Чедомир Антић: Српски

Од југословенства и комунизма до данашњег наметања „србијанског“ уместо „српског“, борба око националног имена открива много дубљи спор: коме припада држава, а коме право да је назове својом

Хрватски новинар Денис Куљиш писао је о разлици између српског и хрватског поимања нације, о српском националном наративу као руралном и религијском, па тако савременим Србима донекле неприхватљивом у условима југословенства, реалног социјализма и еврофанатизма:

„…Србима је Србија опанчарска, мрска провинција, Ћуприја, Урошевац, Пожаревац, Ваљево – далеко им лепа кућа, и само би неки непоправљиви србијански драговољац, аркановац, своју твртку окрстио ’Српско-то-и-то’, јер би свима одмах зазвучало црквенославенски, православноамфилохијски, вукло на тамјан и појање, иконостасе, Кајмакчалан – Мачков камен, и на крају на поворке, краљ на воловским колима. Иди бре, где је ту бизнис, модерне ствари…? Умјесто да се модернизира, Србија је побјегла од себе, колико је могла…“

Требало је јако мало, свега неколико деценија, да најснажнији балкански национализам – о коме је велики историчар Ерик Хобсбаум писао као о једном од ретких древних, протонационализама, који је преживео притиске најмоћнијих и најстаријих царстава (Османског и Хабсбуршког) темељних историјских бранитељки својих религија – почне да се распада. Будући лишен стране помоћи, светске цркве којој би припадао, слабог и малобројног урбаног слоја који је током педесетих и шездесетих година заменила сасвим нова – масовна, од тоталитарног режима моделирана, у случају Београда значајним делом несрпска и још већим антисрпска – елита, српски народ је још добро и прошао. За разлику од осталих југословенских народа, Срби су били изложени притисцима који су сузбијали њихов национални идентитет. Југословенство је практично укинуто (од нације постало је опредељење, за чије се „погрешно“ тумачење могло страдати и робијати), али су Срби подстицани да буду „Југословени“. Док су се међу другим народима Југословени бројали у хиљадама, међу Србима су се тако изјашњавале стотине хиљада. Када су 1981. пребројани југословенски народи и народности међу Београђанима и становницима Централне Србије млађим од 35 година, било је 35%, односно 25% Југословена! Да су околности 1989-1991. праћене са више прокламованог европејства а мање немачког реванша, неки би Ивица Рачан годинама посредовао у тада национално и политички по први пут неповратно подељеној и разореној Србији, што ратује са сопственим репом, са „младим Југословенима“ који за нефункционалност конфедерације криве своје националисте, а посебно ту „неокупану, крезубу и сељачку“ Србију. Те Југословене, који се не обазиру на стварност других република, а ратују са својим сународницима, водила би елита чији је просечни дедица пола века раније отео стан или кућу у неком урбаном средишту, а народу из ког је потекао рекао „Збогом!“ већ када је 1945. убио малолетног сина комшије који је исто био Југословен, али монархиста. Водили би земљу и народ у пропаст мрзећи већину, прошлост и садашњост, уздишући за Антом и Јанезом – идолима који их презиру; фасцинирани Иљиром, који се са српским „простачинама“ у својој косовској средини успешно и заувек обрачунао.

Требало је јако мало, свега неколико деценија, да најснажнији балкански национализам, који је преживео притиске најмоћнијих и најстаријих царстава, почне да се распада

Захваљујући другачијим околностима, Србија се неспремна и са комунистима на челу суочила са неопходношћу националне одбране и обнове. Под светским санкцијама и агресијом највећег војног савеза у историји људског рода, Србија се извукла због своје древне унутрашње снаге, надахнута величанственом историјом, али и зато што САД и савезници нису хтели баш да прате сваки хир Немачке и њених идентитетски инвалидних балканских подложника. Србија је остала једина мултиетничка држава међу југословенским републикама. Полуокупирана и кажњена страним квислиншким агентурама, она је непрекидно клеветана па јој се броји више један међуетнички инцидент, него Хрватској три стотине. Мени је јасно да се наши суграђани, многи рођени и социјализовани у Београду (као уосталом и Денис Куљиш) нису осећали добро у Београду када су њихови земљаци у Словенији тукли породице официра ЈНА и избрисали из држављанства 25.000 Срба и Муслимана. Сигурно им није било пријатно када су видели људе којима су родбину убијали, децу пребијали, а њих отпустили са посла иако су потписали изјаве лојалности „држави свију ‘Рвата’“. Сигурно их је болео сваки лични прекор или ружан поглед који су доживели у свом Београду, али у Србији није био ни колективне ни личне еуфорије против рецимо Хрвата, каква је покретана сваке године када се спомене Блајбург – где су већином хрватске фашисте убијали листом хрватски комунисти. У Београду ни обележена није најмасовнија гробница настала током читавог 20. века коју су створили хрватски нацисти, као што је од српских комуниста порушено око 2.000 белих крстова на обалама београдских река, где је поклани српски свет допловио, а љубазни пошиљаоци из тадашње „уједињене Европе“ на један су леш окачили натпис како је реч о месу за једну београдску пијацу.

Зато апсолутно подржавам иницијативу да све што има везе са Србијом и српским народом буде названо „српско“. Тако је некада и било. У време када већина савремених нација, чије смо стварање помогли југословенством и комунизмом, није постојала, Срби су своју отаџбину звали Српска земља или Српске земље

Као и у сваком тоталитаризму, и код нас су на крају поробљавале и речи. Не смемо да кажемо „српски“! Тако ћемо увредити неког бившег министра чији је отац био муслиман – генерал, први човек СУБНОР-а. Због редитељке италијанског презимена није у реду да све оно што је у Словенији словеначко, а у Црној Гори црногорско, у Србији буде српско. Треба да нас буде стид да нам ватерполисти буду „српски“ због неког продекана из чијег су краја Срби „деконтаминирани“ још 1942. године. И ваља да будемо пажљиви зарад осетљивих живаца првог човека једне велике установе који, мада га нико не пита, шири гласове да је по оцу Горанац. Кад већ спомиње, ни у Гори ни у Опољу његовог фиса нема… Но, да би „српски“ заменили одговарајућом присвојном именицом, туђински медији („Слободна Европа“, „Би-Би-Си“, „Ен 1“…) понекад намећу непримерени термин „србијански“. Тако указују да Срем, Банат, Бачка, Стара Рашка, Косово, Метохија, добар део Топлице и Шопског краја наводно нису део наше државе. Отварају и питање: „Постоји ли на овом свету ишта што је српско“?. Испада да српско може бити нешто у Црној Гори ако би тамошња антисрпска већина то дозволила; или у Босни и Херцеговини уколико не забрани немачко-бошњачки нелегитимни и нелегални Уставни суд.

Зато апсолутно подржавам иницијативу да све што има везе са Србијом и српским народом буде названо „српско“. Тако је некада и било. У време када већина савремених нација, чије смо стварање помогли југословенством и комунизмом, није постојала, Срби су своју отаџбину звали Српска земља или Српске земље. Савремени назив се под притисцима са стране усталио тек у 19. веку. Наши суграђани других нација су 2002. и 2005. већински изабрали да уживају високе стандарде националних права мањинских народа. Тиме су управо они одрођеним српским елитама наметнули националну државу. Инсистирање београдских и новосадских туђина са српским држављанством на грађанској држави у тим условима само је и искључиво лицемерје. Многи од њих су избором своје околине и толеранцијом државе постали део наше елите, па су њихова мржња и гађење према српству тиме бизарнији, нечовечнији и чудовишнији.