлука не стоје безбедносни аргументи, већ политичка арбитража. Када држава одбија да саопшти ко прави спискове, на основу којих информација и са којим циљем, она директно суспендује принцип владавине права и уводи принцип полицијске самовоље. Грађани и јавност се тиме стављају у позицију у којој морају слепо веровати непогрешивости тајних служби, истих оних служби које никада нису прошле кроз суштинску реформу и проветравање од компромитованих кадрова из претходног режима.
Генеза модела: Како је Ђукановић патентирао границу као цензуру
Да бисмо у потпуности разумели савремене аномалије, морамо се вратити на извор. Модел коришћења граничних прелаза као инструмената за ућуткивање критичара и профилисање јавног простора ауторски је патент режима Мила Ђукановића. Током три деценије апсолутне власти, ДПС је развио идеолошки наратив у којем је појам државе потпуно изједначен са појмом владајуће партије и њеног лидера. Сходно томе, свака оштрија критика партијских монопола, системске корупције, организованог криминала или државног идентитетског инжењеринга аутоматски је проглашавана за „атак на државу“, „рушење уставног поретка“ и „малигни страни утицај“.
Највећа опасност по једно друштво не лежи у постојању репресивних закона, већ у ситуацији када се постојећи закони примењују у потпуном институционалном мраку, без јасног ланца одговорности и без транспарентних критеријума
У позној фази своје владавине, када је легитимитет режима почео драстично да се урушава под теретом афера и буђења грађанског отпора, Ђукановић је безбедносни апарат у потпуности подредио циљу очувања голе власти. Тада су створени први званични, али тајни „црни спискови“ непожељних особа из региона, првенствено из Србије. Улазак у земљу је забрањиван историчарима, писцима, новинарима и универзитетским професорима.
Стратегија је била једноставна и дубоко аутократска: уместо да се са неистомишљеницима уђе у отворену јавну расправу и да се њихови ставови поразе аргументима у слободном медијском простору, режим је искористио репресивну силу државе да физички уклони носиоце критике. Граница је претворена у филтер подобности, а полицијска значка у врховног арбитра истине. То је био тренутак када је вербални деликт поново, на мала врата, уведен у црногорску политичку збиљу, иако је формално био избрисан из кривичног законодавства.
Континуитет у пракси: Нови кувари, исти стари рецепт
Трагедија црногорског друштва након 2020. године састоји се у томе што је овај ретроградни модел преживео политички пад свог творца. Нове политичке гарнитуре су током опозиционог деловања оштро критиковале Ђукановићеве црне листе, називајући их одликом диктатуре и антицивилизацијским чином. Међутим, оног тренутка када су заселе у фотеље моћи и преузеле полуге безбедносног апарата, схватиле су да је много лакше задржати и користити старе полуге контроле него градити отворен, толерантан и транспарентан систем.
Данас сведочимо ситуацији у којој се „Милов модел“ примењује са истим, ако не и већим интензитетом, али под новим политичким изговорима. Ако је Ђукановић бранио државу од „спољних непријатеља“, данашњи доносиоци одлука наводно бране јавни поредак од „говора мржње“ и „увреда“. Суштина, међутим, остаје непромењена: држава користи репресивни апарат да би казнила мишљење и изражавање који јој у датом унутрашњеполитичком моменту не одговарају.
Овај континуитет пракси сведочи о дубокој институционалној лењости и неспособности нових елита да изграде сопствени демократски легитимитет. Преузимањем разрађених механизама АНБ-а и Управе полиције, нове власти су заправо признале пораз: показале су да им је полицијска рампа дража од јавне дебате, а тајни списак комфорнији од владавине права. На тај начин, Ђукановићев политички дух наставља да тумара ходницима црногорских институција, диктирајући правила игре и подсећајући нас на то да се суштина система не мења пуком променом партијских књижица на власти.
Геополитичка диверзија: Ко и зашто жели трајно уништење односа са Србијом?
Дубља аналитичка кртица у овом безбедносном лавиринту открива да обнављање праксе тајних спискова није само унутрашњеполитички хир, већ део шире, добро осмишљене геополитичке и регионалне стратегије структура из сенке. Унутар црногорског безбедносног сектора и државне администрације и даље оперишу дубоко укорењени кадрови такозване дубоке државе – рецидиви бившег режима и радикални елементи који политички опстанак и економске монополе граде искључиво на наративу о перманентном сукобу са Србијом.
Ове структуре савршено добро разумеју да би трајна стабилизација, економска сарадња и нормализација односа између Подгорице и Београда значили губитак њиховог политичког разлога постојања. Зато сваки пут када се на политичком нивоу учини корак напред ка смиривању тензија и успостављању добросуседских односа, из безбедносног апарата, као по команди, изрони нова одлука о забрани уласка неком држављанину Србије.
Механизам деловања:
- Одржавање перманентне кризе
- Доношење тајних забрана уласка јавним личностима из Србије
- Изазивање неизбежне реакције званичног Београда
- Хомогенизација на бази страха
- Пласирање наратива о сталној угрожености од суседа
- Скретање пажње јавности са економских и унутрашњих проблема
- Саботажа регионалних иницијатива
- Претварање граница у простор политичке одмазде
- Изолација Црне Горе и успоравање истинског помирења
Креатори ових забрана тачно знају како регионални механизми функционишу. Они свесно повлаче потезе који ће испровоцирати реакцију Београда по принципу политичког реципроцитета. Када Црна Гора забрани улазак неком медијском раднику из Србије, Београд одговара контрамерама и зауставља црногорске новинаре или интелектуалце на својој граници. У том зачараном кругу дипломатског и полицијског рата, ствара се привид ванредног стања у којем разум, дијалог и професионални стандарди бивају потпуно збрисани. Највећу корист од таквог стања имају управо они који су спискове и направили, јер се тиме продужава век трајања наратива о „угроженој тврђави“ коју треба бранити полицијским методама.
Слобода кретања и слобода изражавања – као два темељна стуба на којима почива модерна европска цивилизација – жртвоване су зарад ситних, сумњивих интереса по опробаном рецепту Мила Ђукановића.
Европска шминка и аутократско наличје: Парадокс бриселског пута
Немогуће је анализирати овај феномен а не осврнути се на невероватан ниво институционалне хипокризије која прожима црногорску политичку елиту. Док се највиши државни званичници током посета Бриселу, Берлину или Паризу усхићено заклињу у стопроцентну усклађеност са заједничком спољном и безбедносном политиком Европске уније, док говоре о владавини права и убрзаном затварању преговарачких поглавља, на домаћем терену спроводе праксу која је у директној супротности са Повељом ЕУ о темељним правима и Европском конвенцијом о људским правима.
Европски суд за људска права у Стразбуру има изграђену врло јасну и ригорозну судску праксу када је у питању слобода изражавања и кретања. Држава која претендује да буде део тог правног простора не може себи дозволити луксуз да доноси дискреционе одлуке о прогону страних држављана због њихових вербалних исказа, а да притом те одлуке не прате јасни, јавно предочени материјални докази који упућују на стварну, физичку опасност по животе људи или уставни поредак.
Када држава одбија да саопшти ко прави спискове, на основу којих информација и са којим циљем, она директно суспендује принцип владавине права и уводи принцип полицијске самовоље
Ова контрадикција не пролази непримећено код међународних партнера, без обзира на тренутну политичку благонаклоност према новим структурама у Подгорици. Бриселска администрација инсистира на институционалној предвидљивости. Држава у којој безбедносна служба може, без јавног образложења и правног лека, да кроји спољну и регионалну политику путем тајних спискова, показује да је њена европска интеграција само фасада. Испод те скупоцене бриселске шминке и даље се јасно оцртава грубо, препознатљиво наличје ђукановићевског аутократског система владања.
Дугорочне последице: Нормализација цензуре и пузајући ауторитаризам
Какве последице повратак овој пракси оставља на само црногорско друштво унутар његових граница? Највећа опасност лежи у процесу који социолози политике називају „нормализација девијације“. Када јавност навикне да држава свако мало некога прогласи непожељним због његових ставова, ствара се опасна друштвена атмосфера у којој цензура престаје да буде инцидент и постаје пожељна друштвена норма.
У таквом амбијенту, граница између оправдане забране уласка неком стварном екстремисти који позива на насиље и забране уласка некоме ко само оштро критикује рад актуелне Владе или неког министарства, постаје застрашујуће танка, порозна и флуидна. Данас су на мети они чије мишљење иритира власт, али логичан след сваког безбедносног апарата који не трпи критику јесте да се сутра оштрице тог истог апарата окрену према унутрашњим опонентима.
Историјска поука
Власт која научи да проблеме у јавном простору решава пендреком и рампом на граници, пре или касније ће те исте методе применити и на сопствене грађане, новинаре и политичке противнике. То је гвоздени закон политичке моћи који историја Балкана потврђује без изузетка.
Домаћи критичари, цивилни сектор и независни интелектуалци овим путем примају суптилну, али врло јасну поруку: држава поседује механизме који су брзи, ефикасни, заштићени ознаком тајности и спремни да суспендују основна права уколико се пређе замишљена линија политичке подобности. То рађа аутоцензуру, гуши критичку мисао и претвара друштво у стерилан простор у којем се преиспитивање одлука власти почиње третирати као јерес.
Излазак из Милове сенке
Поновно активирање и практична примена модела тајних спискова и забрана уласка због непожељног мишљења представља јасан, црвени аларм за црногорску демократију. Овај феномен је непобитан доказ да транзиција власти у Црној Гори није донела суштинску промену система, већ само пренамену постојећих аутократских алата за потребе нових господара. Црна Гора је и даље дубоко заробљена у сенци политике Мила Ђукановића, а парадокс је потпун – његови највећи политички противници данас су постали његови најревноснији шегрти у спровођењу полицијске контроле над јавном речју.
Црна Гора не може постати истински демократско, отворено и европско друштво све док њене границе служе као идеолошке царине, а њене безбедносне службе оперишу из мрака тајности, свесно минирајући регионалне односе ради ситних политичких интереса. Снага једне државе не доказује се тиме колико је високо подигла зидове на својим границама да би се изоловала од мишљења која јој се не допадају. Снага државе доказује се стабилношћу њених институција, ширином њеног јавног простора и способношћу да сваку ретроградну, увредљиву или манипулативну идеју порази аргументима, законом и отвореним дијалогом у слободном друштву. Време је да црногорске политичке елите коначно скупе храброст, изађу из Милове сенке, упале светло у безбедносном сектору и униште тајне спискове непожељних. Све остало је само наставак истог аутократског континуитета који земљу неумољиво вуче уназад, ка маргинама цивилизованог света.
